Пише: Бранко Вељковић
Воља нечастивог је да буде то што јесте и зато нема опроста. Зато - непомјаник – „Онај који није вредан да се помиње“. Рекоше то и неки свештеници, на веру, част и славу њихову.
Тако и ти и сви твоји сатрапи, самозвани. Објаснио сам ти. Нисте вредни помињања. Вас је чак и ваш „газда“ већ „обрисао“, али вам то још нико није јавио.
Знаш, једно је када си духовно неписмен, а друго је када знаш. А ти, „зато што си паметан“, све знаш, јел тако !
Ти, као што ти и рекох, свесно грешиш, идеш против Бога. А рекао сам ти то ван Бечких подрума и Лондонских спратова. Да ти не јечи превише у ушима. И онда си три дана вриштао на безбедњаке да ти објасне зашто сам ја уопште жив или на слободи. Не разумеш, самозвани, ни ти ни они. Ту где ти и ти твоји сатрапи завршавате ми не би ни почињали. А речено ти је зато да би чуо а уши су зато да чујеш и то ти је и пра-давно написано, али ти ту књигу ниси читао а још мање живео. И ти идеш са умишљајем и то директним, „долус дирецтус“, што би рекли правници, а ти си најбољи правник од када је света и права па то одлично разумеш, јел тако. Зато за тебе и те твоје нема изговора и олакшавајућих околности. Није нехат, него умишљај. Нек ти то објасне ти твоји правни заступници, а и треба ће ти. Имаш их око себе, те што у исти тај твој Беч по памет иду, тако да знају.
А Ђаво, он нема потребе да верује. Он је гледао Бога. И опет иде против Бога. Али то је његова ствар и његова судбина.
Тако и ти. Идеш против Бога. И то је онда твоја судбина.
Самознавни.
Имаш и своју хорду и кохорту, братију непомјаника. У скупштини, у администрацији, у амбасадама, на улици,... Све као и ти. Непомјаници. Сви свесно иду ту где иду. И за њих, свете књиге кажу, нема опроста. А ја тим књигама верујем.
Данас ћу да ти испричам како је било тај дан. И да знаш, ово што ћеш сада да прочиташ то ти је рекао народ али ти народ не чујеш.
Ставио си на улицу у исти дан Србске официре и прајдаре. Нашу заставу и химну и голо дупе арнаутско. И види, добро је. Толико си тога рекао о себи и својима да сви ми да се у Његоша преметнемо не би у томе тако добро успели. Довео си и свог ментора, амбасадора са тим типичним „дипломатским“ циничним осмехом, оног што се том истом арнаутском дупету тако срдачно радовао, оне 1999. године, када је са твојим партнером Тачијем преговарао а када си ти из министарске фотеље позивао на освету, клео се у лондонске шрафове и зарђале виљушке и по који стан на лепој локацији у Београду. Е, али тај амбасадор је сада јако киван на тебе самозвани и све прајдаре које деценијама масно плаћају по земљи Србији. Превариле га прајдарке и прајдаши а и ти са њима. И амбасадор је добио пљуску код свог шефа. Уложили су стотине милиона да Србија постане земља прајдара и ништа. Сем пола Владе, скупштине и одабраних медија, ништа. Кад тај амбасадор зовне скупи се се три аутобуса плаћеника, од тога само један „Маде ин Србија“ или можда и то лажу. Толико за толике деценије тровања, пинковања, млевења и сотонисања,... ништа. Измерила је сада тог твог шефа-амбасадора његова администрација. Рекоше, сурово тачно и прецизно, када њихов амбасадор позове „скупе“ се три аутобуса плаћеника а када један други амбасадор подржи, изађе 100.000 Срба и стоје у тишини и поштовању код једног споменика. Више може тај један амбасадор за један минут ћутања него сви, ови други, за деценије бомбардовања, лупетања, пинковања и тровања. Самозвани, то ти овај твој патрон неће опростити. Џабе си дао то што прајдаре иначе дају једни другима. А за даље од тог амбасадора, бес је још већи. Избламирао си их. И то у сред рата који воде против нас и наше вере и порекла. Њима баш не прија ова по њих јако опасна порука из Београда. По Божијем, космичком и универзалном закону слободне воље, коме морају и они да се покоре, у Србији је Божја рука отерала прајдаре, колико год их „народна милиција“ штитила. И Амстердамске и Берлинске и Паришке и које какве милионске прајдарске параде по белом свету, сад више не вреде ама баш ништа. Јер и тамо има народа који сада зна шта је добро а шта није. И сада виде да може и овако. Три аутобуса прајдара, сто возила „народне милиције“ ,... И што би рекли у оној песми „ође мора доћ цензура“.
Ти и теби слични а до скора тако здушно твоји, скупили сте три аутобуса плаћених прајдаша и сто возила преплаћене „народне милиције“. Слични су једни другима јер сви „раде“ за дневнице, ђа динарске, ђа девизне. Распоредили сте их око Цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка!
Сад ће ти нешто рећи неко ко нешто зна. У тој Цркви је, самозвани, у основи двоструко развијени крст, ко хоће да види то може да види у сводовима. Не би ти разумео шта то значи, ко се с ким у том поретку увезао, али то је, самозвани, кад погледаш на горе и видиш свод. У тој Цркви су ти и тронови за патријарха и краља и вечна гробница цара Душана, партријарха и Обреновића лоза, митрополита и епископа,... ако имаш кога још живог око себе, нека ти прича. Ни ови твоји, не тако давно, преминули партијци-претходници, тог 18. маја. 1968. године нису знали да Цареве мошти уопште постоје а камоли да ће бити пренете у Цркву Светог Марка. Изненадили се. Зацрвенели се образи црвених партијаца. Били тада ти „владари“ нешто страшно љути. Плашило их да се народ не сабере око моштију светог Цара Душана. Тако и ти, самозвани. Истог се бојиш, панично се бојиш да се народ не сабере. А из тог страха ти иде и бес и љутња. А љут си јер Србија, поред свег зла што сте ти и твоји сатрапи из овог или претходних „дељења“, просули по земљи и народу, има онолико више Цркви и верника од та три твоја аутобуса несрећних прајдара. Чудна је то ситуација била. Ти, такав какав си и вазда збуњена гејка премијер(ка), таква каква је, са свим марифетлуцима и преварама, лажима и обманама, са свим чанколисцима и чедобелићима и помало жутаћима, гологузим певачицама и видео ефектима, нисте успели да скупите један аутобус прајдара у Србији. Морали сте да их увезете, хотеле да им плаћате. Као и мигранте за ваше гласаче што сте увезли. И опет џаба. Е видиш, то ме радује. Ти, такав какав јеси, управо си својим газдама невољно објаснио да у Србији нема више таквих као што сте ти и ти твоји. Нема их бар за више од једног аутобуса. Пукла и наређења и директиве партијској „војсци“ да морају „личним доласком и ангажовањем да подрже“ прајдаре и прајдарке. Ни твоји те више неће. Зато и смишљаш нову партију. Ал глупо да жени даш партију, као некад један што је жени дао ЈУЛ. Жену си, невољницу, послао у загрљај прајдара. Партију ћеш ти да водиш. Зато и тучеш тако здушно по својим првобрцима преко својих медија. И ових „државних“ и ових „независних“. Желиш да их се одрекнеш. Јавно. Да криминал буде само њихов а власт и паре да остану твоји. Али схватили су све и ти до скора твоји „партијци“. И прича народ да се много љуте на тебе. А најгора је освета прајдара прајдашу. Читај о томе. Криминалистика, прва година факултета.
Ал ти си, уз благослов и саучесништво патријарха ујке, опколио престону Цркву, да не може народ да јој приђе. Први пут у Србској историји један Србски патријарх је аминовао и саучествовао да се једна Србска црква опколи полицијом а да се верујући народ отера силом. Тако да сте вас двојица, свако у свом умишљају и за свој ферари, оковали један Божији храм у кордоне и шлемове, џипове и дронове. И онда сте ти, самозвани и твој (сада не баш) омиљени „волим Србију“ министар полиције извели њих. Прајдаре и угодне јавне „дјелатнике“, вишеструко регистроване сараднике, све у једну колону стиснуту око једне шарене заставе и једне арнаутске гузице. По мери и мерење. Тачно како треба.
И као и увек, народ је у праву.
Циркус.
А на циркуској позорници самозвани и ујка патријарх. Ујка кога сада стискају много моћније силе од оних доступних самозваном. Ујка коме, као и самозваном, не смета гејка премијер(ка) коју нико није бирао и умоболни уџбеници штампани ко зна где за нашу децу у школама (а „нацинални просветни савет одлучио је да нема места идеологији, те да је програм биологије за 8. разред заснован на научним чињеницама, као и спорне лекције о полном и родном идентитету“), не смета му што је Србски представник у Уједињеним Нацијама опет гласао против инереса Србије, не смета му издаја Косова и предаја томоса, не смета му целивање кардиналског прстена, не сметају му бахате стране компаније и свеопшта глад и безнађе, не смета му ни уредно пензионисани и од тебе, самозвани, одликовани Пахомије ни други као он, не смета му уништавање традиције, језика, етноса Србије, не смета му ни што се не може ући у траг оригиналним, велелепним иконама Уроша Предића из „његовог“ манастира Ковиљ... али му смета промоција официра Војске Србије ! Зато је тај догађај ујка патријарх заобишао у широком луку. А било народа, онолико. Воле Срби, Богу хвала, своју Војску. И опет дошли Срби не због бине и ових на бини и њихове потребе да се сликају, већ због младих официра. А ви, браћо млади официри, запамтите тај дан и тај чин ! Запамтите и да су вам са свечане бине махали и салутирали они који су тражили и спровели да се у песми „Јунаци са Паштрика“ промени најважнији стих - „да за увек сви памтимо подвиг славне дивизије, зато сложно ускликнимо, Косово је душа Србије“ у „да за увек сви памтимо подвиг славне дивизије, да за увек сви славимо све хероје наше Србије“. И није у питању песничка слобода, шта се коме више допада или игра речи. У питању је велеиздаја у терминалној фази. Измену је захтевао сам врх државе а тражило министарство одбране а аутор је на то пристао, тако кажу. Министарству одбране Србије и ванкњижним власницима Србије смета помињање Косова у песми посвећеној вама који сутра треба да водите одбрану тог истог Косова !
А онда је и ујка патријарх, као и самозвани, само пар сати након промоције младих официра измерио колико сада вреди његов позив народу. Узнели се ујка и његови „бројевима“ од скоро. И они су као и њихови ментори из политике, на улицама Београда видели „бројеве“ и „гласаче“ а не народну литију, муку и насушну потребу да се опстане у овом издајничком поретку. Као и неки ситни плаћеници из видљивог дела „организације“ скупа, поверовали да је народ изашао на улице због њих и њиховог позива. Позвали су и на дан шетње које није било, патријарх и плаћени послушници у Храм Светог Саве народ и то ето, баш случајно у доба када је тај народ исправно мислио да треба да буде на неком другом месту у граду. Тата и пратиоци су овај пут мудрије искомбиновали, киша је, клизав терен, може да се посрне и падне или да се залута у ходницима времена. А тата салива исте страхове као и самозвани. И „скупио“ се народ. Бројали су жреци, бројали, тај дан кад су за ујкиног самозваног пустили прајдаре и оковали Цркву Светог Марка у Београду. Од стуба до стуба, од врата до довратка,... да су сви присутни па и залутали туристи дали по тарифи, не би се скупило ни за сервис ујкине лимузине. Али зато, свештеници, монаси и монахиње који у Бога јединога верују, били су уз свој народ. На улици. Одстојали су. Хапсила их је народна милицја, али их је народ чуо !
Чудан је то патријарх коме не смета да арнаутска гола гузица глиба поред споменика мале Милице у том ташмајданском парку и то све под заштитом „наше народне милиције“ а по наређењу надлежног „волим Србију“ министра у влади гејке премијер(ке). Пита се човек, смета ли му ишта што народ мучи или само боја чаршава у парохијском дому?
И као што рече један мој уважени пријатељ – „ако духовна вертикала наших високосвештеника допире само до кардиналских скута и прстена, онда је време за неке друге владике. Ови су се определили и потрошили“.
И онда, као и толико пута у историји, архетип. Нека деца на улици. Тих пар клинаца да се скупи на гомили није данас ручало колико је данас појела и коштала ова једна плава корњача баждарена на дневнице. Са једне стране чисто срце, младост, пркос, бунт и једноставна и оправдана питања а са друге стране суви дневни оброк, кишне кабанице, стереоиди, мотороле, фразе, демагогија и политичење. Једни иду срцем а ови други би џиповима да их газе. Да зараде дневницу. Ови клинци живе ту заставу којом су се огрнули и са којом поносно шетају градом а ови други је боље да је скину са тих униформи. Рекох скоро – дезертери у униформама!
И онда опет слике, слике и филмови,... све емоције у пар минута снимљених материјала са београдских улица. А свега чега треба да се ослободимо, као народ, као људи, је страх. Ови издајници и зликовци живе на том нашем страху, хране се њиме, уживају у њему, чак и када им се на крају тај исти срах врати и поједе их живе и даље му робују. Ево, деца су нам показала како то изгледа кад се нема страха. Браво за децу !
И онда, не зарад здравља повређених, већ опет зарад вечите промоције и пропаганде за потребе болесних сујета и њихових медија, повређене дневничаре у болници обилази „забринути“, надлежни „волим Србију“ министар полиције. А ко обилази премлаћену децу?
А немачка штампа „црта“ догађај за свој рачун и према својој намени. Пишу о нередима на паради Еуропрајда у Београду, „страшним сликама и десничарским групама“ који су „покушавали да нападну мирне весељаке и уђу у уличне борбе са полицијом“. Наравно, лажу да је било 1.000 прајдаша и 5.000 полицајаца који су штитили „весељаке“ од, како то они кажу, „десничарских контрадемонстраната, мотоциклистичких рокера и православних свештеника !“. Наводе да је премијер(ка) изјавила новинарима да је „веома поносна што су успели да избегну теже инциденте“. Наводе и изјаву министра полиције Александра Вулина да је забрана (Управног суда Србије) да се прајд спроведе, спроведена и да је народ „само испраћен на концерт“.
„Народ је само испраћен на концерт“ !?! ТО су договорили да надлежни министар изјави за страну штампу ! Да није болесно било би смешно.
Шта год писали или не писали у немачкој штампи, схватиће народ и у тој „вашој“ Европи да без Христа нема духовне вертикале на старом континенту. Зато ово што се дешава свуда па и код нас и јесте у својој суштини рат против духовности, схватања и поимања Бога. Људски концепт без духовности је аутодеструктиван, осуђен да се окрене сам против себе и да се само-уништи. Европски запад би да извози „напредне“ технологије и по својој мери скројене идеологије и демагогије а да истовремено вегетира на рачун латифундија силом посејаних по свету. А у широком захвату не може да ефикасно обухвати ни сопствени радијус а камоли свет. Теза о неограниченом либерализму је противприродна и као свака аутодеструктивна теза, неодржива и неминовно милитантна и агресивна. Резултат – неминовно и пред нашим очима пуца крвоток Европе и све њене противрпиродне уније.
Запад верује да модел дуплих линија и аршина може да опстане на дуже стазе. Да у недоглед чоколада за њихову децу мора да има тачно утврђени проценат какаа а док нека друга деца могу да једу и сплачине из те исте фабрике, са истим омотом и са истим рекламама.
Верују и да корумпиране квислиншке елите које су инсталирали које куда по свету могу да претекну исконски и оправдани, јадом и безнађем изазвани бес сопствених народа. Верују да могу да контролишу хаос који периодично и систематично „производе“, односно, да могу да конторлишу неминовне процесе до којих долази после сваког хаоса. Тако верују, тако се и понашају.
Али, у том западном свету, у коме се на нивоу мантре куну у процес усвајања знања упорно негирајући значај и моћ вере, никако да науче да је све у природи и поретку - циклус. Чак и на микро и тако бесмисленом плану као што је економија Европе. Сећате се када су овде куповали, од наших издајника и криминалаца девастиране фабрике, шећеране и постројења за један долар. Немци, рецимо. Кад су пројектовали бдп своје привреде по основу јефтине радне снаге, балканске рецимо. А онда је дошло до тога да сада њихове презадужене конзорцијуме звучних имена, купују за тај исти долар.
Циклус или Циркус. Како год хоћете.
Остале текстове Бранка Вељковића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
