Пише: Владимир Димитријевић
РАТ ПРОТИВ ПРИРОДНОГ ПОЛА И СМРТ СРПСКОГ ЈЕЗИКА: ВУЧИЋЕВА ВЛАСТ И ДАЉЕ НЕ УКИДА СРАМНИ ЗАКОН
НАЈВЕЋИ КТИТОР ХИЛАНДАРА?
У оквиру бестидне кампање која је, опет уочи избора, почела да се води у корист издајника Српског Космета, Александра Вучића, појавила се и прича о томе како је он најавећи ктитор Хиландара после Светог краља Милутина, што дотични није оповргао, него је, у свом мамбо – џамбо стилу, мрмљао како, ето, држава помаже Хиландар, а и он и његова породица, ето, па ако га се сете да га канонизују, сете...А већ су му, поводом осам векова аутокефалности СПЦ, доделили орден Светог Саве „за одбрану Косова и Метохије у саставу Србије“, чиме су увредили и Светог Саву и цара Лазара и целу Небеску Србију.
Вучић је, по најновијим будаластим лажима сопствене пропаганде, већи ктитор Хиландара ( од своји ли пара? ) него што су Сава, Немања и Стефан Првовенчани, него што је Лазар Хребељановић ( који је читаву припрату подигао), него краљ Александар Обреновић, који је хиландарске дугове откупио и манастир вратио Србима. Заиста, овакву срамоту никад у историји нисмо доживели. Овакав кловн никад није владао у нас.
Али, оставимо „ктиторску причу“. Погледајмо Кловнов конкретан однос према друштвеној пројави вере православне, загледајмо се у антихришћански и антисрпски закон који је донео лично режим Вучић – Брнабић, по НАТО налогу и НАТО џендер идеологији.
ЏУДИТ БАТЛЕР И ВУЧИЋ- БРНАБИЋ ЗАКОН
` У, суштински једнопартијској, Скупштини Србије, у мају 2021, усвојен је противуставни Закона о родној равноправности. Не, није реч о равноправности полова ( то је категорија коју наш Устав и закони јасно признају и препознају ), него је реч о ненаучној идеологији, иза које стоји терминални неолиберлни капитализам, што жели да разгради сваки, па и полни, идентитет човеков, да би све, укључујући и атомизоване, породице лишене, појединце, било претворено у робу. Главна „идеолошкиња“ покрета је радикална феминисктиња и „елџибитница“ Џудит Батлер, која је 2019. године добила, веровали или не, почасни докторат Универзитета у Београду. О идејама Џудит Батлер немачка научница Габријела Куби у својој књизи „Глобална сексуална револуција“ каже: „Било чија сексуалност је фантазам, само нешто у шта верујемо због тога што се често понавља. Џендер се не да повезати са биолошким полом, који не игра апсолутно никакву улогу и који се пројављује једино због тога што је језички саздан, и зато што људи верују у оно о чему стално слушају. По схватањима Батлерове, наш идентитет је плутајући и флексибилан. Нема мушког и женског бића, него постоје само извесни „перформативи”, то јест човеково понашање се може променити у било ком тренутку“.
Или, како би, сурово, али праведно, рекао Миша Ђурковић, нас не одређује оно с чиме смо се родили између ногу, него некаква друштвена одлука, која се може „инжењерисати“ како се коме ћефне.
ЈОШ МАЛО ОД ЏУДИТ БАТЛЕР
Џудит Батлер тврди да је узрок присилне хетеросексуалности инцестни табу, један од најстаријих табуа човечанства. За њу је, објашњава Габријела Куби, „инцестни табу правни акт који забрањује и инцестне жеље и ствара извесне идентитете џендер субјеката кроз механизам принудне сексуалне идентификације“. Шта то значи? То значи да је, за радикалне феминисткиње и ЛГБТ активисте, забрана родоскрнављења препрека ка потпуној „сексуалној слободи“. Женски пол је, по Батлеровој, само конструкција. Габријела Куби указује на значење оваквог става: „Само ако постоји нешто такво као што је жена, жена може бити подвргнута репресији. Само ако постоји „принудна хетеросексуална нормативност” „друге врсте жудње” могу бити одбачене. /…/ Батлерова своди људски идентитет – који се обликује на основу безброј утицаја, а не само пола, укључујући у те утицаје и породицу, културу и религију – на слободно изабрану, променљиву сексуалну оријентацију. По мишљењу Батлерове, породицу не уобличавају везе између родитеља и деце, него самовољни чинови тренутног припадништва. У паралелном универзуму Батлерове, деца не бивају зачета, него „дизајнирана” и произвођена путем вештачких техничких начина репродукције, као што су донирање сперме и јајних ћелија, сурогатно материнство, вештачке материце и манипулација генима. /…/ Према овој теорији, мушки и женски пол појединца је небитан за његов идентитет, и представља „диктатуру природе” против човековог самоодређења, од које се треба ослободити. Човеков идентитет је, уместо полом, одређен његовом сексуалном оријентацијом, због чега је флексибилан, променљив и разнолик. Ова илузија, или „фантазам”, о два пола створена је инцестним табуом и лингвистичким одредницама какве су „мушкарац” и „жена”, „отац” и „мајка”, које се морају уклонити да бисмо „изумели” себе саме. „Ознаке” друштвене хетеросексуалности морају бити одстрањене из сваке области. Мушкарац и жена, брак и породица, отац и мајка, полност и плодност нису нешто природно; реч је о нечему што је проглашено, и помоћу чега се успоставља хегемонија мушкарца над женом, као и хетеросексуалности над свим облицама сексуалног понашања. То треба да буде разорено до темеља“.
До темеља, запамтимо. А то у Србији „разара највећи ктитор Хиландара после краља Милутина“, зар не? Који је, у исти мах, и носилац ордена Светог Саве.
ШТА ЗНАЧИ БОРБА ПРОТИВ ХРИШЋАНСТВА?
Наравно, реч је о борби против хришћанског вредносног система. Хришћанство на и на Западу и на Истоку јесте узрок низа друштвених норми и темељ многих установа, па подразумева истину, јасну аксиолошку лествицу, родитељски ауторитет, бинарни сексуални идентитет (мушко – женско), нормативност хетеросексуалности, супружништво, језгрену породичност, национални суверенитет, представничку демократију, супротстављање разних интереса о којима се одлучује гласањем после јавне расправе, као и традицију, самосвојни културни идентитет, веру у постојање Бога као Оца. Постмодернизам руши хришћанске темеље друштва. Он заступа слободу избора аутономне индивидуе, лишену било какве одговорности, уздиже апсолутизовану једнакост која доводи у подређени положај друштвену већину, намеће конструкционистички џендер уместо биолошког пола и бирање „сексуалне оријентације”, правно и друштвено прихватање било ког облика сексуалног понашања, партнерске односе уместо брака и усвајање уместо рађања деце, планирање породице и „репродуктивно здравље”, глобалну управу и разарање традиционалне демократије, идеологизацију дијалога и консензуса ( иза којих се крије наметање воље мултинационалних компанија и банкарских могула ), мултикултурализам као морални релативизам, уз потпуну аутономију обескорењеног појединца.
ЛАЖИ КОЈЕ НАМ СЕ НУДЕ
Џендер револуција доноси идеологизовану квази- изједначеност мушкарца и жене; разградњу мушког и женског полног идентитета; борбу против нормативног хетеросексуалног понашања, уз потпуну правну и социјалну једнакост, али и привилеговање, свих нехетеросексуалних начина живота; присилну сексуализацију деце и омладине; систематски рад на сиромашењу породице, са циљем да се деца одузму оцу и мајци и предају неототалитарној држави. Џендеристи иду дотле да тврде да мушка доминација није плод мушке делатности на подређивању жене, него производ самог језика, који је одвише „мушки“. Зато траже да се језик мења у складу са њиховим самовољним, комесарски ограниченим, визијама, маскираним у „науку“.
Наравно, на неокомунизам звани џендеризам мислећи људи неће и не могу да пристану. Зато се интелектуална Србија и буни.
ОГЛАШАВАЊЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ
Крајем маја 2021, Матица српска је, уз потписе најугледнијих имена наше језичке науке, свим надлежнима упутила став српских стручњака, под називом „Родно осетљиви језик, фемининативи и равноправност полова“. Тамо је све објашњено:
„Будући да Матица српска, као институција у којој се објављују важне публикације из нормативистике српског језика, није благовремено била консултована у вези са питањем појединих домена Закона о родној равноправности (у даљем тексту: Закон), као што то није учињено ни када је реч о Одбору за стандардизацију српског језика, а што сматрамо озбиљном процедуралном грешком која се убудуће не би смела догодити, овај допис шаљемо са закашњењем.
Подржавајући идеју да се донесе Закон о родној равноправности, усвојен у Скупштини Републике Србије 20. маја 2021. године, обраћамо вам се како бисмо скренули пажњу на онај домен текста Закона који се односи на употребу тзв. родно осетљивог језика, дефинисаног у Закону на следећи начин: „језик којим се промовише равноправност жена и мушкараца и средство којим се утиче на свест оних који се тим језиком служе у правцу остваривања равноправности, укључујући промене мишљења, ставова и понашања у оквиру језика којим се служе у личном и професионалном животу“ (члан 6; стр. 4).
Овом приликом не желимо да залазимо у домен језичке структуре стандарднога српског језика и његових творбених модела. Желимо пре свега да укажемо на недопустивост формулација у Закону које ОБАВЕЗУЈУ сваког појединца да се у службеној употреби искључиво служе формама родно осетљивог језика, које се, између осталог, односе на употребу тзв. фемининатива, тј. именица којима се реферише о особама женског пола. На свим местима у Закону у којима се спомиње родно осетљив језик формулације су управо такве. Оне су искључиво облигаторног карактера и указују на ОБАВЕЗУ приликом употребе родно сензитивног језика, што аутоматски имплицира потенцијалну санкцију за примену сваке (према одредбама донесеног Закона) родно „некоректне“ форме у говореном и писаном језику:„Приликом одређивања посебних мера морају се уважавати различити интереси, потребе и приоритети жена и мушкараца, а ПОСЕБНИМ МЕРАМА МОРА СЕ ОБЕЗБЕДИТИ: […] УПОТРЕБА РОДНО СЕНЗИТИВНОГ ЈЕЗИКА како би се утицало на уклањање родних стереотипа при остваривању права и обавеза жена и мушкараца“ (члан 10; стр. 6);
„Органи јавне власти ДУЖНИ СУ ДА КОНТИНУИРАНО ПРАТЕ остваривање родне равноправности у области друштвеног живота за коју су надлежни, примену међународних стандарда и Уставом гарантованих права у тој области, УПОТРЕБУ РОДНО ОСЕТЉИВОГ ЈЕЗИКА у називима радних места, положаја, звања и занимања, као и да, у оквирима својих надлежности, воде политику једнаких могућности за жене и мушкарце и планирају, доносе, спроводе и ЈАВНО ОБЈАВЉУЈУ РЕЗУЛТАТЕ ПОСЕБНИХ МЕРА“ (члан 25; стр. 11);
„Органи јавне власти и послодавци који, у складу са законима и другим прописима, обављају послове у области образовања и васпитања, науке и технолошког развоја ДУЖНИ СУ да: […] ПРЕДУЗИМАЈУ, у складу са законом, МЕРЕ КОЈЕ ОБУХВАТАЈУ: […] КОРИШЋЕЊЕ РОДНО ОСЕТЉИВОГ ЈЕЗИКА, односно језика који је у складу са граматичким родом, у уџбеницима и наставном материјалу, као и у сведочанствима, дипломама, класификацијама, звањима, занимањима и лиценцама, као и у другим облицима образовно-васпитног рада“ (члан 37; стр. 17–18);
„Средства јавног информисања ДУЖНА СУ ДА ПРИЛИКОМ ИЗВЕШТАВАЊА КОРИСТЕ РОДНО ОСЕТЉИВ ЈЕЗИК и да развијањем свести о значају родне равноправности доприносе сузбијању родних стереотипа, друштвених и културних образаца, обичаја и праксе засноване на родним стереотипима, дискриминације на основу пола, односно рода и других личних својстава, као и родно заснованог насиља, насиља у породици и насиља према женама“ (члан 44; стр. 21–22).
Овом приликом желимо да скренемо пажњу на последице оваквих ригидних формулација:
(1) Многе форме фемининатива још нису заживеле у српском језику и потребно је време које ће показати хоће ли се оне у језичко ткиво инкорпорирати природним путем. Формулације из Закона јасно указују на искључивост, непостојање толерантне политике, па чак и на присилно наметање употребе фемининатива у стандардном српском језику. При томе се не узима у обзир и став немалог броја становника Републике Србије који не сматра дискриминишућим употребу именица граматичког мушког рода за означавање особа женског пола. Важно је напоменути да су међу њима и многобројне представнице женског пола. Другим речима, незанемарљив број женског дела становништва ништа лоше не види у томе да неко уз њихово име употребљава форме попут: шеф/руководилац/секретар одељења уместо шефица/руководилица/секретарица одељења и сл. Због тога се и поставља питање: Где је ту демократичност? Ако се она у Закону огледа у томе да родно осетљив језик буде прихваћен, зашто се инсистира на његовој доследној употреби и међу оним говорницима српског језика који не заступају исто мишљење? И зашто се не води рачуна и о томе да би можда за неку жену употреба фемининатива била управо дискриминишућа, негативно конотирана и непожељна?
(2) Уколико се у Закону инсистира на ОБАВЕЗИ приликом употребе родно осетљивог језика, поставља се питање да ли ће особе које само из непажње или незнања не употребе одговарајућу форму фемининатива за то бити санкционисане.
(3) Приморавање становништва на употребу ИСКЉУЧИВО родно осетљивог језика повлачи за собом дубоке резове у норми стандардног српског језика и, у начелу, недопустив језички инжењеринг. Будући да норма мора да буде еластично стабилна, сваки вид овакве радикалне интервенције аутоматски имплицира велик број родно неписменог становништва, што је свакако непожељно.
(4) Посебну пажњу скрећемо на део из Закона у којем се ИНСИСТИРА на употреби родно осетљивог језика у уџбеницима и наставном материјалу, у сведочанствима, дипломама и у другим видовима образовно-васпитног рада. Применом овако ригидних решења текстови уџбеника морали би да се преструктурирају на следећи начин (наводимо пример из уџбеника Географија, уџбеник за седми разред основне школе аутора Д. Шабића и С. Вујадиновић, Логос, 2020):
Уместо формулација попут:
Староседеоци Америке су Индијанци и Ескими (Инуити). Они припадају жутој раси. Преци Индијанаца доселили су се из Азије. … Индијанци су се проширили и населили амерички континент све до Огњене земље на југу; према одредбама овог Закона текст би МОРАО да гласи:Староседеоци/староседелице Америке су Индијанци/Индијанке и Ескими/Ескимке (Инуити/Инуићанке). Они/оне припадају жутој раси. Преци/преткиње Индијанаца/Индијанки доселили/доселиле су се из Азије. …Индијанци/Индијанке су се проширили/прошириле и населили/населиле амерички континент све до Огњене земље на југу.
Сасвим је јасно да се на овакав начин ствара текст који оптерећује читаоца и отежава рецепцију, а лака проходност уџбеника требало би да му буде примарни циљ. Овакве формулације могле би се избећи једном уводном реченицом на почетку сваког текста, којом би се указало на свест аутора о родној равноправности, на пример:
Термини који се у (назив публикације) употребљавају у граматичком мушком роду могу да подразумевају особе и мушког и женског пола.
Пред сваког аутора уџбеника могла би се оставити отворена могућност да се определи за један од два наведена модела: или доследну примену родно осетљивог језика или својеврсно ограђивање (у уводним напоменама) од било каквих дискриминишућих алузија путем употребе појединих форми мушког рода.
(5) Имајући све наведено у виду, предлажемо да се свака формулација из Закона у којој се инсистира на искључивој употреби родно осетљивог језика преформулише у том смислу ДА СЕ ДОПУСТИ УПОТРЕБА И ФОРМИ ГРАМАТИЧКОГ МУШКОГ И ЖЕНСКОГ РОДА ПРИЛИКОМ НОМИНОВАЊА ОСОБА ЖЕНСКОГ ПОЛА. На тај начин обезбедила би се равноправност ставова становништва у погледу употребе наведених форми, нико се не би осећао дискриминисаним и свако би имао право да се служи једним или другим видом изражавања. Уколико се временом фемининативи толико увреже у структуру српског језика те постану доминантни у свим видовима изражавања, њихово место у језичком систему може да буде промовисано.“
Тако Матица српска. Али, Вучић – Брнабић режим „ни мукајет“. Ћуте, јер их НАТО џендераши држе на власти. А врх СПЦ не скиде орден Вучићу са издајничких и антихришћанских груди.
ОПЕТ ГЛАС РАЗУМА
А ове, 2023. године, 17. јуна, одржан је, у Скупштини Србије, научни скуп „Последице усвајања Закона о родној равноправности“, на коме су, опет, учествовала угледна имена српске језичке науке. Са скупа су јавности упућени Закључци, који, између осталог, истичу:“Важећи Закон о родној равноправности донет је по хитном поступку, за време пандемије, без озбиљне јавне расправе и у једнопартијском сазиву парламента без опозиције, као и без консултовања званичних органа струке и упоредне праксе. Доношење овог закона није представљало обавезу државе Србије према Европској Унији, а донет је по узору на Закон о родној равноправности лажне државе Косово из 2015. године.
Закон је идеолошки наметнут од стране прозападних невладиних организација и Министарства за људска и мањинска права и друштвени дијалог, супротно Закону о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма, који јасно налаже да језик мора бити заштићен од идеологизације и политике.
Закон није у складу са Уставом Републике Србије, који не познаје категорију рода. У српском језику именица род је у директној вези са рађањем, породицом и народом, а не џендер идеологијом.
Званична образложења овог закона сакривају његове праве намере. Закон уместо полне равноправности намеће равноправност измишљених родова. Закон не штити права жена већ их управо умањује. Њиме се, под утицајем идеологије трансхуманизма са Запада, на мала врата уводи појам џендера као измишљених родних идентитета мимо мушкарца и жене.
У историји српског језика до овог закона стандардизација није вршена законима нити новчаним казнама.
Читав процес доношења Закона о родној равноправности представља субверзивну технику подривања традиционалних вредности и друштава, као и покушај промене свести грађана Републике Србије. Једна од последица примене Закона јесте и насилно модификовање српског језика, са потенцијално несагледивим штетним учинцима у различитим нивоима језичког система и његове употребе. Због свега наведеног, сматрамо да Закон о родној равноправности треба ставити ван снаге.“
Још није стављен ван снаге. А, по свему судећи, неће ни бити стављен ван снаге. Овде нема ни Устава, ни Уставног суда. Постоји само Врховни Кловн који се, по потреби, прерушава; сада је, рецимо, „краљ Милутин“, обновитељ Хиландара.
ШТА МИ ОВО ТРЕБА?
Многи ме питају – што ја ово пишем кад знам да неће бити ништа од мог писања. Кажем им – не могу да ћутим. Разлози су и лични и општи. Један од кључних личних разлога је чињеница да ми писање текстова помаже да пролазим кроз маглу НАТО окупације Србије, маскиране у Вучићев патриотизам, са свешћу о томе шта се дешава. Општи разлог је потреба да своја размишљања поделим са ближњима, у нади да ће неком користити у правилном одређивању координата наше пропасти, после које ћемо се или подићи у Завет или нестати на балканској ветрометини.
Било како било, не сме се живети у лажи. Јер, као што рече Франц Кафка, истина је можда живот сам.
А носиоцу ордена Светог Саве искрено, као и себи, желим покајање пред Богом и Светим Савом, пред које ће изаћи сваки Србин, да пружи одговор за оно што је учинио.
О томе шта кога чека једна поучна прича.
ПОУЧНА ПРИЧА ЗА КРАЈ
Митрополита Амфилохија сам виђао ретко и у пролазу, а неколико пута сам имао прилике да с њим разговарам лицем у лице, углавном у друштву. Увек је имао нешто поучно да исприча. Видело се да га занимају живи људи, а не идеологија. У тим живим људима препознавао је и плодове идеологија које су им сажегле душу. Једна од најупечатљивијих прича коју сам од њега чуо односи се на судбину чувеног комунистичког функционера, родом из Црне Горе. Владика је, наиме, у Београду познавао једну побожну слепу старицу. Она је, унутрашњим видом, сагледала човека који се као од нечег бранио и опирао и упутио, њој, питање:
– Како сам жив кад сам умро?
Старица му је објаснила да му је умрло само тело, а да душа не може умрети.
Тада се, у виђењу, однекуд зачуо глас:
– Вељко, хајде, зове те Отац!
Овај се сав згрчио у непристајању.
– Какав отац? Ја немам оца!
Тада се чуо други глас: – Вељко, за живота сам ти дао памет и власт! Дођи да видим шта си учинио са њима!
И ту се виђење прекида.
Слепа старица није имала никаквог рођака по имену Вељко, нити је знала било ког Вељка. Код ње су, на разговор, почесто долазили побожни људи из Београда. Испоставило се да је бакица виђење имала тачно четрдесет дана од смрти Вељка Влаховића, Титовог измећара. А владика Амфилохије исприча да је он био тежак безбожник, који се и у предсмртном интервјуу изругивао људима што су примали предсмртно причешће у болници на Западу где је Вељко бројао своје последње дане; изругивао се и римокатоличком свештенству које их је посећивало.
Дакле, ко добије памет и власт, мораће да одговара Оцу из Оченаша – шта је са памећу и влашћу урадио.
Тек толико да се зна.
Прочитајте ОВДЕ чланак Димитријевића о поукама владике Хризостома
Извор: Правда
