Пише: Бранко Вeљковић
Била једном једна песма, певала се србским гласом, овако:
НИСМО МИ ТАОЦИ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ
КОСОВО ЈЕ СРЦЕ СРБИЈЕ
МИ СМО ТАОЦИ ПОЛИТИЧАРА СВИХ СТРАНАЧКИХ БОЈА
КОЈИ СРБИЈУ ПРОДАЈУ ЗА КЕШ
НЕМА ПОДЕЛЕ, ЦЕО КОСМЕТ ДЕО СРБИЈЕ !
Дечко који обећава ,…
“Слободан је узоран младић, како од њега очекују његови угледни и ситуирани родитељи. Добар је студент, има девојку којом ће да се ожени јер је из праве породице, док га једног дана вереница, у наступу љубоморе, не удари веслом по глави,… “
У трасираном посттитоистичком периоду духа и рођенданског слета са припадајућом лучоношином бакљом-штафетом уз “и после Тита Тито”, и морем невероватно амбивалентних “играча” који се јако љуте ако се неко случајно “престроји” пре њих, снимили Милош и Небојша а вала и Богдан, 1981. године, политички трилер, пардон, драму-комедију и обележили актере. Неке и по имену. Слободан Милошевић… земља порекла, СФР Југославија. Мислим на филм. У снимању филма учествовали су и други узорни младићи, музичари, врло спретно, баш некако “богоугодно крштени” као “Идоли” у вери која од златног телета до златних “колајни” никако не баштини Идоле, зар не? Од ових “Идола” који у том филму тако лепо и пророчки певају на немачком, памтимо још ничим изазваног вечитог саветника самозваних али само док су у потенцији самозваних, једног Крстића званог Крле “немој да се љутиш ал опет отварам агенцију” и једног Шапера са можда већим бројем ушију од уобичајеног те, можда и неког Вејводу - “when the shit hits the fan,…”. А из угла неизбежних кецељица овај трио има своју занимљиву генезу. Крле воли кецељице још од упокојене СФРЈ али су му каснији трансфери необично годили, Шапер је business oriented, запатио је оне грчке а Вејвода се држи породичне традиције још од ових, поменутих, “забрањених” југословенских.
У тој филмској, “жив је PUNK умро није”, публици, не мање него на сцени, би онолико “ретко те виђам са девојкама а виђам те сваки дан”, из чијег се крила (буквално) изнедрила маса политичких, економских, академских, правних, новинарских, па зашто да не и овлашћених, службених ведета И ведетица, мужеложника, мушког рода, бар ако је судећи по правопису. У свету ведета које су тада трасиране а сада номиноване, ми лепо живимо као балкански “тигар” неслућених перспектива и чекамо да нам “одобре” смањење државне територије за тричавих 15% уз припадајући потпис неког од понуђених домаћих издајника. Ђа de facto, ђа de jure, бесконачна вербална гимнастика скројена да сакрије суштину – ИЗДАЈА. Идилично.
Десет година касније, након “ја се зовем Слободан а презивам се Милошевић” из филма у коме је свој доживљај љубави поделио у стилу искривљене мас-пок верзије Библијског Онана, у непревазиђеном Вагену број 1, са папирном марамицом марке “Палома”, на Кошутњаку, “десио” се један други Слободан који је свој доживљаји љубави имао само једном, добро, можда и више пута са другарицом Миром. На курсу за управљање државама у нестајању организованом за њега и друге “случајне” са суицидним тенденцијама, на територији Новог Света, нешто пре те 1991. године, научио је “дечко који обећава” како треба да изгледа, звучи и да се осећа његова улога међ “нико не сме да вас бије” народом. Као што је био најбољи студент, оглашен је и за најбољег курсисту. Утиска сам да се, негде пред крај, мало пресабрао, али, било је касно за ту улогу, што би рекао режисер у зеленом мантилу - “можда у неком другом филму”. Прах праху, пепео пепелу. На овај део, “било је касно” вратићемо се мало касније.
А сећате ли се, пре Југославије била је и нека Србија. Ту Србију је, за Југославију, мењао један мужеложник, регент, краљ, Александар Карађорђевић, онај који је већ мртав свесно отишао на сопствено стрељање да би бар ту уместо истините етикете мужеложника понео ореол неистинитог мученика. Не разумевајући да и мужеложници имају право да умру, баш као и издајници, независно од етикета, или што би актуелни Понтифеx маxимус Фрањо, Франциско, записано да је рођен као Хорхе Марио Бергољо, 266ти, први нееврољанин од Гргура III, рекао – “Морамо прихватити да Бог воли педофиле, створио их је с разлогом и за њих је резервисао посебно место на небу”. “Сексулано злостављање малолетника је и историјски је било, распрострањена појава у свим културама и друштвима”… И од ове изјаве фра Фрање до закона којим је дозвољено сексуално општење са животињама у једној европској земљи не прође дуго. И тако мантије створише “рај” на земљи! За себе.
Да су сви ти дубокоумни црквени великодостојници стварно то што би требало да јесу, знали би да се тајне неба одвајкада “отварају” вери, етици а не техници. “Није теологија теолошки факултет него живот у врлини” оста од светог Јустина Ћелијског. Ако сте се икада питали, поштовани читаоци, зашто су Срби тако и толико пострадали у еонима иза нас онда је то само зато што сву ту лучезарну олигархију архетипски нервира тај наш “етички сељак”. Јер, „Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима“.Тај “сељак”, који само у свом православљу Бога назива Оцем, непогрешиво препознаје прву превару и како год и колико год био ломљен и убијан у свим тим лучезарним масовним злочинима, он некако ипак опстаје. Али зато, непомјаник и његови здушно раде на његовом уништењу. До истребљења. ТО је једини стварни геноцид који се спроводи од постања до данас. Немогавши ништа Христу ударају по његовима. И све уз мантру - “молим вас што пре, то боље”,.. а само се ђаволу жури јер зна да има слободу да “пеца” само до другог доласка Христовог. Баш као што се оноликима жури да неко “наш” стави, добровољно, свој потпис на “коначно решење Косовског проблема”. Тај потпис није само одрицање од дела и тела Србије већ и од душе. Зато је самозваном очајнички потребна та илузија да је он предстваник свих Срба, “врховни командант”,… јер је то одрицање, одрицање у име свих нас. То је пуно више од пуког правног питања. Непомјаник а и његов слуга који би тај потпис да стави знају да им је време ограничено, али не знају до када. Непомјаник, отпавши, потамнео је. Баш као и слуга његов, потписник. Од тада се, као и сваки преварант, служи својим старим именом – Луцифер, алудирајући да је и даље лучоноша. И затрпао је свет својом симболиком желећи да нас убеди у баш то – да је луча још увек у његовим рукама. И отуда све те бакље по грађевинама, у медијима, на вратима New Yorka као Бартолдијево дело још од оне римске Libertas, у евхаристијским поворкама, на олимпијским знамењима, грбовима и заставама поробљених земаља. Само грб СФРЈ их је имао шест а сећате се и оне “његове” чувене “штафете младости”. Када људи све то схвате и почну да се буде, онда почиње деструкција. Покрећу је слуге непомјаника. Нешто као казна, освета. А деструкција није само сведочанство слабости већ и неписмености. Овај пут теолошке. Мада, уме да привуче, ако за боље не знаш.
У суштини, сасвим је сигурно да није добро веровати онима који хоће да од Бога направе садисту а од земље пакао за живе. А на нама је да препознамо ко то уствари ради и уз помоћ кога! Када је у питању Косово и легије оних који би да ставе свој потпис, то је лако. Све је тако лако видљиво, чак и када је у питању припроста демагогија. За све друго, требају нам очи господње.
Али да не будемо једнострани. И са ове стране крста живе другови попови-пуковници, у народу и од њиховог газде непомјаника познати као Пахомијанци, те и овде “напредују” чак дотле да их најзаслужнији од свих заслужних уредно одликују највећим државним признањима. У име свих нас.
А другови пуковници у мантијама када не позивају на оружје а онда напрасно умукну са све “захваљујемо се народној милицији”, углавном ћуте, опет по задатку. Као онај “ратоборни” смешко у мантији од септембра године прошле, мерено по њима омиљеном календару Римског типа, који је позивао на све и свашта а онда се напрасно “покорио”. Јел да да их чујете како ћуте? Саврешено ћуте све док им неко не дирне у неопорезиве активности и благодети типа “узми Боже све што је твоје а ово што падне на земљу, узећу скромни ја”. Мудро по њих, наравно. Гравитација је кључни доказ да их Бог воли. Што је тишина грђа то је изгледа пахомијанство веће. То су ваљда научили од њихове сабраће са запада. Ал не брините, јавиће се они. За једно двеста до триста година преживели ће да слушају како су у тешким временима издаје и отимања Косова баш они “сачували дух народа и културно наслеђе”. То што су поделили пар Томоса и поцепали СПЦ биће део неког заборављеног наратива. Данас актуелни пахомијанци ће се до тада већ навелико расточити у вечну непобит и неповрат заједно са њиховим шкодама супер Б најчешће боје њихове душе. За њих, данас, Косово није тема. Тишина. Мајстори за психотронику, масовну колективну вишевековну хипнозу и “морфијумске флоскуле” о томе да је свака власт од Бога а све зарад, захваљујући њима, неуништиве мантре о слепој послушности “вишим ауторитетима” (наравно онима који њима гарантују недодирљивост прихода) уредно наплаћују свој скромни допринос уништењу свог народа. Свих народа. Свуда.
Међутим, овај садашњи, “наш”, самозвани не прашта такве “мудре” историјске дистанце. У овом тренутку никако. У невешто договореном интервјуу на РТС-у од неки дан, “ја бих да кукам ал немојте да ми кажете да кукам” уредно је “прозвао” и у своје опасне политичке комбинаторике чврсто увезао и умељао и актуелног, напрасно блаженосамоизолованог даваоца невекацинисане крви Патријарха Порфирија, некада Перића. Рече самозвани да га пре сваког поласка и по сваком доласку из Брисела уредно обавештава о резултатима свог боравака на таквим, “егзотичним” локацијама. Каже самозвани да је такав ред. Добро је нотирао невешти покушај Порфирија с краја децембра прошле године, када је после заједничког састанка у Патријаршији, између осталог Порфирије изјавио: “… што се тиче ситуације на КиМ, нисмо неко ко може да зна све шта се дешава,…”. Разумео је самозвани шта је Порфирије хтео да каже а одлично зна колико би по план који је преузео да спроведе било опасно да народ само помисли да СПЦ није уз државу, читај - самозваног (ако за Луја 14. стереотип и није било тачан, за самозваног сигурно јесте - “држава то сам ја”). Ерго, ако је по сили преузетих задатака и световних и “духовних” ингеренција, са можда испланираним још једним егзодусом Срба са Косова, биће му незамењив и још један Патријарх који уме тако бедно И бучно да ћути. Још једна политичка (зло)употреба СПЦ од стране “државе” а наравно и самог Патријарха, можда је једнини начин да се Срби, а нарочито Срби са Косова, за које сама власт каже да су добро наоружани, не покрену на себи својствен начин. Порфирије већ има искуства у томе. Када је јесенас оно 100.000 душа било у литији на улицама Београда “смирила” их је Патријархова “надахнута” беседа и по који плаћени “организатор”. Можда Порфирије слути у миру прекоокеанске бизнис класе да се пред могући поновни косовски егзодус пред народ неће моћи стати без пар одреда жандармерије, тоне сузавца и оклопних борбених возила и наравно славом овеначних, омасовљених, вођиних преторијанаца, “војиника” без војних униформи, познатих као “Кобре”. Можда се самозваном учинило да није у реду да се и овај пут поглавар СПЦ тако елегантно дистанцира од заједничког криминалног подухвата и припадајуће овоземаљске судбине за све актере истог. Речником улице, “намести га брат, лагано”.
И док се самозвани куне да он неће ништа да потпише и да неће да преда (прода) Косово, баш као што се клео те након тога није предао (продао) ни електроенергетски систем, ни међународни телефонски позивни број, ни правосудни и безбедносни систем, и толико тога још, његов млађани амбасадор у САД, Пашићев потомак са истанчаним смислом за забаву и аплаузе, још један “дечко који обећава”, Марко Ђурић, прима честитке америчких сенатора из Одбора за спољне послове Сената САД “Србији и Косову” (без тачкица И фуснотица) на постизању “привременог споразума о нормализацији односа” на састанку у Бриселу 27. фебруара. Опет, речником улице, “намети га брат, лагано”, али овај пут Пашићев изданак самозваног.
А где је ту Србија?
Када је Британски дипломата у Версају 1918. године срео Николу Пашића, оног рођеног у Бугарској па донетог у цинцарску породицу у Зајечар, рекао му је – ја сам мислио да ви треба да будете Србија, а шта вам је то Југославија? Шалио се дипломата, смејали су се обојица. Знао је цинични дипломата шта је спремљено и на шта су Пашић и булумента пристали, коме служе и чему се радују. 50 година су заједно “гајили” ту идеју панславизма на уштрб србства. То је био дипломатски “виц” на рачун времена које долази а које се не би десило да у сваком народу нема бар један Пашић. Британски хумор због кога се гробља пуне милионима. Али да је прихваћен предлог да Србија остане Србска краљевина до граница свих Србских држава, не би било раздора, не би било Јасеновца, пасјих гробаља, не би било Југославије, орочене још даном оснивања. Било би нешто друго. Добро или лосе, не знам, али било би друго. Да млади мужеложник, регент Александар Карађорђевић није издао свог деду краља Николу Петровића Његоша, не би било зеленаша и бјелаша, не би било 1945. и покоља 33.000 пописаних а то је тада било десет посто живих душа у Црној Гори, само зато што су једни обукли једне а други друге униформе и данас не би било цигли на којима су сазидане границе које сада имамо. Све би било једно. Као што и треба да буде.
И нека ми опрости сада старина, из брда је, ово што следи је његова реч а све и да хоћу, овде, ни једну реч не бих смео да мењам. Старина рече: “Виђи сине, нијесам у обичају да коментаришем и шаљем поруке у ова доба, али ово дјете што пише ове ријечи говори тешке ствари. Сјетио сам се кад је наша баба а твоја прабаба Милица говорила о нашем ђеду, твом прађеду Марку, причала је како јој је плакао на грудима јер није мога да иде у једну од туча са Турцима јер је био рањен. Она га је тјешила да ће битака бити још и да ће и славно погинути за ту србску капу, србску капу за коју се борио Краљ Никола. Није издао Никола и то нико из Београда никад није рекао. Гријех га је тако оставити, а дијете Бранко је једини који је то изрека. Саборац мој ми је река данас да је читајући те ријечи заплака јер је чуо јауке својих стричева који су поклани од комуниста и то новопечених који су били те 1918. бјелаши. Хвала том ђетету, вели саборац, који је река да ти људи који су били те 1918 уз Николу нијесу издали србство, неко други јест. Још нас је у ријечи ставио, а јопет ћемо ми разговарати у још ширем броју. Поздрави друга свог здрав да нам је.“
Ако је и за један пасус овај, само овај, све речено и урађено, од оне моје униформе до ове моје речи, добро је. Остало ће добри Бог!
А што се тиче ових сатрапа без душе које ми гледамо од јутра до сутра, а који толико желе да оправдају разлог свог бесмисленог постојања међу нама, ствари уствари стоје овако.
У школицима за њих направљеним уче их да у политици увек мора бити два. Дуалитет. То је, кажу њима, основ свега. Рата И мира. Јер ако је један, онда нема свађа, а ако нема свађа, онда нема ни политике.
Зарад илустрације, у србском политичком дискурсу тај дуалитет би могли да илуструјемо на примеру буба шваба и буба руса. Приметићете како се, по потреби, “најдоследније” србске политичке бубашвабе претварају у бубарусе а тек што су успешно завршили претходну трансформацију обрнутог типа. Ћудно је и како помисао на Вагнерову музику које у Србији иначе нема утиче на политичку свест и љубав према отаџбини. Задрти комунисти су постали националисти, неки чак и монархисти, радикали евопејци, жути су постали плави, малограђани су постали грађани,… Нема краја. Задивљуће зар не?
У свету озбиљних, то изгледа битно другачије.
Када је дошло време да се, о чему може, овде бар нешто зна, говорио је онај који зна онима који су (бар) знали да саслушају. Не сви, на жалост. Говорио је као историчар уметности, који је ученик архитекте а и као онај који разуме неопходност правног оквира сваке такве приче, јер “историја је илузија” а несретне историчаре треба “пустити да илузије које су они научили, које су им дате, наставе да износе пред људима. Без имало подцењивања оваква сазнања немају уточиште у њиховим главама. Не би могли да издрже”. Истина! Зато је у времену овоме за главног медијског промотера тих и таквих “историчара” изабран неко тако прозаичан као што је један Мали Маре Пате, “у све се меса”. Примерено садржају и садржанима.
Док је у овом геному и без парадокса ц-вредности који нас у Божијој милости чини мањим од амеба, било оних који бар нешто знају, за ново доба одабрана су тројица. Тријумвират Српски. Десанчић, Вељковић, Полетановић. Саул, Антоније и Јосип дошли су у земљу Србију. Сам почетак 19. века. У то време већ је био одређен временски оквир за “редефинисање” Османског царства, а договорено уништење још три монархије. Цео 19. век је, из те перспективе, био век припрема за уништење Османског И Руског царства. За Србију, одређено је да се настави са “стварањем” србског националног идентитета и формирање темеља за новоуспостављену државност (јер Србија је била држава пре свих тих њихових марифетлука). За то су, према тадашњим политичким аршинима биле потребне династије. Било је рано за заводљиви француски модел “слободе” и оно латинско – “Рес-публица”. “Рес” је именица, номинатив једнине за материјалне ствари а “публица” је придев, нешто што се односи на државу или нешто јавно. Отуда, “општа ствар”, материјална, никако нешто “спес”, нематеријално, етерично или можда, тим путем и духовно. “Рес-публица” или Република, као материјална, је легализовани нововременски убица оног старог – духовне људске заједнице. За Републику је била предвиђена друга половина 20. века и ликови као што би волео да је Мали Маре Пате у својим влажним сновима. Срби, тада нису имали династије. Све су биле физички затрте вековима раније. Зато су нам “створили” нове.
Тако су са одабраним Ђорђем Петровићем договорили његов ангажман у Првом србском устанку. Посаветовали су га како да подигне вековима анестезирани народ и огранизује побуњенике. Кад год би побуњеници убили неког турчина, леш би бацилли у двориште неког домаћина који није био за рат. Домаћин је знао да када се прочује да је турски мрц дочекао јутро у његовом дворишту, турци ће освету почети од тог дворишта. Тако је створена “критична маса” побуњеника а не сечом кнезова како то воле да хорски подучавају историографи англосаксонског типа. Сеча је била иницијална каписла мас-медијског типа али неопходни регрутни потенцијал остварен је описаном “регрутном политиком”. Примитивном и бруталном али невероватно ефикасном. Устанак је пропао јер је тако договорено у пакету са испланираним Наполеоновим експериментом у Русији – “да није било пораза код Москве, неби било Ватерлоа”. А Ватерло је био битан из пуно врло практичних разлога који нису имали никакве везе са извозом србских свиња у црно-жуту монархију већ трасирану да нестане. Рећићемо да је, између свега осталог, тај “догађај” искористио клан Ротшилда, тако што је Ротшилдов гласник пренео лажну вест о поразу и погибији Артура Велслија, војводе од Велингтона, након чега су драматично обезвређене неке врло практичне и материјалне економске вредности, да би, гле чуда, напрасно све, по багателним ценама, биле купљене од стране клана Ротшилд. И ето империје новог времена. У даљем, стварана је територија, становништво и “правни” оквир за њихову експанзију и глобалну доминацију.
У овој, још увек нашој Србији, Десанчић, Вељковић и Полетановић су, по слому устанка, Ђорђа Петровића “посаветовали” да се повуче преко границе. Уведен је у Хетерију чији смисао никада није до краја схватио. Док су Ђорђа иницирали и поново “породили” као Карађорђа Петровића – Карађорђевића, упоредо су дизали и Обреновиће, другу династију. Милош Обреновић је стваран скоро па деценију пре почетка другог србског устанка. Народу је, логично, требао нови вођа јер је претходни вођа “ничим изазван” напустио Србију и отишао у “емиграцију”. И ето како је дошло до 1815. године и записа маштовитог, искомплексираног бечког шпијуна Вука Караџића, тадашњег “сведока сарадника” о речима кнеза рудничког Милоша на цвети – “ево мене, ето вас, рат Турцима”. Данашњим речником речено, непогрешива кадровска политика, направила је ешалон народних “вођа” за потребе оба “клана” (свака сличност са судбинама неких других, савремених, “кланова” је наравно, случајна) а створена је још једна династија – Обреновића. Две династије створене у само пар година за један слуђени, осиромашени, вековима поробљени народ. Корен за поделе, сукобе, убиства, атентате и грађанске ратове за наредних 200 година. Неколико година касније, за потребе враћања у Србију првог Вожда, сада Карађорђа, слуђеног туђим идејама да се Србија прикључи грчком хетерском устанку планираном за 1821. годину, нови вођа добио је прецизна упутства која су подразумевала декапитацију оног претходног. Карађорђе је доведен у позицију да о себи и Србији размишља као о коловођи свебалканске побуне против Турака а Милошу је објашњено да Србија нема снаге да издржи још једно такво страдање. И ето главе на пању. У међувремену, мудро као што то малобројни са знањем чине и данас, тријумвират је пустио живот да тече. Флуидно, неометано. Са лако управљивим друштвеним, социјалним, културним и свим другим структурама. Све наравно орочено тадашњим глобалним плановима, баш као и краљевина Србија или Југославија, потоња СФРЈ или онолико самозваних од тада до данас. Баш као и овај самозвани данас. И сви су редом само прихватали своје улоге. Ни један се није стварно заузео за народ који је преузео да “води”, јер, “прихватање” улоге подразумева одрицајне од свега, па и од тако схваћеног “свог народа”. А то вам је, поштовани читаоци, кључ за разумевање глобалне кадровске политике на нивоу царева, краљева, премијера и председника одвајкада. Зато одрођени политички “лидери” и сатрапи које они по том кључу генеришу, могу у саврешном миру да пошаљу у сигурну пропаст и смрт свој сопствени народ. И сви су исти, географија је ту потпуно небитна. Тужно је што тако лако за своје потребе регрутују масе “корисних идиота” који им омађијано служе до свог краја.
Кад смо већ код омађијаног служења сетих се, оно када је у септембру прошле године у Народној Скупштини у којој народа нема, самозвани хистерисао да га “неки” прозивају да је Јуда и кад рече да “када је реч о КиМ опет улазимо у кризу за коју не знамо како ће бити решена”, те да је “замолио представнике Квинте и све друге да поведу рачуна о томе да стрпљење има 10 степеника и да једном дође до краја”.
Мало се самозвани, “дечко који обећава”, ту разиграо. Обратио се представницима Квинте и “свим другима” а те “друге” не зна ни у дворишту за које мисли да је његово.
Рекао је да је спреман за игре стрпљења.
Јеси ли?
Кад са све тих 10 степеника које помињеш и те твоје 42 књиге, до краја трећег дана будеш обневидео од мрака у коме можда и прогледаш и када те тишина доведе до тога да саврешено чујеш онога у себи кога тражиш, видећеш и ватру. Али, реци, јеси ли сигуран да ће то бити стварно та ватра коју тражиш или само још једна пишчева штафета? Можда ће то бити само твоја уобразиља и коначно лудило а они који те буду положили одлично ће знати разлику. Они бар знају да биркају а самопонуђених, умоболних, душоположајника онолико. Шта ако су те само довели пред та врата, као и онолике савршено процењене егоманијаке пре тебе, као што су и једног твог имењака пре 120 година тако и ту довели? А мај је ту. Довели па одвели. Шта ако је и за тебе, као и за њега, само спремљена једна тераса и страни посланици да уз шампањ и морске плодове, у савршеном миру који ти тако очигледно немаш, одгледају још једну ужасну представу. Да ниси прерано на тај олтар својих болесних амбиција ставио судбину целог једног народа? Да већ није касно?
Кад је у питању та унапред одабрана позорница, тераса, “на коју се пружа одличан поглед”, Десанчић, Вељковић и Полетановић су 1826. године, на једном “радном” дружењу одабраних у Вестминстеру, непогрешиво објаснили да је циклус династије Обреновића орочен на 80 година, негде до почетка 20. века а да ће у међувремену бити очувана и за даље спремљена друга династија, Карађорђевића.
Њих тројица су живели по скоро 100 година. А када су почели да одлазе са овог света, умирали су у правилним размацима од по 13 дана, један за другим.
Дакле, подршка тадашњих великих сила “стварању” самосталних држва попут Србије и Црне Горе није некаква алтруистичка подршка слободарским идејама и тежњама Срба већ искључиво “прављење” међународне позорнице уз врло специфичан “микро менаџмент” како би то данас рекли, за постимперијално време и нову расподелу капитала, економске и политичке моћи. Ово што се дешавало даље, током 20. и почеком 21. века су активности које се спроводе зарад стварања пост-времена које нас чека. Времена без душе. Времена без људи. У тој парадигми се крије и амбиција овог “нашег” самозваног, негов ментални “филтер” који пропушта само оне информације које се уклапају у његову слику света. Све остало, што би можда могло да постоји, он види као грешку његових ауторитета и нуди себе да ту грешку “реши”. Одатле, код њега и код свих таквих кроз време, иде та ванвременска аутодеструкција ка сопственом корену.
За другу половину 19. века први тријумвират је успешно подучио други тријумвират. Одабрани су, Маруан Мажуранић, Пјер Малинић И Сергеј Глас. Иако су дошли на утабану стазу, њихов задатак је био другачији од задатка њихових предходника. Требало је учврстити створену државну творевину, створити довољно широк захват за школовање кадрова за потребе кључних позиција у држави, припремити терен за предстојећу смену династија и друштвени, економски, политички ролеркостер 20. века. Ако волите географију, рећићемо да су се Британија, Француска, Русија па чак и неки кругови блиски овом концепту из саме Турске, сложили да је Србија једина држава у овом делу Европе која може да понесе и поднесе терет припремљених геополитичких промена. Организовали су школовање одабраних у престоницама најјачих Европских држава и поставили кадровску базу за другу половину 19. и почетак 20. века. Требало је “ојачати мирисе илузије која ће се осећати вековима”. Мажуранић, Малинић И Глас су стварни, тихи и невидљиви, “оци” Николе Пашића, Јована Ристића, Ђорђа Генчића, Јована Авакумовића, Ђорђа Вајферта, Лазара Пачуа али и Живојина Мишића, Степе Степановича, Војводе Вука Бојовића, Миодрага Петровића – Мике Аласа, Јована Цвијића, Јована Дучића, Лазе Костића, Полита Десанчића и многих, многих других. Запамћених или само записаних.
И нису случајно многи од њих радили и живели наоколо и бројали сваки дан сваки степеник од тих 108 степеница Великог степеништа београдског, између истока и запада, Штајнлехнерових, или можда Скерлићево “прозорче у свет”, од Савског пристаништа до Косанчићевог венца, од театра у Ђумрукани и чувене само једном одигране драме “Смрт Стефана Дечанског” и потоњих представа баш четвртком и баш недељом, па до хотела Национал, од луке до Патријаршије, где је у подножју била “водена” капија Београда са толико вреве и живота а у врху само један венац. Видиш, самозвани, и кнез Михајло је мислио да се то спениште купује за 300 дуката, неби ли то било степениште Кнеза Михајла,… А некако, оста ипак само Велико степениште… јер што је велико, оно је стварно велико а кнежева, краљева, председника и њихових сатрапа и нагомиланих дуката било и биће онолико,…
Дакле, “други тријумвират” је направио кадровску основу која је успешно покрила апсолутно све сфере живота новостворене Србске државе. Наравно и политике. Направљен је простор из кога је по принципу употребне вредности и савршено процењеног карактера одабран и усмерен један Драгутин Димитријевић Апис или рецимо Лаза Костић, као изданак србске омладине у Аустроугарској. Лазареве мецене су били доктор медицине из Новог Сада Милан Савић и тада врло утицајни Полит Десанчић. Лаза је после деценија организованих политичких активности на релацији Нови Сад – Београд – Цетиње – Пешта, преминуо некако баш у том Бечу 1910. године. Костић ће остати запамћен и по томе што је као “пратња” био додељен Јовану Ристићу који је био званични делегат Србије на Берлинском конгресу 1878. године. Конгрес на коме је председавао Ото фон Бизмарк, запамћен и по “Балкан није вредан ни малог прста или костију једног померанског панцир-гренадира”. Тако је Бизмарк “објашњавао” неутралну позицију Немачке у преговорима по питању Балкана. Ту је запечаћена нова “архитектура” Балкана са све испрограмираним жариштима за сукобе који су неминовно уследили. Званична историја каже да се Лаза Костић у тој “функцији” нашао зато јер је на томе инсистирала краљица Наталија Обреновић али то није тачно. Тачно је да то била “сугестија која се не одбија” краљу Милану Обреновићу од стране триумвирата. Берлински конгрес је био сувише важан догађај да би се било шта препустило случају. Јован Ристић, Хајлдербершки ђак Леополда фон Ранкеа, а након тога и студент на Сорбони, био је вођа пута и шеф делегације али је Лаза Костић био “контролор” из сенке са врло специфичним овлашћењима. У наредне две деценије створена је политичка клима да се са сцене буквално обрише династија Обреновића а да се врате Карађорђевићи. Србија је спремљена и уведена у позицију да буде ударна песница на Балкану за обрачун и испланирано потискивање турака са Балкана. Колико је то ужасно и крваво било за Србе, данас је свима познато, као уосталом и сва друга “искуства” тог типа током 20. века. Проаустријска династија Обреновића и њен несувисли покушај да се нагло заокрене ка Русији је закаснео јер су Руска врата за њих већ била затворена и само је направљен простор да се олакша “довођење” званично проруске династије Карађорђевића коју су од биолошког нестанка, у другом светском рату, сачували, волшебно, Британци. Памтићемо Карађорђевиће и по њиховој “милостивости”. Одлуком младога краља, мужеложника, Александра Карађорђевића, ратним војним инвалидима било је дозвољено да просе “чак” и у центру града Београда, али само у прецизно одређеним терминима и на тачно одређеним локацијама, да би их новостворена градска, поратна, “елита” могла “даривати” а да се при томе претерано не саблажњава. Хумано, зар не?
Тријумвирати су долазили и одлазили и сви су се “шалили” на исти начин – “мали човече, игра је одавно почела а ти још увек дремаш”.
О томе и о свему што је било и што јесте, по нешто и о ономе што ће да буде, има још толико тога. А све је потпуно другачије од онога што они желе да “знате”.
У сваком случају, ако вам је потребан некакав закључак за све речено до сада, у свету који стварају “биће дозвољено све, сем да мислите својом главом” и да осећате својом душом, али ако се одлучите да ипак мислите својом главом и да сачувате своју душу, онда тог њиховог света неће ни бити.
И што рече Јесењин, чијег стиха су се плашили и они који кажу да све стихове знају – “књижевно вече је било изванредно, умало ме нису растргли”.
Више текстова Бранка Вељковића прочитајте ОВДЕ.
Извор. Правда
