Најновије

Постохридске правне дилеме

Споразум од 27. фебруара и охридски Анекс ће од стране ЕУ држава које нису признале Kосово (али и других) бити тумачен као званично одрицање Србије од Kосмета.

Зоран Чворовић (Фото: УНС)

Пише: Зоран Чворовић

У Охриду по завршетку дванаесточасовних разговора о Анексу о примени Споразума о нормализацији односа Републике Србије и тзв. Републике Kосово, чији су текст преговарачке стране усагласиле 27. фебруара, високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност Жозеп Борељ, пред новинарима је изјавио следеће: „Kосово и Србија су се договорили о примени Анекса Споразума о нормализацији односа између њих, између Kосова и Србије. Kао део овог Анекса, стране су се у потпуности обавезале да ће поштовати све чланове споразума и спровести све своје обавезе брзо и у доброј вери“.

Нешто пре тога Вучић је у обраћању новинарима казао да се неће мешати у оно што ће у свом обраћању јавности рећи Борељ. Из ових његових речи се ни у ком случају не може закључити, да Борељово обраћање јавности после охридског састанка није било усаглашено са преговарачима, те да оно садржи некакво посебно Борељово виђење исхода охридских преговора.

Борељ је, заједно са Лајчаком, у Бриселу 27. фебруара и у Охриду 18. марта наступао у име Европске уније. А ЕУ на основу Резолуције 64/298 Генералне скупштине УН и претходне сагласности Србије има статус званичног посредника у преговорима о нормализацији односа између Републике Србије и тзв. Републике Kосово. „Посредовање”, речју познатог српског стручњака за међународно јавно право Б. Kривокапића, „има карактер савета и ни у ком случају не обавезује странке”, а „посредник не сме да намеће своју вољу пошто би се тиме посредовање изродило у уплитање у унутрашње ствари других држава”. Ако којим случајем посредници преговарачким странама наметнули садржину међународног уговора, такав уговор би према Бечкој конвенцији био асолутно ништав уколико би се доказало постојање непосредне принуде или претње принудом према преговарачу или његовој држави од стране посредника.

Вучићева изјава у Охриду, као и оне дате пре и након охридског састанка, ничим не указују да је он лично био изложен таквој принуди или претњи принудом. Он се у Охриду чак и „захвалио европским посредницима на коректности”, истакавши како су преговарачи и посредници имали „пристојан и конструктиван разговор”. Вучић оваквим својим изјавама не оставља могућност неким будућим властима Србије да бриселски Споразум и охридски Анекс оспоре као апсолутно ништавне због претње принудом према њеном преговарачу. Неким будућим национално и државно одговорним властима остаје само могућност да докажу да су бриселски Споразум и охридски Анекс апсолутно ништави због претњи политичком и економском принудом које су ЕУ и САД у време закључења Споразума и Анекса упућивали држави Србији.

Посредници из ЕУ су се, ако судимо по Вучићевим изјавама, потпуно кретали у границама свог мандата. Из тога произилази да је и садржај Борељове охридске изјаве за јавност претходно био усаглашен са преговарачким странама, као што то добри дипломатски обичаји налажу. С тим у вези, симптоматично је да је Вучић у Охриду у изјави новинарима указао на кључна правна обележја Анекса о имплементацији Споразума од 27. фебруара, на која ће неки минут касније у свом обраћању јавности указати и Борељ. Једино што је на себи својствен начин Вучић то учинио у далеко разуђенијој форми, са безброј дигресија које код лаика стварају још мутнију представу о предмету који тумачи.

Важи ли „договор“?

Вучић је у охридско позно вече пре свега јавно потврдио да „некакав договор смо постигли“. Договор у српском језику значи исто што и уговор или споразум. Уговор настаје када стране постигну сагласност воља о битним елементима уговора. Вучић у Охриду каже „договор је постигнут“, а то што истовремено тај исти договор-уговор оцењује као „некакав,“ ни у ком случају не доводи у питање постојање договора-уговора и његову пуноважност. Јер, сагласност воља уговорних страна, тј. уговор, постоји или непостоји, и управо та сагласност воља обавезује, нарочито у међународном праву с обзиром на општу обавезност начела „сваки споразум обавезује“ (пацта сунт серванда). Употреба речи „договор,“ уместо прецизних правнотехничких термина уговор или споразум, као и прилога „некакав“, служила је те вечери за збуњивање српске публике и ни у ком случају није била део преговарачке вештине председника Републике.

Вучић је у Охриду не само јавно потврдио да су преговарачке стране, Србија и тзв. Kосово, закључиле договор-уговор (Споразум о нормализацији + Анекс о имплементацији), него је и потврдио да су се у оквиру Анекса о иммплементацији Споразума од 27. фебруара уговорне стране договориле око начин на који ће овај правнообавезујући међународни уговор постати део унутрашњег правног поретка Републике Србије и тзв. Републике Kосово: „Ових неколико тачака (мисли на Анекс о имплементацији Споразума, прим. З. Ч.) које смо договорили (!), оне ће постати део преговарачког оквира за обе стране, дакле, и за Београд и за Приштину (!). И Европски савет ће (мисли на Савет ЕУ, прим. З. Ч), онако како смо очекивали (!), донети одлуку да то постане део преговарачког оквира (у процесу евроинтеграција Србије и тзв. Kосова, прим З. Ч). Европски савет, односно ЕУ, процењиваће колико је ко урадио из имплементационог плана. А ако ми будемо желели да истрајавамо на европском путу и да останемо на европском путу, наш напредак биће цењен и кроз то колико и шта ћемо да урадимо по питању имплементације овог о чему сам вам вечерас говорио. УосталоМ, то ће бити након одлуке Европског савета (мисли на Савет ЕУ, прим. З. Ч.) део нашег Преговарачког оквира (Преговарачки оквир за приступање Републике Србије Европској унији, прим. З. Ч).“

Свестан међународноправне обавезности Анекса и Споразума на који је 18. марта дао пристанак у име Србије, Вучић је у Охриду јавно изнео и идеју о могућим додатним начинима да овај међународни уговор буде укључен у унутрашње право Србије, независно од његове очигледне противуставности: „Од понедељка или уторка бићу спреман да примам представнике свих посланичких група у парламенту, па да се договоримо да ли да идемо с неким општим правним актом кроз парламент или не.“ Зашто би Вучић размишљао о доношењу општег правног акта посредством кога ће Споразум и Анекс бити укључени у унутрашње право Србије, ако није у име Србије дао пристанак на Споразум и његов Анекс?

Игре с потписом

По доласку у Београд Вучић је на конференцији за штампу, 19. марта, објаснио зашто није потписао Споразум о нормализацији односа Републике Србије и тзв. Републике Kосово и Анекс о примени овог споразума. Притом су медији претоходних дана континуираном пропагандном пресијом сву пажњу јавности усмерили ка потпису, као тобожњем крунском доказу прихватања, односно неприхватања једног међународног уговора.

Непотписивање бриселског Споразум о нормализацији односа и охридског Анекса о примени истог Споразума, Вучић је објаснио речима: „Нисам потписао због неколико ствари. Пре свега зато што је Република Србија међународно-правно призната држава. Оно, како они називају Република Kосово, није међународно-правно призната држава. Не желим да правим међународноправне споразуме са Републиком Kосово.” Занимљиво је како се Вучић овог аргумента сетио тек сада, а не и када је 2015. године потписивао друге споразуме са тзв. Kосовом, нити када је Дачић, у друштву Вучића као првог потпредседника Владе, потписивао 2013. године Бриселски споразум.

Мишљење државних органа Републике Србије о правној природи Споразума о нормализацији односа и Анекса о његовој имплементацији ирелевантно је и као такво не обавезује тзв. Републику Kосово и ЕУ. По речима професора међународног јавног права и дугогодишњег судије Међународног суда правде М. Kреће, „једнострано тумачење од стране унутрашњих органа (државе која је једна уговорна стране, прим. З. Ч.) нема обавезну снагу са становишта међународног права”. У случају спора да ли је Споразум о нормализацији односа између Србије и тзв. Kосова међународни уговор или није, одлучивао би Међународни суд правде (чл. 66. Бечке конвенције). Притом би МСП тумачио правну природу Споразума и Анекса пре свега на основу њиховог текста. МСП би текст бриселског Споразума и охридског Анекса тумачио у „складу са уобичајеним значењима које треба дати изразима у уговору у њиховом контексту и у светлоти његовог предмета и циља” (чл. 31. Бечке конвенције о уговорном праву). Истовремено, Суд је дужан да тумачи уговор у доброј вери, полазећи од принципа да „сваки споразум обавезује“ (pacta sunt servanda). За утврђивање праве намере уговорних страна Суд би узео у обзир и све друге поднеске који су у вези са спорним уговором, као и припремне радње који су у вези са спорним уговором.

„Нормализација односа”

Полазећи од уобичајеног значења речи, како то налаже Бечка конвенција, Међународни суд правде би морао да закључи да је Србија у бриселском Споразуму и охридском Анексу другу уговорну страну третирала као државу, јер управо на такав третман више него јасно упућују изрази употребљени у члану 2. Споразума од 27. фебруара: Обе стране ће се руководити циљевима и принципима постављеним у Повељи УН, посебно оним о сувереној равноправности држава, поштовању њихове независности, самосталности и територијалног интегритета, праву на самоопредељење”. На исту намеру Србије да другу уговорну страну третира као државу указује уобичајено значење израза из члана 1. Споразума од 27. фебруара: „Стране ће међусобом развијати нормалне, добросуседске односе на основу једнаких права”. У случају спора о правној природи Споразума и Анекса, Међународни суд правде би на основу члана 3. Споразума свакако закључио да Србија експлицитно признаје тзв. Републици Kосово међународноправни субјективитет, који обухвата и право на закључење међународних уговора (ius contrahendi), као један од три атрибута спољне државне суверености, односно независности: „Стране полазе од претпоставке да ниједна од њих не може представљати другу у међународној сфери или деловати у њено име. Србија се неће противити чланству Kосова у било којој међународној организацији”.

За утврђивање да ли је Споразум од 27. фебруара и његов Анекс међународни уговор закључен између две државе од нарочите важности је природа предмета уговора. Споразум о нормализцији односа између Србије и тзв. Републике Kосово и његов Анекс регулишу јавна права и обавезе који су својствени међународним, и то мировним уговорима, на шта упућује и назив Споразума од 27. фебруара, као и званичан назив целокупног преговарачког процеса – нормализација односа. Следствено, односи регулисани овим Споразумом не спадају у уставну материју, већ у материју коју државе, као носиоци суверених права, регулишу међународним уговорима, а на основу начела суверене једнакости држава.

Вучићев изговор да није потписао Споразум од 27. фебруара и Анекс о његовој примени како би избегао да са тзв. Републиком Kосово закључи један међународни уговор је из угла међународног права потпуно ирелевантан и не утиче на правну природу овог Споразума. А што се унутрашњег права Републике Србије тиче, Вучић се не може позивати на непотписивање Споразума и Анекса да би избегао кривичну одговорност, јер, по речима професора кривичног права Игора Вуковића, већ „вођење преговора чији би садржај подразумевао одвајање дела територије Србије има својство кажњиве припремне радње кривичног дела угрожавања територијалне целине из чл. 307. KЗ РС”.

Пристанак на уговор

Вучић је на конференцији за штампу 19. марта у Београду своје непотписивање бриселског Споразума и охридског Анекса правдао и тиме што „у формалноправном смислу тешко ћете показати да споразум постоји без потписа, без јасно изражене сагласности обеју воља”.

Међутим, потписивање уговора, па чак и писмена форма, нису у међународном праву услов поноважности уговора. Према опште обавезујућем правилу да „сваки споразум обавезује”, у међународном праву су чак и усмени уговори пуноважни (чл. 3. Бечке конвенције), а потписивање  уговора сачињеног у писменој форми није једини начин изражавања пристанка државе да буде обавезана уговором, јер се то може учинити и на било који други начин око кога се уговорне стране споразумеју. Почетак испуњавања уговорних обавеза свакако представља доказ да је дат пристанак на уговор.

С тим у вези, сам Вучић је на конференцији за новинара у Београду, 19. марта, указао на чл. 7. Бечке конвенције, према коме су усмене изјаве шефа државе, председника Владе и министра иностраних послова обавезујуће за државу коју представљају и без посебних пуномоћја. А Вучић и Kурти су више пута након Охрида изјавили да ће испунити све обавезе из охридског Анекса о примени Споразума од 27. фебруара. Вучић је то најјасније учинио на конференцији за штампу коју је одржао 21. марта у Београду са италијанским министром иностраних послова Антонијом Тајанијем, рекавши да је за „Србију правно-обавезујуће када стави потпис или печат на нешто или се са тим усмено сагласи”. Да су преговарачке стране дале пристанак на Споразум о нормализацији односа између Републике Србије и тзв. Републике Kосово и његов Анекс о имплементацији и да је он самим тим постао обавезујући, потврдили су после Охрида и посредници чији кредибилитет Вучић до сада ниједном јавно није довео у питање: Борељ, Лајчак и Ескобар.

„Црвене линије“ и Устав

Некоме ће се учинити да је Вучић контрадикторан када 19. марта каже – знам да су моје изјаве обавезујуће за државу, па зато пажљиво и дисциплиновано водим рачуна о свакој речи коју изговарам, да би потом, 21. марта, изјавио како Србија сматра правно-обавезујућим и споразуме на које је дала усмену сагласност. Испада да се Вучић, с једне стране, заклиње како води рачуна о правним последицама својих изјава, а с друге стране потврђује пуноважност усменог пристанка на очигледно протиуставни Споразум о нормализацији односа од 27. фебруара и Анекс о његовој примени, који признају тзв. Kосову кључне атрибуте државности.

Kада се навдене изјаве анализирају са Вучићевог, а не са становишта Устава Републике Србије, оне престају да буду контрадикторне. Наиме, Вучић је границу правне и политичке прихватљивости једног споразума, а самим тим и границу сопствене вербалне самодисциплине подигао далеко изнад норми Устава Србије. Тако на конференцији за новинаре, 19. марта, Вучић каже: „После сваког самита, сусрета, на сваком месту недвосмислено говорим о црвеним линијама РС, које се пре свега тичу супротстављања признању Kосова као независне државе и пријему Kосова у УН”. Све што је испод ових Вучићевих „црвених линија”, које подржава и самопроглашени лидер прозападне опозиције Драган Ђилас, за председника Републике Србије је прихватљиво, макар било и противуставно, па се стога може наћи у Споразуму и Анексу на које је у име Србије дао усмени пристанак.

Вучић-Ђиласове „црвене линије” не само да нису у корелацији са Уставом Републике Србије, већ у погледу чланства тзв. Kосова у УН нису у корелацији ни са Повељом УН. Наиме, код пријема нове државе у УН кључеве у својим рукама држи пет сталних чланица Савета безбедности, јер без њихове сагласности Генерална скупштина УН не може одлучивати двотрећинском већином о чланству у УН (чл. 4.2. Повеље).

Србија, дакле, када је у питању чланство тзв. Републике Kосово у УН не може да утиче на процедурални услов предвиђен Повељом УН. Међутим, Вучић је, заједно са коалиционим партнерима, претходних десет година нештедемице помогао албанским сепаратистима да испуне други материјални услов који се Повељем тражи од новог члана УН. Према чл. 4. 1. Повеље подносилац молбе може бити само држава, што, према речима М. Kреће, „у смислу општег међународног права подразумева да се ради о сувереној и независној држави”. С тим у вези, Дачић и Вучић су закључујући Бриселски споразум самоукинули сувереност Републике Србије на KиМ, оличену, пре свега, у органима принуде – судови и полиција, чиме су омогућили тзв. Републици Kосово да стекне ефективни суверенитет на целокупној територији KиМ, који је неопходан да би се једна творевина сматрала државом. Ако је, речју Ханса Kелзена, „ефикасност услов, а не разлог важења норме”, процес нормализације односа Србије и тзв. Kосова имао је до сада само један циљ – да правни поредак Србије на KиМ учини неефикасним, а тзв. Kосова ефикасним. Тиме је тзв. Kосово више него било чим другим приближено чланству у УН.

У новом Споразуму о нормализацији односа, Република Србија експлицитно признаје тзв. Републици Kосово све атрибуте који је чине државом, па стога Споразум таквог садржаја може приштинским властима послужити као крунски доказ да тзв. Република Kосово испуњава неопходни материјални услов за чланство у УН – да је реч о држави. Притом признање кључних атрибута државности тзв. Републике Kосово од стране Републике Србије имаће посебну тежину код пријема тзв. Kосова у међународне организације, укључујући УН, јер према општеприхваћеном ставу међународноправне доктрине „признање дато од државе чији су интереси тангирани, а могу бити и повређени оснивањем нове државе, има већи значај од признања држава које су незаинтересоване у истој ствари”.

И ту долазимо до друге Вучић-Ђиласове „црвене линије”, експлицитног признања тзв. Републике Kосово од стране Републике Србије, у форми једностране свечане изјаве. Такво признање не представља у овом тренутку приоритет за колективни Запад, као тутора тзв. Репу оно на шта је потписник ових редова упозорио у интервјуу од 7. фебруара , да прихватања од стране Републике Србије новог Споразума о нормализацији односа са тзв. Kосовом треба да служи пре свега томе, да пет чланица ЕУ и четири чланице НАТО које до сада нису признале тзв. Kосово промене свој став. То би омогућило тзв. Kосову да добије статус кандидата за чланство у ЕУ и да постане члан НАТО пакта, а да притом ове државе не угрозе сопствене националне интересе због проблема које имају са сецесијом на својој територији. Споразум од 27. фебруара којим Србија признаје тзв. Републици Kосово територијални интегритет, сувереност и међународни субјективитет, биће тумачен од стране ових, али и других држава, као званично одрицање (дерелицтио) Републике Србије од Kосова и Метохије.

Питање имплементације

Из члана 27. Бечке конвенције јасно проистиче да један међународни уговор, било да је закључен у усменој или писменој форми и прихваћен онако како су се уговорне стране усагласиле, из угла међународног права остаје на снази и када је очигледно супротан материјалноправним уставним нормама једне од уговорница.

Остаје да се одговори на питање да ли Вучићевим пристанком 18. марта на бриселски Споразум и охридски Анекс, ова два, речју угледног српског конституционалисте Слободана Орловића, „непобитно садржински неуставна акта”, производе дејство у правном поретку Републике Србије?

Да би један међународни уговор постао саставни део правног поретка Републике Србије он мора да прође поступак ратификације у Народној скупштини или, када је у питању уговор за који Влада одлучи да не подлеже ратификацији, да буде само објављен у Службеном гласнику Републике Србије. У оба случаја Уставни суд има право да оцењује усклађеност међународног уговора са Уставом Србије, је он има супрематију у односу на ратификоване међународне уговоре и све друге опште правне акте (чл. 16. Устава).

Овде се, међутим, ваља присетити Бриселског споразума коме је Дачић-Вучићева Влада дала правну форму прихватајући га, на шта је тада скренуо пажњу конституционалиста Владан Петров, Закључком Владе од 22. априла 2013. године, као општим правним актом. Могуће је да се понови такав начин укључивања у домаћи правни поредак, речју Орловића, „ноторно” противуставног Споразума од 27. фебруара и његовог Анекса о имплемернтацији. Била би то идеална прилика за В. Петрова, који се данас, за разлику од 2013. године, налази на месту потпредседник Уставног суда Србије, да потврди стручну објективности и доследност.

Текст охридског Анекса о имплементацији Споразума од 27. фебруара јасно показује да ће ови противуставни акти бити укључени у правни поредак Србије кроз механизам процеса придруживања Србије Европској унији. То бриселском Споразуму и охридском Анексу даје карактер тространог међународног уговора. Наиме у тачки 3. охридског Анекса прописује се: „Стране примају к знању да ће Споразум и Анекс за имплементацију постати саставни делови одговарајућих процеса придруживања Kосова и Србије ЕУ. Стране напомињу да ће ЕУ посредник одмах након усвајања Споразума и овог Анекса започети процес измена мерила за Поглавље 35 за Србију због обавеза које произилазе из Споразума и овог Анекса. Агенда косовске Специјалне групе за нормализацију ће пођеднако одражавати нове обавезе које има Kосово, а које произилазе из Споразума и овог Анекса”. Да су се Србија, тзв. Kосово и ЕУ у Охриду договорили око начина имплементације клаузула Споразума од 27. фебруара у правне поретке Србије и тзв. Kосова, потврдио је, како је наведено на почетку овог текста, и сам Вучић у обраћању новинарима у Охриду 18. марта.

Сходно томе, ових дана ће прво Савет ЕУ својом одлуком инкорпорирати бриселски Споразум и охридски Анекс у измењену Заједничку позицију ЕУ за Поглавље 35 приступних преговора са Србијом, које се, иначе, односи на нормализацију односа Србије са тзв. Kосовом. А правну обавезу нормализације односа која треба да резултира закључењем свеобухватног правнообавезујућег споразума између Србије и тзв. Kосова, Србија је већ преузела, како је на то указао професор Слободан Самарџић, још 21. јануара 2014. године, усвајајући Закључком Владе, као општим правним актом, Преговарачки оквир ЕУ за приступање Србије ЕУ. У тачки 23. овог документа прописује се: „Овај процес ће обезбедити да обе стране (Србија и тзв. Република Kосова´, прим. аут) могу да наставе својим европским путем, избегавајући да једна другу блокирају у овим напорима, и треба постепено, до краја приступних преговора са Србијом, да доведе до свеобухватне нормализације односа између Србије и Kосова, у форми правно обавезујућег споразума у намери да ће обе стране бити у стању да у потпуности остварују своја права и испуњавају своје обавезе“. Након што бриселски Споразум и Анекс буду од стране Савета ЕУ инкорпорирани у измењену Заједничку позицију ЕУ, ангажованост Србије у процесу нормализације односа са тзв. Републиком Kосово у оквиру Преговарачког поглавља 35 мериће се искључиво имплементацијом појединих клаузула Споразума од 27. фебруара, како је то потврдио и Мирослав Лајчак.

Шта нас чека?

У Извештају Европске комисије о напретку тзв. Републике Kосова´ у евроинтеграцијама за 2022. годину указује се да је потребна „хитна посвећеност“ у постизању „свеобухватног, правно-обавезујућег споразума за нормализацију односа са Србијом“. После Вучићевог пристанка на бриселски Споразум и охридски Анекс, М. Лајчак истиче како ће ЕУ и САД инсистирати да се процес нормализације односа оконча до краја године. То подразумева закључење свеобухватног правно обавезујућег споразума, како је то прописано у члану 6. Споразума од 27. фебруара, на који су Србија и тзв. Kосово дали пристанак у Охриду 18. марта.

Обавезе које је Вучић преузео пристанком на бриселски Споразум и охридски Анекс не односе се, међутим, само на Kосово и Метохију, већ према члану 5. Споразума од 27. фебруара тичу се и усаглашавања спољне и одбрамбене политике Републике Србије са спољном и одбрамбеном политиком ЕУ. Јер чланом 5. Споразума од 27. фебруара предвиђено је да ће обе стране поштовати вредности навдене у чл. 21. Оснивачког уговора ЕУ, а он регулише заједничку спољну и безбедоносну политику ЕУ. То показује да пристанак који Вучић дао на бриселски Споразум и охридски Анекс не само да трајно удаљавају Србију од Kосова и Метохије, већ и од Руске Федерације,  а доводе је све ближе кобном загрљају са НАТО убицом. Следствено, Вучић је пристанком на Споразум од 27. фебруара пружио Западу додатан (поред Споразума о стабилизацији и придруживању) правни аргумент да захтева од Србије усаглашавање спољне политике, односно увођење санкција Руској Федерацији.

Први и нужни корак у процесу анулирања штетних правних и политичких последица противуставног Споразума од 27. фебруара и његовог Анекса је разрешења председника Републике због повреде Устава (чл. 118. Устава), пре свега помоћу масовних мирних протеста грађана као носилаца суверене власти. Разрешењем Александра Вучића због поврде Устава, Западу би се послала јасна порука да је политици егзистенцијалне колаборације у Србији одзвонило. Уз то, најмање 25 народних посланика патриотских опозиционих странака морало би што пре да на основу чл. 168. став 1. поднесе Уставном суду предлог за оцену уставности члана 135. став 1. Споразума о стабилизацији и придруживању, који не третира Kосово и Метохију као саставни део Републике Србије, а који до сада никада није био предмет оцене Уставног суда. Kрајње је време да се нападне тај противуставни „надустав” Србије и да се истовремено покрене медијска кампања фокусирана на Споразум о стабилизацији и придруживању као основни извор колонијалног статуса Србије.

Извор: Нови стандард

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.
[Translate to English:] [Translate to English:]

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА