Пише: Џевад Галијашевић

ГЕНЕРАЛНИ секретар НАТО Јенс Столтенберг недавно је изјавио да је безбједносна ситуација на Косову кључ стабилности Западног Балкана.

У овом тренутку, мало ко ће овом мишљењу супроставити неки другачији став. Модел промјене тачке притиска на Балкану је, већ познати модел западног и НATO приступа. Данас је Косово, као западни интерес и пројекат државе који у суштини рефлектује само тероризам, организовани криминал и нестабилност, кључна тачка притиска, па Столтенберг каже да је кључ мира на Косову.

То је наравно политичка флоскула јер, колико сутра, тај кључ биће односи у БиХ, у Сјеверној Македонији или Црној Гори.

Празничне баладе Кристијана Шмита

Упркос претећим порукама најпознатијег балканског туристе, национал-социјалисте Кристијана Шмита, Република Српска је два дана обиљежавала Дан Републике: осмог јануара у Бањалуци а деветог, у Источном Сарајеву.

За то вријеме, владајући бошњачки октет, који је постао секстет, имао је своје унутрашње проблеме. Лидер ове групације бројних политичких странака, бошњачко-исламског културног круга, Нермин Никшић, има своје проблеме унутар СДП БиХ – бившег Савеза комуниста.

На исти начин, на који је Нијаз Дураковић запријетио па смјенио и пензионисао стару, босанску комунистичку гарду, тј. онако како је Златко Лагумџија смјенио Нијаза а Жељко Комшић угрозио Златка, по истом пара-удбашком сценарију наступа данас Денис Бећировић.

Удружен са градоначелницом Сарајева Бењамином Карић и уз подршку групације америчких обавјештајаца пониклих у тузланско-живиничкој „Бази Орао“, угрожава Никшића. Ова активнност јача Елмедина Конаковића и његову Странку НИП – Народ и Правда – који уз подршку хрватске обавјештајне заједнице, гурају неоусташку копилад на позиције широм муслиманских кантона.

Нова варијанта Жељка Комшића по имену Дејан Ковачевић, прво је своме ментору из Брезе одглумио вехабијску ролу, научену уз помоћ тајне службе из Хрватске, да би се затим, са створеним вехабијским педигреом, декларисао као Хрват и заузео хрватску политичку позицију.

Хрватско питање ће бошњачка осморка ријешити у складу са пројектом осмишљеним у канцеларијама западне колонијалне управе у БиХ. То би отприлике требало значити јачање хрватске аутономије, више од данашње позиције а мање од ентитета, али и њихово, одвајање од партнерства са представницима Републике Српске тј. СНСД.

Након тога, по већ виђеном сценарију, наставио би се прогон лидера Републике Српске и акције које воде тихом разарању Дејтонског споразума, уставној деградацији Републике Српске и изједначавању положаја Срба са лошим положајем Хрвата.

Да су ти планови тек рачун без крчмара – на Западу не разумију, у Сарајеву не признају.

Муслиманска браћа се не предају

За то вријеме СДА чини све да затресе „босански кавез“, будећи своје старе панисламске ненадерталце попут Јасмина Мулахусића, муџахедина из Луксембурга, који је довољно обучен да на Фејсбуку буде Адо Линго и да јуначки ратује против наводних насљедника Фекрета Абдића, три славна лика, које је, само његова болесна машта повезала, нитима истородне издаје.

Разлози буђења успаваних, политичких примата су прилично јасни.

Фрагментација Странке демократске акције и губитак власти представљају јединствени процес рушења наслијеђа Алије Изетбеговића и Младих муслимана код Бошњака и тај добродошли али и закашњели процес се покушава зауставити широм дестабилизацијом.

Та енглеска фракција Муслиманске браће у БиХ, славне штеточине, које су под именом „Младих муслимана“, гурнуле Бошњаке у крвави рат против сродних народа и затровале их мржњом исламизма, још у раним почецима свог политичког дјеловања, а посебно у послијератној владавини, довела је до слабљења идеолошке и мисаоне снаге заједнице, до губљења идејног програмског оквира који би муслиманима дао особеност, специфчност и способност обнове и корекције правца кретања државе.

Расправљајући о перспективи цивилизацијских разлика и сукоба, Семјуел Хантингтон ће у својој првобитној везији „Сукоба цивилизација“, која се још није позабавила преобликовањем свјетског поретка, закључити сљедеће:

„У класним и идеолошком сукобима кључно је питање било “На којој си страни?”, а људи су могли бирати и мијењати стране, те су то и чинили. У сукобу између цивилизација, питање је “Ко си?” То је датост која се не може промијенити. А као што знамо, од Босне до Кавказа и Судана, погрешан одговор на то питање може значити метак у главу. Чак и више од етничке припадности, религија прави оштру и ексклузивну разлику између људи. Нека особа може бити полу-Француз и полу-Арапин те чак истовремено бити становник двију земаља. Бити полукатолик и полумуслиман је пуно теже“.

„Нема те више, Алија“

Након одржаних Општих избора у БиХ и договора око расподјеле властри, под кринком колективних интереса, сударили су се политички обрасци, програми и интереси.

Са једне стране апсолутни побједници у Српском и Хрватском народу – СНСД и ХДЗ, а са друге тајанствена, проозападна „Осморка“, која је након састанка у Добоју, крајем прве недјеље Нове 2023. године постала „Шесторка“.

Дуговјечни, петоструки начелник Општине Цазин, Нермеин Огрешевић, један од оснивача „А СДА“која је постала НЕС (Народни Европски савез) у друштву начелника Општине Ново Сарајево, Семира Ефендића, познатог по некажњеном убиству у саобраћају, али и као „Мали од Хариса С.“ и предсједник тзв. Странке за БиХ, заједно са својим „комби странкама“, напустили су „Осморку“, бјесни због присуства у власти и политике Милорада Додика.

Рат из деведесетих, који су Бошњаци „под заставом Алије“ изгубили, изазива нервозу, која је довела БиХ на ивицу распада. Што није било ни тешко, ни неочекивано.

Предуго већ, вјековима чак, односи међу Србима, Хрватима и Бошњацима и њихове вјерске припадности, функционишу по принципу, “ми” против “њих”. чиме етничке и вјерске нетрпељивости избијају у први план. Разлике у култури и религији стварају разлике око политичких питања, а то се протеже од форме државног уређења, људских права и миграција, до трговине и екологије.

По Хантингтону, све те групације и шири идентитети, чине цивилизације.

Та прича је проста и нужно води ка сукобу.

Управо због тога, покушај Алије да „љубав према својој странци СДА“ наметне и изједначи са љубављу „према домовини“ или према вјери, није дао резултата.

Покушај да “Алијино босанство“ замјени националне политике и идеологије, бесмислено је јер никаквих Босанаца није било, нема, нити их може бити као народа.

Ко год да је насљедник те идеје: Бакир, Осморка или Запад – то бесмислено “босанство“ представља само ексер закуцан у мртвачки сандук у који би да смјесте као каквог мртваца, живе и реално постојеће, историјски, културно и државотворно потврђене народе у Босни– Бошњаке, Србе и Хрвате!

СДА, са Алијом и послије њега, није била способна то ни схватити – ни прихватити.

Извор: Све о Српској