Пише: Џевад Галијашевић
Хибридни Босанци и збуњени Бошњаци
Политичке подјеле и свађе, у привидно врло сложној „бошњачкој метрополи“дошле су изненада и без најаве.
Још увијек, у тзв. техичкој влади Федерације БиХ, сједе заједно љути противници СДА и СДП. Заједно и сложно су продућили сами себи мандат на читав изборни период од четири године и владали без икаквог легитимитета - заједно.
А сада су кренуле тешке ријечи и сукоби без граница, који су своје лице показали углавном према Бакировој супрузи Себији Изетбеговић и према његовог најважнијем сараднику, дојучерашњем Директору Обавјештајно безбједносне агенције Осману Осмици Мехмедагићу. Себији су врли чланови Ректората Универзитета у Сарајеву поништили магистериј и академско звање а Осмици, пошто није имао никакву диплому која бисе поништила, казна је стигла „преко баре“ из Америке у виду позатих санкција, Владе САД и Министарства финансија. Закашњела казна јасно је показала на чијој су страни американци у процесима које ће убудуће водити искључиво унутар бошњачког народа. Јер, довољно су Американци учинили да помире Србе, Хрвате са Бошњацима и резултат је очигледан зато ће сада, исти посао да раде међу Бошњацима, да их ефикасно проведу кроз овај планирани процес транзиције и да их исто тако „помире“. А зашто све то; одговор ће дати Бакир Изетбеговић, као прави син Алије и србофобни исламиста:
„Све су то мени лично и Странци демократске акције намјестили Срби а прије свега Милорад Додик. Рушење СДА био је његов циљ и он се сада, захваљујући „титиној партији-СДП“, осјећа као велики и несумњиви побједник.“ Кренуле су прозивке унутар СДА, најављени су сукоби а своју намјеру да буде „калиф мјесто калифа“, открио је први Шемсудин Мехмедовић, бивши шеф полиције у Тешњу, који се прославио првим ритуалним клањима Срба у зони његове полицијскеодговорности али и личним везама са муџахединима и њиховом формацијом, смјештеном током рата у Основну школу Јабланица код Тешња.
Шемсудин је од Бакира научио школу: па је јуришајући на климаву фотељу предсједника СДА, напао Србе: Додика и Вучића; Србију и Републику Српску и то, тако оштро да се у својим компарацијама присјетио и рахметли Хитлера.
Свакако постоје и подјеле у привидно грађанској Социјалдемократској партији које су раније, довеле до одвајања већег дјела чланства према концепту наглашене пробошњачке и унитарне политике, коју је заступао „привидни Хрват“ Жељко Комшић а затим подјела и његовог „Народног фронта“ уз одступање Реуфа Бајровића и Емира Суљагића у правцу формирања новог „Грађанског савеза“. Данас већ, амбиције да засједну у фотељу, у којој се одомаћио тихи политичар из Коњица, Нермин Никшић, показују једно младо момче и млада партизанка. Младо момче је наравно Денис Бећировић, који са позиције члана Предсједништва БиХ никада није проговорио о реалном животу, о стању и приликама у којима живе Бошњаци које он представља нити је знао казати, шта поводом тога мисли учинити.
Јер Он то не зна: он само може говорити варијације на тему Срби, Република Српска Србија и наравно Додик.
Уосталом као и млада партизанка јеврејског поријекла Бењамина Лондрец, удатаКарић, којој као Градоначелници Сарајева нимало не сметају нацистичка и усташка имена којима су обиљежене улице Сарајева.
Она сигурно и не зна, гдје се налази јевејско гробље у Сарајеву и шта је то, Хагада, „да простиш“ али зна, ако Србима смета што је 214 имена антифашиста обрисано а на њихово мјесто дошле усташе и припадници „ Тринаесте СС дивизије „Ханџар“, онда то њој дјелује природно и не мисли се уопште тиме бавити попут Хрватске владе у Загребу која је ових дана одлучила да уклони Будака и друге усташе са градских улица. Веће усташе од усташа.
Муслимани ником поникоше:
Но, треба знати и ово: на плану међунационалних односа и уређења државе, разлике између политичких опција на Бошњачкој политичкој сцени, су толико минорне, да је потпуно свеједно хоће ли Бошњаке представљати Бакир Изетбеговић, Нермин Никшић, Фахрудин Радончић или Жељко Комшић и Миро Лазовић – у начелу, то је једна политика у којој је само избор личности она мала и примјетна нијанса разлике. Све друго је исто.
Свакако су све подјеле и на исламистичко-националној и на тзв. грађанској сцени у Сарајеву, биле у сјени сукоба који су у Републици Српској, преко „Савеза за промијене“, организовали, контролисали и интензивирали ситни обавјештајци из Америчке, Њемачке и Британске амбасаде у Сарајеву. Тај сукоб који је предводила странка ПДП уз помоћ Српске демократске странке, наставио је да заокупља и међународну јавност, јер је било видљиво како ПДП и СДС, желе потпуну деструкцију и разарање Републике Српске, рушење њене уставне позиције, слабљење економске способности да кроз јавне финансије подржава инвестиције, социјалне програме, образовне, пензијске, борачке и здравствене фондове... Инсистирање на „једно-ентитетској корупцији“ и стално компромитовање руководства Српске, криминализација појединаца али и институција претворилки су овај сукоб у рат без граница.
Истовремено у Сарајеву, на, потпуно исти начин, Фахрудин Радончић и његов „Савез за бољу будућност“ су користећи моћну медијску машинерију а посебно „Аваз“, као најснажније средство притиска и уцијене, упорно и агресивно, говорили о Странци демократске акције а посебно о њеном лидеру, Бакиру Изетбеговићу.
Све што су „опозициона“ прозападна гласила, објављивала непосредно послије рата у БиХ о династији Изетбеговић; о корупцији и политички мотивисаним убиствима, „Бакировим одредиа смрти“, „Аваз“ је отворио поново и у форми фељтона прежвакавао мјесецима. Не бирајући средства нападана је породица Бакира Изетбеговића а посебно његова супруга Себија звана Сека. Универзитетски професор и самосвјесна, ауторитативна особа, као жена, Себија је представљала потпуну негацију традиционалног положаја жене у исламском друштву.
Напади на породицу Изетбеговић покренули су процесе подијеле унутар саме Странке демократске акције. Утицај и способност ове странке се смањила када су многи њени кадрови, одбацили кадровску политику органа странке и сами се кандидовали за начелнике општина и градоначелнике у важним и великим центрима: Зеници, Бихаћу, Живиницама, Горажду, Високом, Бугојну, Старом граду... итд. И на крају побиједили и освојили власт. Фрагментација СДА се наставила и у Парламентарној скупштини БиХ у којој су посланици, самостално наступали одвојали се од политике странке и њеног Шефа Бакира,, ступајући у преговоре са „независним“ начелницима и градоначелницима, под покровитељством западних амбасада у Сарајеву, уз подршку ОХР-а, ОСЦЕ и ЕУ.
Положај муслиманске заједнице отежава и то што већина сарајевских владајућих кругова и оних који имају утицаја, све идеје и погледе на заједницу, њен идентитет и историју, црпе из виђења колонизаторског Запада, Вехабијске Саудијске Арабије, Османске Турске и њихове литературе. Само у таквом, хаотичном друштву, Бакир Изетбеговић је некажњено могао отворити све фронтове према Хрватима и Србима, ширити мржњу и подузимати политичке акције које неповратно руше стабилност земље и доводе у питање опстанак државе у Дејтонском формату. Изетбеговићеве акције су биле највећа подршка екстремним групама и идеологијама, које су на дијелу настањеном искључиво Бошњацима, могли радити шта хоће, организовати се како хоће, бити дио свјетске терористичке интернационале и некажњено учествовати у ратовима за „браћу“ хиљадама километара далеко од БиХ и Балкана. Захваљујући таквим политикама, се цјели исламски свијет, у оквиру савремених политичких процеса, приказује као униформан, монолитан покрет, несклон миру и претећи док се у њему, вјерски институт џихада јавља искључиво као функционални израз тероризма.
У неизбјежном и планираном конфликту на Балкану, Бошњаци ће очигледно, (као Срби, до јуче), бити дубоко подјељени по свим основама. Данас се Бошњаци жртве процеса који је дошао до критичне тачке подјела и сукоба, и који су инспирисани, осмишљени и усмјеравани са запада.
Поцрнеле крстове Кијево-Печерске лавре погледајте ОВДЕ.
Извор: Правда
