Пише: Бранко Вељковић
Ово је Виктор рекао оном у себи који се са њим играо док је отац „Јадника“ разумевао „како брзо пролазе минути а сваки је све хладнији,...“. Виктор, на путу до жељеног, само Његовог „дворца на небу“ где „плакање није дозвољено“, све више се плашио оних „који говоре о сутрашњици“ а да при том све чине да „сутра није стигло“ и до оног самог себе који усамљен „чека у сенкама и броји сате до сна“ свестан да му је „срце од камена а да ипак дрхти“,...
Не због тог Виктора у сваком од нас већ због Истине, ја бирам да вам кажем, зато вам и пишем.
А свестан сам као и Виктор, као и Виклиф, спаљен 12 година после смрти јер се „усудио“ да Библију преведе на језик народа са језика „обичне“ Вулгате а заправо омражен јер је устао против папске индулгенције и опрштај греха за новац, из чијег Виклифовог живота нам остаде да људима „не треба круна мучеништва ако сте хришћани, довољно је само да говорите истину и мучеништво вас неће заобићи“.
Зато, знам како је почело. Знам шта је било док је трајало. Знам како ће да се заврши.
Прво су вас бирали. Бирали су оне од којих ће да праве робове и оне од којих ће да праве господаре. Рекли су вам да су у том поретку сви једнаки што и јесте али ћете тек касније разумети у чему. Већина је са ужасом у једном моменту схватила у којој су групи били цео живот чак и да је то стварно био пут до некаквог господарства, а није. На жалост и пролазну земаљску срећу „бираних“, бирали су вас по ономе што бирани стварно јесу и по ономе за шта су мајстори одлично знали да их у жељено могу претворити.
На почетку су вам узели искреност. Рекли су вам да припадате кругу „одабраних“, најбољих, оних који се „питају“, „владају“. Оних који су уписани у „Књигу живота“. Осетили су сваку вашу амбицију, сваку важу наказу, жељу или порив. Били сте млади, свидело вам се а они знају да подиђу страстима и пороцима у људима. И за тај круг „одабраних“, за почетак, потребно је само да о томе где сте, ћутите. Дакле, да лажете. Људима са којима сте до тада били другови, рођаци, пријатељи, нисте смели да кажете да су вас „одабрали“ ни ко вас је одабрао а по најмање за шта сте одабрани, све и да сте то на почетку знали. Ту су вам узели искреност, заправо ви сте им је предали. Онда су вам објаснили „правила“. У почетку су правила некако протоколарна, као некакав кодекс, начин понашања, одевања, комуникације. Касније та правила за вас постају мрачни закон а до тада ћете већ схватити да нисте уписани у никакву „Књигу живота“ већ се то само тако зове. Објаснили су вам и хијеархију, бар ту за коју је предвиђено да је ви за живота „видите“. Тада су почели да вам обликују размишљање и образац понашања. Касније ће то за вас бити систем вредности а при крају и сама вера и онај у кога једино смете да верујете. Ту су вам узели право да мислите и верујете на начин и мимо њиховог начина размишљања и веровања. Затрпавали су вас причама о „древним“ знањима и „великим“ истинама. Почели сте да верујете да сте стварно „посебни“, да знате и можете више од других, тих презрених „профанисаних“. Одлично су препознали вашу амбицију, сујету и безгранични его. Онда су почели да вас дарују материјалним поклонима, да „осетите“ сву „лепоту“ припадања, „моћ“, „снагу“,... Ту су исправно проценили да је време да вас једноставно речено – купе. Добили сте сребрњаке а да их нисте „зарадили“. А заправо, јесте их „зарадили“ али то ћете схватити касније, неко пре а неко после. Онда је дошао ред на ваш приватни живот. Дискретно, или мање дискретно већ зависи од тога како су вас проценили, определили су вам „животну сапутницу“, за већину то је још увек жена, ону која је део неке друге, у суштини исте приче само скројене за жене. Рекли су вам да је та жена „као створена за вас“ и били су у праву. По истом моделу су вас бирали и спајали. Тада су вам одузели право да сами бирате своју супругу, одузели су вам право да волите. Пристали сте и на то. Опет, као и код сваке друге дресуре, следила је награда. Намештење у радној средини, напредовање у спортској каријери, учествовање у гледаним ТВ емисијама, сјај и гламур, академска и политичка звања, чинови и функције... Ето још сребрњака. Међутим, сада сте већ у ситуацији да пледирате на позиције и места на којима се већ налазе неки други људи. Наравно, прихватили сте њихову „добронамерну“ сугестију да се за помоћ обратите баш њима. Ако сте међу „одабранима“ можете помоћ да затражите и више од три пута. „Они“ су вам и те жеље испунили. Склонили су ваше супарнике, опоненте, можда већ и непријатеље. Неке су склонили а неке су вам „направили“. Тако су опкројили ваш радни и професионални капацитет, каријеру, одредили кога ћете да мрзите а коме ћете да радите о глави. Сада већ у потпуности зависите од њих. Олако сте прихватили да уместо квалитета на места и позиције долазите путем интрига, сплетки, намештања,... До тада сте већ постали бизарни безлични робови, фигурице на неким вама потпуно невидљивим шаховским таблама. Говорите само што вам се каже, радите само оно што вам се нареди. И колико год вам пријало то што сте „постали нешто“ сада сте већ потпуно свесни да то „нешто“ има своју цену и своју плату. Плата је у тим сребрњацима а цену већ наслућујете. Онда су вам објаснили кога треба да мрзите, нападате, кога да прогоните, поткрадате, опљачкате, лажно оптужите или лажно браните, физички повредите. А када све то некоме урадите онолико пута колико то ви пута урадите онда је сасвим извесно да сте некога тако и озбиљно повредили, уништили, можда и убили. Постали сте рутинирани кливоклетник, лажов, издајица, убица. Схватили сте и да све то што сте радили и све те позиције којима сте се китили не значи да сте стварно важни, већ то само значи да сте употребљиви, макар и само као корисни и тужни статисти зарад попуњавања празнина. Разумели сте и да ће доћи време када ће да вас замене са неким младим надобудним јуношом, наоштреним да вам отме све то што вам никада није ни припадало баш као што сте и ви то некада некоме учинили. Сад вам је већ потпуно јасно да сте сваки сребрњак, сваку позицју, титулу и минут на националним фреквенцијама „поштено“ зарадили, да су сребрњаци стварно ваши и јасно вам је ко је ваш крајњи послодавац. Сад знате ко је у том братству „синова противљења“ најстарији брат. Сад знате и да сте видљиви ма колику маглу правили. Људи знају, ма колико их ви презирали. Бог зна, ма колико сте ви обневидели.
„Не варајте се, Бог се не да обмањивати; јер што човек посије оно ће и пожњети“.
„Јер који сије у тело своје, од тела ће и пожњети трулеж, а ко сије у Дух, од Духа ће пожњети живот вечни“.
Проживели сте, вешто вођени, сваки од седам смртних грехова. Кушани сте и кушњу сте одабрали. Срце вам је отврднуло. Дипломирали сте.
Више не верујете у опрост.
Постали сте део оних који знају да их је створио Бог а ипак би тог Бога да сахране.
А Бог поштује свачије па и ваше право на избор. Зато је Блез рекао – „Бог даје довољно светлости оном ко жели да га види и довљно таме оном ко не жели да га види“.
У хиљадама година онога што сте назвали историјом свака ваша мотивација је увек била иста. Баш као и циљ.
У хиљадама година те тачке која се креће, тог једино могућег – сада, ми смо одабрали Истину, Бога и његову Реч.
И тако док „напредујете“ ви назадујете и зато, вратићу вас на лектиру иако ни буквар многи нису прочитали. Афанасијевич. Рекао вам је како је Азазело као демон безводне пустиње спремио Воландово вино за Маргариту и мајстора, али само за мајстора од оних по знању а оноликима је његово вино обећано. Питате ли се шта ће бити са свим тим легијама у којима ви марширате препуних недостојних тог Воландовог вина о коме сви сањате. Зато је инжењер, мајстор по знању и по личним делима одабран, олако пуштао да се „мајсторство“ купује, зато се тако лако „мајсторство“ и продавало. Инжењер, Воланд и Азазело одлично знају и без тих ценовника ко је стварно мајстор а ко само још један платиша. Требају њима и робови а најбољи су робови који за сопствено ропство још и добровољно плате.
Јер ви сте војска тог првог, лажног антихриста, па сте и ви лажни. Он за свој легион спрема армије стварно демонизованих. Они му требају. Њима је обећао земаљска царства и награде а не вама. Нестаћете сви до једнога. Све ће вас бесповратно заменити у тој једној кристалној ноћи без звезде Данице. Ви ћете бити показне јединице за сурову ефикасност његових стварних фаланги. Зато су у овом моменту хоризонта догађаја државе предали идиотима. Зато се сада креира општи хаос и безнађе. Када фаланге крену, сви ће аплаудирати, видеће „спасиоца“ а вашем крају ће се радовати.
Мајстори и то знају а нису вам рекли. Тако је то код Бога мртвих. Они који су одабрали Живог Бога, Бога живих, биће са њим.
Због оних међу вама који су у читању буквара прескакали пасусе са идејом да су дорасли битнијем штиву, рећи ћу вам да је далеко од вас последња страница „Божије књиге“, свакако не оне праве Божије књиге већ оне друге. Многи су обневидели и полудели још на првим страницама тог писаног а ненаписаног, питајте сахрањеног глумца када га будете видели, он зна, тражио је да „чита“ та тамна слова а ни малог бесног није могао да обузда.
А било је и оних који су све текстове знали наизуст а како и не би, понављали су их ноћима. Зато је и најбољи писао само за њих. Опет сцена и њена иза-сцена, један Бата, Бубулеја од „Дипломаца“, антиталенат чврстих песница који је израстао у записаног талента и то са обе стране огледала а да је при том на време схватио да „нема довољно времена да прави помодарске улоге“, јер га „интересујуе резултат“ и онај други бата па још и његов бата по рођењу, онако по најсрбскије – Живорад. Заклети да покажу да баш они могу мимо сценарија у коме је тако тачно речено - „А овај простор је шкрт кад треба да изнедри човека са мисијом, човека даровитог, који може да види бар један век унапред ... зато се овде стално страда, живи се стихијски, примитивно и сви непрестано страдамо... Ах, Балкан“. Оба брата у истом строју. Читали су они мајстора али је мајстор неупоредиво боље читао њих, отуда и ти ноћни говори и поговори. Први заправо тих, комедијаш са невиђеним даром да жиг туге читаве епохе исприча кроз сетне очи „очинске фигуре“ која не зна више шта ће од муке па засмејава неуки народ, а други симиновац, неко рече као и за мене што моји пријатељи кажу „најзаузетији незапослени човек кога знају“, осободилац Загреба, за јавност „ад хоминем“ идолопоклоника Мештровића, Исидорин кад год је то она хтела а сви остали само четвртком и да наравно заврше пре 18 часова јер после имају друге „обавезе“, са тачном тезом о „Југославији у опасности“ али иза које истине се крила и кувала Србија у пропасти а што сви ми данас живимо. Тако је и почело а када једном почне сви забораве како је почело све и када би то стварно знали.
Када су у питању сви ти креирани почеци рећи ћу вам, за оне који желе да знају, како је почело то јутро 21. октобра 1941. године у Крагујевцу. За хиљаде невиних светло тог јутра биће последње што ће видети тог дана. За хиљаде зликоваца светло тог јутра биће последње светло које ће видети икада. Покољ. Званична историја нам још увек дозвољава да о томе децу учимо, да запамте док и то не склоне из ових њихових политички-подобних уџбеника. Али треба да знате како је до покоља дошло. Мешовите партизанско-четничке јединице су се сукобиле са Немцима у реону Баре – Љуљак у ком сукобу је погинуло 10 и рањено 26 немачких војника. Онда је неко издао наређење да се мртвим немачким војнцима одсеку гениталије и да им се ставе у уста. Тако нешто није могао да осмисли ни да уради Србин од Христа по рођењу а Божији човек по усвојењу а ни србски војник по опредељењу. Црвена фракција југословенских подрума задужена за проливање Србске крви и креирање мржње издала је наређење да се овако нешто уради. Знали су да ће то изазвати рекацију Немаца, договорили су је. Тражен је повод да се Србима да разлог да се покрену и масовно мобилишу у том моменту небитно у коју формацију од толиких понуђених, баш као што је учињено и 90тих година истог века али и толико пута пре тога. Тражен је разлог да окупатори почну масовно убијање народа. Фотографије о том чину експресно су послате у Берлин. Наређење о одмазди спроведено је одмах. Цену је платио народ.
Исто као и мартовски „подвизи“ комуниста на демонстрацијама у Београду, исто као и одлучно „Не“ 1948., исто као и „прогони“ свештеника а онда волшебно баш Герман, прикладног ли имена, поглавар СПЦ, постаде 1968. године председник Светског савеза цркава, декларисане екуменистичке организације, из ког савеза су касније цркве иступале и враћале се, али СПЦ још остаје и истрајава,... И опет страда народ. Овај пут душа народа.
Тако су се „разлози“ и разлози одувек уводили у животе народа. Што је лешева више то разлози дуже трају а драма је већа. Уз драму иду и сви ови самозванци што сада искачу и из фрижидера, неокруњене краљице свих драма одувек. Када се бар театрално призову памети онда наручују портрете и праве групне фотографије на којима у рукама држе скинуте беле рукавице. Оће да кажу да са себе скидају сваку одговорност. Пилатовски. Мисле да то тако иде,...
А Бата Бубулеја је бриљирао док је Жика писао. Батине улоге су заокружене а Жикине теме никада нису завршене. Јер Србско национално питање у „Титиној“ Југославији није креирано зато да би се помогло Србима и разрешила вечита балканска трагедија већ управо супротно, да би се створила контролисана „про-србска“ платформа у срцу народа, народа који је југословенштином и црвеним пентаграмом одрођен од Бога и самог себе и да би се тако направио нов фронт младих и искрених јер се у покоље без њих не иде, спремних да опет својом крвљу потписују туђа сценарија. Исто је данас. Погледајте ко су данас предводници такозваног Србског национализма, ма шта то значило и коме то служило. Исто је и са свим другим политичким „опцијама“ које заправо никада и нису биле „опције“ макар и на папиру. Од трагедије бесмисленог Сремског фронта - Syrmienfront, смене Ранковића, конфедералног Устава 1974. године па до трагикомичног гласа из ничега записаног као Меморандум САНУ који је био повод за све а решење за ништа и масовних покоља 90тих, све је то само фарса, сцена са само једним режисером и само једним архиваром свега. Једино је статиста безброј, укључујући и све именоване. Оно што су они из подрума знали и спровели је да су исти мајстори упоредо са србском „оживели“ и све друге балканске „иконографије“. Зато је позив за дизање гласа писаца и интелигенције дао баш тај неки тадашњи статиста Ђитлер, кобајаги дисидент, кобајаги човек. „Централни Комитет“ југословенских подрума беспоговорно је прихватио задатак да се припреми и спроведе распад Централног комитета Савеза комуниста Југославије и саме Југославије. Партија се поделила на оне коју су знали - „неки ћемо да преживимо“ и оне који су (опет) поверовали - „неки ћете да погинете“. Напрасно су се „пробудили“ и Хрвати, Шиптари, Македонци, по вери и они који се крсте и они који се клањају, атеисти и теисти, они који не верују у никога сем у „Титу“, про ови и про они, а на крају чак и словеначка удружења ловаца и ловокрадица. И сви су се из истих магацина наоружали, сви су из истих фондова сребрњаке добили, сви су заслужили своје „хероје“, своје Мали Маре и Бокан Кокан промотере, Томсоне или Баје, пурпурне мотиваторе, ... Све што је „требало“ ... тако је почело. Тако се и завршило.
Сад се опет неки нови глумци ките југословенским идејама, кобајаги њихова памет, свим „овима и онима“ у једној или онолико држава, „истинама“ и ДНК „чињеницама“,... оружје је већ раздељено... Сами смо га куповали, а с обзиром на договорени резултат овај пут је све авансно плаћено, да за све који у томе учествују има икакве светлости рекли би – соларно. Пурпурне аплогете што се љуте због Истине око једне запете, опет из мерцедеса и поршеа ламентирају о традицији, вредностима, истинама, обилазе своје стадо у лимузинама и у пратњи обезбеђења са скривеним панцирима. А нове бате, као и ова два поменута, сада спремају новог смерног са шупљим ципелама да преузме трон. У том пурпурном скуту оног кога су за тај посао одабрали у то време распада Југославије скројили су и једног Слобу препуног суицида, дакле идеалног за суициндо време и одлуке кроз које нас је „водио“ чак и када „нико није смео да нас туче“ али су зато смели да нас убијају у хиљадама. Скројили су и булументу тих петокракица што почеше напрасно да се крсте с десна у лево и обратно али су изштрикали и и тај пурпурни шињел испод кога је направљено толико тога злог па и прашкасти пинкаш чији отров сви дишемо и данас. Пинкаш са суманутим идејама из света „луциферијанских марифетлука“ који су одавно престали да буду Луциферови и постали само Сотонини. Ципелице и рупица су послужиле да не видимо шта нам се дешава а да имамо о чему да причамо. Баш као што и сада имамо пантера код Апатина, дојаве о бомбама, клан кољача из Ритопека и два Куртија, један као „наш“ а други као њихов, све само да не видимо даље од бљутавог политичког маркетинга.
Зато им треба толико лажи. Зато шире лаж јер је њихов господар отац лажи.
Али Зато су добили и огледало. Да шта год помисле то се баш њима деси.
И сада можемо о тим лажима.
Скоро је сахрањен један глумац. Глумац повратник у својим делима, извесно сада са „оним кога је у себи хранио“, јер га је сада целог појео. Глумац који је у својим покајничким делима написао све сем да се реченом истином каје. Испратио је глумца и тај блазирани адвокат, биће Куцовлах, вазда политички погодан, вечита тривијална сенка свог физиолошког оца, са истом професијом и само сличним манирима. Тај адвокат рече да је глумца бранио бесплатно, ваљда то значи да није за тај свој посао узео новац. А ето, сви који знају ипак знају да је само за полазак пут стратишта добио „тричавих“ 80.000 немачких марака. У готовини. Скупили донацију заинтерсовани за судбину глумца. Те „про боно“ паре бројао је адвокат исте ноћи бар три пута. Цитираћу сада – „Цинцар тако рачуна време, 5.000 марака по сату“. Ето, сад кад је глумац заспао сад и цинацар међ народом који толико презире и од кога мисли да је толико бољи може да прича да је глумца бранио „про боно“, рекло би се за џаба,... Додуше и јесте „за џаба“ али не због новца који је цинцар добио и робије коју глумац никада није одслужио, већ због оног суда где таквих адвоката, хвала Богу и његовом суду, нема,...
И сви они, такви каквима их сада видите, су „неко и нешто“. Важни су. Битни.
„А за оне који су сматрали да су нешто, ма ко они негда били, не марим ништа, јер Бог не гледа ко је ко; јер они који су сматрани угледним мени ништа не додадоше.“
„Јер ако ико мисли да је нешто, а није ништа, вара самога себе“.
Да би континуитет душождера са јавне сцене био одржан по том глумац-критеријуму креиран је и један Бик-чић, нацртани инстант феномен по потреби упражњене позиције овог времена, осмишљен за масовну употребу, оспособљен за све бесполне улоге с обе старне платна које радо прихвата. Бледуњаве мултипрактик андрогене физиономије дорађене по том демонском визуленом архетипу онога који је пао па се после изживљавао над бившом браћом анђелима. Тако млад а већ јунак оноликих приземних „културних“ и некултурних „елитних“ догађаја свих могућих садржаја са све додељеном сапутницом из кастинг стројева трупа за ВИП забаву трећег Рима, додуше овај пут са педигреом из примитивног света „крвотока од утицаја“. Прављен да подржава све што му се каже и да прогута све што му се принесе. Јуче рођен и вештачки угуран у тамна сазвежђа пројектована за манупулације народима са истока. Ипак је 21. век. И истоку треба new age звезда за гледање кад се Исток већ тако олако одрекао Данице и пригрлио идоле. На гипсаном плафону вештачких сазвежђа још једна доцртана флуоресцентна тачкица. Онај скоро сахрањени је у злодуху свог времена требало да се бруси у Холивуду, овај је предат истоку. Тако се праве ти недовршени тихи штаптачи за јавну употребу, био гориво за демонове пећи. Ништа. Празно, а и то празно располућено на онолико делова колико је менторима потребно. Изгубљен за међуљудске односе, емоције и релације, задојен у сумануте идеје „управљања“ заједницама и светом са постављеним ментором кога сада већ навелико „чује“ и када је будан и када оно мало спава и када је овде и када је тамо. На „Белој лађи“ окупао се „Доларима“, део је крвавог „Збогом СФРЈ“ легиона „Сенки над Балканом“, верује да време проводи под „Сунчаним Ударом“ а заправо је само „Слуга“ у „Мешаном месу“ потпуно „Изван граница реалности“. Од „Архангела“ видеће само „Лајкуј ме милиона пута“ и Википедију. Тужна прича.
Али све то су само глумци. Као што их је описао писац, добар домаћин – „Цео живот радим са глумцима и таман када сам помисло да сам нашао једног човека кад оно испаде – глумац“. Вечито незадовољни, увек недовољно вољени, увек фрустрирани, вечити плагијатори... Никад своји, вазда туђи и о туђем. У овој представи са уснулим глумцем и сви остали су само – глумци. Заправо, истине ради, многи су га искрено мрзели јер је као глумац изгледа био бољи од многих из свог времена. Био је одабран за две сцене али и за далеки Холивуд, и само што није кренуо и тамо. А то многа његова данас уплакана браћа са дасака које њима живот значе тешко да су могли да му опросте. Они су ипак кнежеви сујете и краљеви ега.
И то је та веза која људе спаја са кнезом овог света. Его, сујета,... слепило.
Пратите Јутјуб канал портала Правда на коме емисије води Игор Маринковић https://t.co/zpsfQELH7c
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) May 16, 2023
Слепост људи и људске науке. Као да то што наука „открије“ или „докаже“ није постојало и пре тог открића или доказа.
У Божијем поретку материјалног света све је међусобно повезано и условљено. Зато је смиреном могуће кроз гледање лета птица разумети природу воде. Зато је потпуно јасно како је Панини кроз фонолошку шему и структуру звукова у „језику функција њихових артикуларних особина“ нашао свог стварног брата у Мендељејеву који је схватио да су хемијске особине елемената функција њихових атомских маса. Обојица су ишла кроз суштину области којима су се бавили, почевши од самог стварања, дакле од Божијег дела а не обратно. Један је направио „граматику“ звучног света а други „граматику“ материјалног света. То Панинија чини оним који је музику преточио у дводимензионални запис у основним звуковима, јасно указујући на Божију креацију а Мендељејева уснулим генијем коме је сан донео визију потпуног редоследа елемената од којих је саздан свет материје. Није то био сан и није то био ментор са овога света. Дао је Мендељејев да би добио, није умео кроз Молитву. У сваком случају, тако је на папир, ређајући елементе поставио азбуку материјалног света и увезао их у логичан низ елементарном „граматиком“. Из чистог пијетета ка брату из другог времена предвидео је за осам елемената префиксе на санскриту – ека, дви, три,... Када је покушао да елементима објасни Етер, дошао је до свепристуног гаса и Coroniuma. То је био други Мендељејевев сан. У њему је залутао.
Нема закона овог света, нема научне тезе, хипотезе, аксиома или теореме, нема вулгарно бесмислених прича о „енергијама“, „силама“ и моделима, техникама, „хилинзима“ или праксама којима се на било који начин може доћи до Бога. Све што има везе са науком и научним открићима има искључиво везе са предивном и бесконачном Божијом творевином, са свом непресушном природом чулима видљивог или невидљивог света.
До Бога се долази искључиво духовним развојем и Молитвом. То је трећи стуб, то је најважнији стуб. Ако сте у томе, разумећете ме и када вам кажем да је то једини битан стуб. Све остало је испразно, јер без Бога све остало и јесте испразно.
Ако сте у науци или уметности, оној лепој и свеобухватној попут архитектуре када ради за човека а не за демона, погледајте онда како је Макинтош у Глазгову начинио да вертикални стубови истакну „жељену хијеархију“ и самим тим нагласе постојећу лепоту и вертикалност степеника али је истовремено објаснио да међу њима уопште не мора бити, као што код Макинтоша и није, носећи стуб. Та лепота део је свеопште лепоте, као када би гледали хармонију свих шумских биљака у свој њиховој висини, од влати траве у свом том њиховом неизмерном броју па до храста који стоји и показује нам почетак и пут, све је „поређано“ и складно у савршеном поретку. Једно друго штити, једно друго храни, једно другом даје потребан простор и време и светлост и сенку. Све то тачно онда када је потребно и колико је потребно. Тако бих рекао да је и Макинтош схватио да је у статици зграде битан само један стуб и да он уопште не мора бити видљив, баш као што је и у „статици“ човека битан само један стуб а да при том тај стуб уопште није „видљив“ људским чулима или бизарном науком. А то видљиво може бити и гиздаво и степенасто и трапаво и досадно и агресивно и смерно и како год хоћете јер је свакако пролазно и потпуно небитно. Битан је само један стуб, онај који држи све, даје све и на крају, по одабраном, одређује све. Све што се дешава на овом свету дешава се само и искључиво због тог стуба.
Можда зато после ове зграде Макинтош није више пројектовао. Можда је после свих превара и лажи којих је постао свестан пројектовао за крај каријере још само ту једну зграду и њен кров, кров изнад тог стубишта за ходање већ рођених уметника, где је „ставио“ та „дискретна врата“ и лажни плафон, као да је желео да нам каже да лажни плафони, баш као и лажни богови само затварају волумен са циљем да створе неистину, илузију, можда чак и лаж некакве употребне вредности или неког бесмисленог „смисла“, али у својој суштини то је превара, а у психи и души човека то је онда страх, потиштеност, клаустрофобија због вештачки затвореног простора за који човек, извором од оног од кога Јесте осећа да му рођењем припада а само несрећном одлуком вођен илузијама материјалног света и тако преварен, онда, не-припада, а да чак и у таквом од човека креиарном безнађу постоје врата која воде у стварни и први свет, свет од Бога и ка Богу. Код Макинтоша то су та врата на крову. За човека то је покајање. Отуда су та мала врата на крову Макинтошов одговор на све те лажи и илузије, вештачке кровове и кутије. Направио нам је веши Шкот врата за небо на крову своје зграде. Биће да су то та узана врата кроз која ће само малобројни проћи.
И Њутн, одличан ученик а очајан предавач, је у своје време ишао истим тим степеништем, јер колико год било лажних стаза и степеништа, лажних знакова и симбола који ни један никада нису били од Бога и за Бога, колико год те странпутице биле примамљиве и вешто упаковане, пут је ипак само један – „Ја сам пут и истина и живот“, „До Оца се може доћи само преко мене“. Ишао је Њутн од Светог Писма ка науци а не обратно и схватио је - „Атеизам је бесмислен. Када погледам соларни систем ја видим земљу постављену на саврешној дистанци од сунца да прими довољну количину топлоте и светлости. Ово се није догодило случајно“.
Данас, толико после стидљивог Њутна, научници су постали свесни да је за живот какав познајемо потребно да се синхроно оствари више од 200 параметара што је из угла нама познате науке апсолутно немогуће. Планета и живот на њој какав ми познајемо је статистички неостварљив. Немогућ је са таквим и толиким бројем међузависних субјеката и са свим тим међусобним интеракцијама. Овакво сагласје је немогуће постићи некаквом еволуцијом већ искључиво креацијом, једним моментом стварања. За то је била потребна и довљна једна апсолутна интелигенција, човеку непојмљива кроз интелект или науку али достижна кроз веру и поверење.
Та интелигенција у себи садржи тајну почетка, трајања и краја. Та интелигецнија припада само Богу, творцу. За човека, тог који јесте пао, Бог је дао и објаснио пут којим треба да иде да би се њему вратио. Зато је на земљу послао свог прворођеног и јединорођеног. Он је својим доласком омеђио све што је било и све што ће бити.
А тајна о времену и крају времена опет припада само Богу. Све што на ту тему слушате, гледате, сви ти хороскопи, бајања, гледања у звезде и карте, сви видовњаци и њима слични, све је то само превара. Лаж. Идеја оца лажи и његових слугу је да прихватајући само и могућност да ико сем Бога зна шта ће да буде, део себе предате којекаквим прогнозама и прогнозерима, да тако сами себе осакатите и веру у Бога и Божију промисао замените хороскопом, пасуљом или шпилом карата. Тако, уствари, отимате себи лични простор, гурате сами себе у мрак клаустрофобије и кидате своју и човеку дату моћ да сте управо ви ти који одлучујете шта хоћете а шта нећете да радите и да у тој одлуци свако од нас може без посредника и медијатора да „разговара“ са Богом и да добије одговор на сва питања која су за њега од значаја. А ту су поставили другу данас толико популарну new age замку - поистовећивање Бога и човека! „Разговор“ са Богом не значи да је човек постао Бог! Човек је човек, Божије дело а Бог је Бог. Када се у тај поредак, тај директан однос између човека и Бога умеша било ко, ма колико вам се чинио добронамеран, човек онда сам себи ствара степеницу коју никада више неће прећи. Та степеница је елемент земаљске „моћи“ и манипулације а не Божије промисли. Бог је свима нама јасно рекао како до њега а рекао је и како ће изгледати сви несувисли који би да се у тај однос „уметну“. Рекао је – „Јер су такви лажни апостоли, лукави посленици, који се претварају да су апостоли Христови. И никакво чудо; јер се сам сатана претвара у анђела светлости. Није, дакле, ништа велико ако се и слуге његове претварају да су слуге праведности, којима ће свршетак бити по делима њиховим“.
Јер добро је да запамтимо – „Божије јеванђеље се проповеда бесплатно“. У „шатору Божијем“ нема продавница, касица и жиро рачуна, нема лимузина, нема златних кровова и зиданих грађевина, „Небеса су мој престо, а земља је подножје мојим ногама. Где ми онда можете саградити дом? Где је место за моје пребивалиште?“.
А свима нама, браћо, ево стих за наук и размишљање – „И то због придошле лажне браће што се увукоше да уходе слободу нашу, коју имамо у Христу Исусу, да нас заробе. Овима се ни за час недадосмо у покорност, да истина јеванђеља остане код вас“.
Човеку а ни палом анђелу није дата „моћ“ или „дар“ да зна шта ће бити. Палом је дато да може да зна све шта је било, јер он јесте створен од Бога и пратио је стварање Универзума, али и поред тога ни он не зна шта ће бити. Лаже отац лажи да и то уме само да би заварао људе, да би их „убедио“ да је довољно „вредан“ да баш он седне на престо на северу, јер ако је Бог он би и то требало да зна и уме.
А не уме. Само манипулише. И бежи као сенка лажи од светла Истине.
Исто као и његови најлошији ђаци, политичари.
Ни непомјаник ни човек који му служи не могу од себе побећи. Бег није географија.
У прошлом тексту видели сте како је добро када се човек врати у онај свет у коме дан почиње са тим тако једноставним а тако лепим „Добро јутро“. Сваки пут када сте некоме искрено пожелели добро јутро ви сте то добро донели и у своје јутро.
Данас, ајде да кажемо једни другима „Добар дан“ а посебно онима које због свих тих проблема и мука које непомјаникови ђаци стално гурају у наше животе олако превиђамо и заборављамо када пролазимо једни поред других као да нас нема. Учинимо да са тим „Добар дан“ поново почнемо да постојимо једни за друге бар један цео дан.
И стварно, учинићемо да поново постојимо. И донећемо добро и у наш дан.
А политичарима не верујте!
Извор: Правда
