Како је настала идеја о новом роману?
Роман 'Медвеђи загрљај' део је трилогије, која би требало да покаже како смо се нашли, овакви какви смо, у данашњем положају. Радња првог дела дешава се пар година пред други светски рат, а радња 'Медвеђег загрљаја' непосредно по ослобођењу Београда.
Покретач радње је осујећена берзанска шпекулација, која је проузроковала промене животâ свих који су, посредно о непосредно, дошли са њом у неку везу. Последице те шпекулације покрећу актере и у 'Медвеђем загрљају', шест година после.
У причу, овако сведено приказану, уплиће се све оно о чему роман, у ствари, говори: издаја идеала, издаја љубави, издаја другова… И мале лажи и преваре, које изгледају скоро безазлено, или нужно у одређеном тренутку, а које, попут сваке лажи, изазову тешке и непоправљиве последице.
Колико је било тешко радити на рукопису?
Није било тешко. Мени је представљало растерећење, јер сам приче, уграђене у роман, чуо давно, у детињству, и носио их тако, ево до сада. Ставити их на папир, значило је материјализовати их још једном, проживети, и поделити утиске о њима са свима који желе да чују, односно прочитају.
Све те приче су истините, нажалост. Слушао сам их, на пример, од очуха, некадашњег партизана, и од комшинице, једине преживеле од усташког масакра у једном селу Подгрмечја. И од других.
И онда, кад седнете да пишете, после тог дугог сазревања, само писање иде лако.
Како изгледа „Медвеђи загрљај““?
Медвеђи загрљај је онај који оставља без даха. Споља може да изгледа као израз наклоности, а у ствари је претећи. На берзи постоји тактика трговања која власнике мањих пакета акција доводи у ситуацију да немају избора, него да продају по цени коју им нуди купац. У животу, често се нађемо у приликама, где нам изгледа да доносимо неке одлуке сами, својом памећу и планирањем, а у ствари смо доведени дотле да вучемо изнуђене потезе.
Живот нам, и иначе, оставља мало простора за самостално делање, увек нас нечим условљава – те ово би требало овако, те ово се ваља, а ово не ваља, те учини овоме, морао би да урадиш оно… Кад се све сабере, наше животе диригују туђи интереси и жеље. Истовремено, и ми сами учествујемо у одређивању животâ других нашим чињењем и нечињењем. А условљавају нас и наше жеље, амбиције, настојања, од којих је добар део погрешно постављен.
Коначно, и опште прилике, политичке и економске, држе нас у медвеђем загрљају. Те јесени, пред крај рата, у такав загрљај стисла нас је идеологија, коју је оваплоћавала једна партија, и која је, уз совјетску помоћ успоставила унутрашњу окупацију за наредних неколико деценија.
Ко је Милутин Новковић?
Милутин је предратни трговац, посредник на Београдској берзи. Човек који је, у једном тренутку, бежећи од сиромаштва, прибегао лажирању меница. То га је одвело на робију, где се упознао са комунистима, и заједно са њима, по избијању рата, побегао из затвора у шуму, у партизане.
А у ствари, Милутин је човек који, као и сви ми, покушава да уз што мање напора и жртве, дође до неког циља који је себи поставио. У том настојању прави грешке, почиње да вара, изневерава све до којих му је стало. Покушај да исправи оно што би се могло исправити, када се врати као официр победничке војске, пропада – живот је отишао даље, све се око њега променило, и никоме више није стало до његове верзије догађаја, до њему самом. Једноставно, исцрпао се покушавајући да промени свет који је већ нестао, и то неповратно.
Да ли је прилазак партизанима била права одлука за Милутина Новковића?
Милутину је та одлука изгледала спасоносно, као непозната 'сила која се изненада појављује и решава ствар'. Та је одлука, међутим, била изнуђена, једино што је могао у том тренутку да уради. Он није био човек новог доба, носио је у себи неко поштење, знао је шта је добро, а шта не, и поред тога што је варао на берзи. Но, његово је неваљалство било такво да никоме није трајно штетило, он није повређивао ниједног човека толико да би га упропастио. Све до тренутка када је откривен.
У рату, међу партизанима, који су несумњиво истакли високе праведне циљеве своје борбе и трудили се да их досегну, он се суочио са суровом стварношћу, са бесмисленим, разулареним злом. И то га, на концу, мења, као што такво зло мења сваког кога дотакне, било да је жртва, или тек очевидац.
Да ли нам се љубав чешће приказује него што је ми препознајемо и прихватамо?
Да, љубав нам се много чешће јавља, него што ми можемо да је препознамо. Заузети смо свиме оним што називамо животом, амбицијом, борбом, стицањем; оптерећени бригама и неизвесношћу; несигурни због свега тога, пометени. Често, у тој стрци у којој живимо, замењујемо љубав допадањем.
А љубав тражи једноставност и искреност, да би била препозната, уважена и прихваћена. Срећни су они који је препознају, јер их чини бољим људима, извлачи из њих најбоље особине. Оно што је апостол Павле рекао о љубави у посланици Коринћанима, пре две хиљаде година, важи и данас. Љубав је кључ за многе и велике ствари, она је 'пети елемент'. Наше је само да се научимо како да је препознајемо и прихватамо, али нам то, изгледа, слабо иде.
Каквој публици је намењен овај роман?
Нема овај роман неку специфичну публику. Оно што се дешава његовим јунацима, дешава се свима нама, у овом или оном облику. Намењен је свима, који посегну руком за књигу.
Извор: Правда
