Пише: М. К. Бадракумар
На Европу се спустила тама пошто је током викенда постала акутна несигурност колико ће колективни Запад подржавати посреднички рат у Украјини. Да би охрабрили посустали дух, поједини европски министри спољних послова импровизовали су путовање возом до Кијева како би понедељак провели са председником Зеленским. Био је то изванредан призор пркошења зову судбине, док траје 19. месец рата.
Договор у Вашингтону којим се избегава обустава финансирања владе, али се за сада прекида финансирање Кијева; пољска изборна кампања у којој владајућа Странка права и правде, све донедавно једна од најпосвећенијих присталица Украјине, наглас размишља о различитим мерама као што је преиспитивање испорука наоружања и блокирање пољопривредних производа из свог источног суседа како би осигурала гласове; и, на крају, запањујући изборни резултати у Словачкој лансирали су проруску левичарску политичку партију на власт и указали прве праве манифестације „украјинског замора” – изненада западна мантра да ће бити на украјинској страни „колико год буде потребно” делује да је озбиљно доведена под знак питања.
Прекретница у рату
Си-Ен-Ен претерује, можда, када наводи да су горенаведени развоји ситуације „изгледа бацили Украјину и њен рат против Русије у запећак” – али не делује да претерује превише. Политика украјинског рата прешла је прекретницу и очекују је већи изазови у критичним месецима који су пред нама.
Бела кућа се обавезала да ће настојати да брзо премости потешкоће у вези са обезбеђивањем помоћи Украјини, у укупној вредности од 20,6 милијарди долара за које Бајденова администрација тврди да су кључни у борби против Русије, но, по свој прилици ће и даље наилазити на одлучну опозицију – посебно међу републиканцима у Конгресу. У корену овог проблема налази се жестока поларизација америчке политике, која сада прети да потресе равнотежу моћи у Конгресу пред круцијалним изборима који следе следеће године.
Ово не значи заустављање америчке помоћи Украјини. Администрација располаже довољним ресурсима да подржи Кијев током наредних месец и по. Осим тога, превише је натегнуто очекивати било какву озбиљну промену украјинског правца америчке спољне политике пре избора 2024. године. Али није то поента — наиме, тема помоћи Украјини крчка се у котлу несугласица републиканаца и демократа и постаје неодвојива од питања социјалних програма који цепају америчко друштво и потхрањују сукобе свађалачких америчких политичара.
Полуга притиска
Украјински рат је постао политички спортски меч у вашингтонском појасу отприлике годину дана уочи америчких председничких избора, уз све снажније преиспитивање помоћи коју је одобрио Конгрес у укупном досадашњем износу од 100 милијарди долара, укључујући 43 милијарди долара вредно наоружање. Једноставно речено, финансирање Кијева је постало полуга притиска десничарских републиканаца на Бајденову администрацију, преко које се надају да ће изнудити различите предности и уступке, док у позадини вреба Доналд Трамп.
У међувремену, у самој Републиканској странци траје заплет чија је намера да се смени председавајући Представничког дома републиканац Кевин Макарти (Текст је писан пре него што је Макарти смењен, поставши тако први председавајући америчког конгреса у историји који је смењен гласањем законодаваца; прим. НС). Овај заплет предводи тврдолинијашки републиканац Мет Гаец, један од крајње десних чланова странке који се непоколебљиво противи било каквој даљој помоћи Украјини.
Како би успео да опстане, Мекарти је запртио да ће повезати помоћ Украјини са финансирањем обуставе преласка миграната преко мексичко-америчке границе, што је главни републикански захтев. „Осигураћу да оружје буде обезбеђено Украјини, али они неће добити неки велики пакет помоћи уколико граница није осигурана”, упозорио је Макарти на Си-би-есу.
Што је још важније, општа порука која се шаље свету је веома штетна. Европске престонице већ сада стрепе од могућег Трамповог повратка у Белу кућу. Жозеф Борељ, шеф спољне политике ЕУ и кључни амерички партнер у обезбеђивању помоћи Украјини, изјавио је да је „потпуно и темељно” изненађен и разочаран америчком одлуком.
Борељ је рекао: „Надао сам се да ово неће бити коначна одлука и да ће Украјина и даље имати америчку подршку.” Заправо, то је део ширег проблема – ратни замор међу америчким гласачима погођеним инфлацијом.
Антиукрајински блок
На много начина, победа левичарско популистичке странке Смер некадашњег премијера Роберта Фица на парламентарним изборима одржаним овог викенда у Словачкој такође се приписује ратном замору. Фицо је рекао да се више неће слати оружје у Украјину; довео у питање логику санкција ЕУ према Русији; похвално се изражавао о Москви; и окривио НАТО да је узрочник рата, за који је рекао да је покренут након што су украјински нацисти и фашисти почели да убијају руске грађане у Донбасу и Луганску”. Економске бриге упарене су са друштвеним замором Украјином и драматичним преокретом у словачкој политици, који ће вероватно утицати на западни однос према Кијеву.
У оквиру ЕУ две државе – Мађарска и Аустрија – сада се сматрају савезницима Словачке, са којом граниче, и оне захтевају да се сместа обуставе непријатељства у Украјини и да отпочну мировни преговори. Сам Фицо близак је савезник мађарског премијера Виктора Орбана – а њима се потенцијално може прикључити и пољска владајућа Странка права и правде уколико обезбеди нови мандат на скупштинским изборима 15. октобра, што делује вероватно. Све индиције указују да се Пољска колеба у односу на своју дуготрајну проукрајинску позицију. Пољски премијер Матеуш Моравјецки недавно је изјавио „не шаљемо било какво оружје Украјини, зато што сада себе наоружавано најнапреднијим наоружањем.”
Затим, како пише Си-Ен-Ен: „Изван ЕУ, у оквиру НАТО постоји слично страховање о последицама ширења антиукрајинског блока. И мађарски премијер Орбан и словачки политичар Фицо су обзнанили да се снажно противе било каквом прихватању Украјине у алијансу… Реалност је да је украјинска контраофанзива – која ће ослабити са доласком зиме – за сада остварила врло мало суштинског напретка на бојном пољу. Долазак новооснажених антиукрајинских странака на власт у пограничним државама, заједно са неодлучношћу коју показују САД као главни противник Кремља, чине токсичну мешавину.”
Убудуће се може очекивати додатно круњење подршке украјинском рату. Чак се не може искључити ни слом подршке Украјини широм колективног Запада, посебно уколико кремаљско руководство коначно преломи да зада одлучујући ударац украјинској војсци и/или нареди руским снагама да пређу Дњепар и заузму Кијев и Одесу.
Међутим, чак и уколико се то не деси, преломни моменат ће бити избори за Европски парламент који се одржавају између 6. и 9. јуна 2024. године. Постоји јасна могућност да антиукрајинске странке освоје велики део гласова на изборима. Уколико и када се то деси, пропашће план Немачке и Француске да се одустане од правила по којем је за доношење најважнијих одлука (на пример санкције против Русије и њихово шестомесечно обнављање) у ЕУ нужан консензус.
И Орбан и Фицо су изразили своје противљење санкцијама против Русије. Довољно је нагласити да политика рата у Украјини и антируских санкција улази на непознат терен, пошто ће Мађарска, скупа са Словачком – и потенцијално са Пољском – бити у положају да закомпликује проукрајинске и антируске напоре остатка ЕУ.
У умећу политике, амерички политичари су изворно патентирали опструкцију (filibuster), политичку процедуру по којој један или више чланова законодавног тела одуговлаче дебату о законском предлогу како би одгодили или у потпуности онемогућили изгласавање. Сада су европски политичари измислили сопствену варијанту ове процедуре.
Орбан већ деценију то практикује, све вештије, како би спроводио свој националистички програм „суверене демократије” у Мађарској. То је она тачка у којој прошлонедељни словачки избори и Фицов повратак на власт имају потенцијал да постану одређујући моменат политике о Украјинском рату.
Прочитајте ОВДЕ како је Лукашенко отвореном поруком Зеленском доказао пораз Запада
Превод: Милош М. Милојевић/Нови Стандард
Извор: indianpunchline.com
