Када је кћерка руског политичког филозофа Александра Дугина, Дарја, језиво убијена у експлозији аутомобила бомбе у близини Москве, вероватно од стране терориста које је спонзорисала украјинска држава, није било згражавања нити захтева за правдом од стране западних медија и политичара.

Права мета, може се са сигурношћу претпоставити, био је сам Дугин, не зато што је заиста важан, већ зато што је мека, незаштићена цивилна мета. За разлику од високих руских званичника и важних сарадника владе Владимира Путина, Дугин није под заштитом ФСО и никада није био.

Ипак, након убиства његове кћерке, у западним медијима објављено је много глупости без чињеница о томе да је Дугин био “Путинов саветник од поверења” или пак “близак сарадник”, главни идеолог “путинизма” и мозак и покретачки дух који стоје иза напада на Украјину. Све су то лажи. Као што је Едвард Ставиарски недавно написао, “Дугин је у западним медијима често приказан као фигура с опасно језивим стиском на руску политичку и интелектуалну елиту.” Ипак, Дугинов мистични бренд никада није ценио Путин или безбедносне снаге око њега. Они Дугина сматрају ексцентриком чије идеје нису ни корисне, ни интересантне. Исто се може рећи и за остатак руског друштва. Либерали се гнушају Дугинове критике деформисаног Запада који мрзи себе, док националисти не воле његову значајну црту совјетске носталгије. Могуће је да је Дугин познатији међу потрошачима медија на Западу него међу онима у својој земљи.

Чињенице

Ево неколико чињеница о Дугину. Никада није срео Путина нити разговарао с њим. Путин никада није поменуо Дугина, нити једном, све док му није послао поруку саучешћа након експлозије аутомобила бомбе. Власти су се договориле да Дугин буде отпуштен крајем јуна 2014. са свог наставничког места на Ломоносову, јер се гласно жалио на оно што је видио као стидљив одговор руске владе на операцију промене режима у Кијеву у фебруару и посебно до масакра у Одеси у мају исте године. У наредних осам година он се није појавио ниједном на државној телевизији или чак у приватним медијима блиским Кремљу. Све то време је проповедао свом малом хору, а да није добио ни рубље од државе.

Начин на који су западни медији претворили Дугина у мешавину др Странгелове и Григорија Распучина је гротескан, али није нов. Током четрдесетих немачки професор по имену генерал Карл Ернст Хаусхофер био је рутински оптуживан од стране медија па чак и од стране научних часописа у САД да је мозак иза Хитлеровог програма освајања. То је такође била бесмислица. Хаусхофер, отац немачке геополитике и проницљиви аналитичар глобалних могућности своје земље, желио је савез са Русијом - осовином Берлин - Москва - Токио. Он никада није био нациста и није имао времена за Хитлерово расно теоретисање. Веровао је да би немачки вектор експанзије требало да буде на Блиском истоку и Африци.

До 1935. Хаусхофер је био маргинализован у Берлину као што је Дугин био у Москви од 2014. Био је очајан када је Хитлер напао Совјетски Савез, знајући као и он да ће се операција “Барбароса” завршити немачком пропашћу. Његовог сина Албрехта нацисти су погубили у априлу 1945, баш као што су Дугину кћер Дарју вероватно убили њихови наследници из 21. века, 77 година касније.

Избалансиран, историјски заснован суд о улози Хаусхофера захтева да се узме у обзир да он никада није имао утицаја на формирање било ког аспекта политике Рајха и да никада није ни поштовао Хитлера. Заправо, нема доказа да је на Хитлерове идеје и реторику на било који начин утицао Хаусхофер, а чини се сигурним да би Хитлер дошао до свих својих теорија чак и да стари Баварац никада није постојао.

Хаусхофер

Легенда о Хаусхоферу и измишљеном Институту за геополитику подсећа нас на привлачност трагања за једноставним одговорима на сложена питања. Конфликтни мотиви Хитлеровог дивљачког приступа међународним односима захтевају сложену анализу. Прича о Хаусхоферу као Хитлеровом тутору, рођеном у потрази ратне пропаганде за црно-белим контрастима и лако разумљивим објашњењима, ипак је опстала.

Као што је истакао историчар Дејвид Томас Марфи, прихваћене историјске конвенције које окружују еволуцију Хитлерове идеологије настављају да одржавају бројне митове о улози геополитике и њеног најпознатијег заговорника.

Још од прве седмице Другог светског рата, иначе здрава и пажљиво уређена научна дела тврде да је пензионисани генерал Хаусхофер водио нацистички труст мозгова - Институт Геополитик (ИфГ), на Универзитету у Минхену. Ови радови приписују Хаусхоферу што је Хитлера упознао са концептом Лебенсраума и сродним геополитичким појмовима те уверио Хитлера у потребу за агресивним немачким програмом континенталне експанзије. И Хаусхофер и његов наводни институт су, кроз исте деценије били оптужени за вршење одлучујућег утицаја на Хитлерову ратну стратегију. То ни на који начин не може бити подржано објективним разматрањем доказа.

Митови

Иако није постојала установа под називом Институт Геополитик и никада није постојала организација која би радила нешто слично ономе што би такав институт могао да ради, мит је опстао до нашег времена.

Може се кладити и да ће Дугин бити запамћен и на Западу као Путинов Свенгали дуго након што обојица буду мртви. Упркос његовом недостатку било каквог ангажмана у Путиновом естаблишменту, Дугин је санкционисан од стране САД. Велика је вероватноћа да би га америчке власти, када би га се дочепале, судиле за инспирацију за рат у Украјини и због тога кривицу за ратне злочине који су произашли из тога, стварне или измишљене. То се догодило након завршетка Другог светског рата још једном великом немачком интелектуалцу. Карл Шмит је 1945. оптужен да је некако подстакао Хитлерову агресију. Ухапшен је и држан у заточеништву због злочина које никада није починио. На крају је пуштен, јер против њега нису пронађени докази.

У стварности Шмитово чланство у Нацистичкој странци није га спречило да упозори на идеолошке слепоће које су очигледно водиле Рајх у пропаст. За Шмита, баш као и за Хаусхофера, Британија и САД, парадигматске морске силе - биле су природни и смртни непријатељи Немачке, а Русија природни савезник. Та јасна пресуда остаје на снази ​​до данас. Дугин би се сложио са овом реалполитиком - а то је његов неопростиви грех.

О јуришу на Одесу прочитајте ОВДЕ.

Извор: Глас Српске