Данас се навршавају 24 године од догађаја у селу Рачак, на Косову и Метохији, када су 15. јануара 1999. у акцији српских снага безбедности разбијене терористичке групе тзв. ОВК, које су илегалним путевима са територије Албаније упале у Србију и на Косово.
Тај догађај искоришћен је за оптужбе против СР Југославије и Србије, јер су наводно у Рачку убијени цивили, а касније и као повод за агресију на нашу земљу и незапамћен злочин НАТО-а у Европи какав није забележен после Другог светског рата.
О агресији 19 земаља северноатлантске алијансе на независну државу СР Југославију, на Србију и Косово, о Рачку и фабриковању лажи за „Политику” говори легендарни генерал Владимир Лазаревић, командант Приштинског корпуса и Треће армије Војске Југославије, касније и заменик начелника Генералштаба ВЈ.
„Све зло стигло је на Косово доласком мисије ОЕБС-а на челу са Вилијамом Вокером, светски познатом по изазивању немира у независним државама попут Никарагве и другим широм света и 1.400 чланова Косовске верификационе комисије. Та КВК је била велика међународна превара, јер ни злочинац Вокер, ни верификатори нису скривали своју намеру – да се по сваку цену на Косову изазове сукоб са припадницима српских снага безбедности и да се, потом, Срби протерају са КиМ.
ОЕБС и КВК су имали задатак да консолидују, реорганизују и трансформишу, али и наоружају терористичку ОВК, разбијену после неуспелих припрема и покушаја да у октобру те године подигну устанак.
Поражени терористи су били раштркани по планинама Косова и требало их је поново окупити и груписати у војне јединице на територијама Македоније и Албаније, како се јавно говорило, и спремне убацити на територију СРЈ и Србије, односно Косова.
Требало их је спремити, јавно се причало „за ратно косовско пролеће”. Али, свакако, и наоружати их, јер су наше безбедносне снаге, разбијајући их, од терориста одузеле и заплениле ујесен 1998. на стотине тона модерног наоружања, аутоматских пушака, тешких митраљеза, противоклопног оружја, огромне количине муниције, мина и другог експлозивног материјала и наоружања најсавременије производње, каже у разговору за наш лист српски војсковођа.
Шта се знало и шта се све догађало на Космету непосредно пре 15. јануара 1999. године?
У последњим месецима 1998. и почетком 1999. СУП у Урошевцу, у чијем су саставу биле јединице полиције општина Качаник, Штимље и Штрпце, регистровао је бројне провокације терориста и нападе на цивиле. То је веома добро описао Богољуб Јанићевић у књизи „Рачак – потпуна истина” у сарадњи са новинаром „Политике”, дописником из Приштине у том периоду, Зејнелом Зејнелијем.
Највише и најбруталнијих напада било је на путу Штимље – Сува Река, кроз Црнојевску клисуру, где је у заседама и препадима убијено 25 цивила, полицајаца и војника, а чак 35 особа киднаповано.
Оперативна сазнања СУП Урошевац говорила су да је на подручју Неродимља, по доласку ОЕБС-а и КВК и периоду од краја септембра 1998. до средине јануара 1999. године, била такозвана 161. бригада ОВК, са седиштем у Рачку, а коју је предводио озлоглашени терориста Шукри Буја. Ова паравојна формација имала је задужење за ликвидације, злочине, монструозна убиства, киднаповање и много тога против становништва на Косову и Метохији.
Да ли се знало да се нешто припрема, каква су сазнања снага безбедности СР Југославије и Србије била о намерама НАТО-а?
У том периоду имали смо пет центара центара безбедности у Приштини, Косовској Митровици, Гњилану, Призрену и Пећи, од којих су свакодневно стизали обавештајни подаци о припремама за нападе и ликвидацију Срба и другог неалбанског живља, али и Албанаца лојалних СР Југославији. Било је, буквално, понављање сценарија са пијаце Маркале 1994. у Сарајеву.
Постављан је експлозив на пијацама у Подујеву, Приштини и Митровици, страдали су цивили, у највећем броју Албанци и, што је занимљиво, на све то међународна заједница није реаговала. Јасно нам је било да се спрема нешто веће и опасније. Онда је 14. децембра 1998. покушан упад више од 150 терориста такозване ОВК из Албаније на Косово. Пошто су терористи ушли илегалним путем преко ноћи на Косово, пред јутро су између Паштрика и Призрена разбијени и сви ликвидирани, а њих осам је заробљено.
Непун сат касније на место окршаја стигли су верификатори, који су регистровали шта се све догодило и записали у званичном извештају да су терористи ушли са територије Албаније и да су били до зуба наоружани. Када су на саслушању о свим злочиначким намерама и плановима проговорили и заробљени терористи, све је такође званично записано.
Једноставно верификатори нису имали ни куда, ни где... А било је, мора се рећи, међу њима и поштених и савесних, који су сарађивали са нашим тимовима за сарадњу са НАТО. Елем, о томе се ћутало тачно месец дана, али није се у ОЕБС-у и КВК и код Вилијама Вокера седело скрштених руку, смишљали су подлости и онда измислили Рачак, и лажима и неистином све то искористили као повод за напад и агресију на нашу земљу само два месеца после тог догађаја. И све по плану и уз помоћ Ције и Пентагона.
Има ли уопште неких дилема око Рачка данас, 24 године касније?
Две су ствари основне око евентуалних дилема, мада мислим да их уопште нема. Прва је свакако јединствена одлука тужилаца у Хагу да се одбаци прва тачка оптужнице у поступку против председника Србије Слободана Милошевића, а касније и против свих српских политичара и војних старешина изведених пред трибунал, а у којој је била оптужба за наводни масакр српских полицајаца и војника у „Јарузи” поред Рачка.
Један од хашких истражитеља, мислим да је то био поручник Виљем Кели, искористио је сателитске снимке НАТО-а од тог 15. јануара 1999. године. НАТО је снимао све што се збива на седам великих и неколико мини-локација и Кели је утврдио да је на две мини-локације било седам убијених терориста ОВК, на једној три, а на другој четири.
Тог преподнева, 15. јануара 1999. године, по наређењу шефа мисије ОЕБС-а злогласног Вилијама Вокера у „Јаругу” је, а не зна се одакле, довезено још четрдесетак убијених терориста, скинуте су им униформе и пресвучени су у цивилну одећу.
Вокер је прогласио масакр над цивилима од стране српске полиције и војске, мада се знало да ниједан српски војник никада тамо није учествовао ни у каквим дејствима. Та превара је одмах откривена, лаж Вокера је разголићена. Најпре од стране Данице Маринковић, судије и српског истражног тима у Приштини, која је прва стигла у Рачак и, касније, пред Хашким трибуналом доказала аргументовано да ни један цивил није убијен, односно да је то била гнусна лаж Вокера.
У својој књизи „Судија у рату и миру”, ова храбра Српкиња и изузетна жена, судија професионалац, записала је све о овој превари у Рачку, али и шта је све проживела после НАТО агресије, све о Хашиму Тачију и Фатмиру Лимају и другима.
Ова превара је утврђена одмах и ангажовањем српских и међународних патолога у Приштини на челу са проф. др Вујадином Оташевићем и госпођом Хелен Ранте, патологом из Финске. Децидирано су обдукцијом допремљених лешева из Рачка у Приштину утврдили да су сви имали прострелне и устрелне ране, а да им је цивилна гардероба у коју су били преобучени – била неоштећена и, посебно, да није било ниједног цивила међу жртвама.
Друга ствар дошла је из Француске, чланице НАТО-а, у којој је прошле године високотиражни дневни лист „Мондо” објавио на насловној страни текст о Рачку под насловом „Највећа светска лаж у 20. веку”…
Вокер је ових дана изјавио да ће објавити књигу о Рачку, имате ли неку поруку за њега?
Пошто је његова лаж дефинитивно доказана и осуђена од стране свих, стручне и међународне јавности, било би најпоштеније, макар и да се не каје за она зла и злочине која је учинио, да призна да је преварио међународну заједницу и свет.
Извор: Политика
