Пише: Владимир Димитријевић

НЕЛАГОДА ОД ИЗДАЈНИКА

Наш угледни стручњак за књижевност, Дејан Ајдачић, нас подсећа на феномен издаје као битан за разумевање стварности једног народа:“Казивања о издајнику прате противречна осећања према бившем члану заједнице који је постао њен непријатељ. Изневерени припадници заједнице мрзе издајника, плаше се нове издаје, осећају срамоту и жаљење због изигране блискости, али и бесну немоћ јер ниткову више не могу да учине ништа нажао. Те нелагодности изданих доживљава и писац, али он има могућност да колективним осећањима дода своје личне погледе и рашири своја уверења о издајнику. Као творац фикционалних светова, писац може да пише и o издајницима минулих времена, повезујући прошлост и садашњост сличним животним неприликама. Причама о издаји аутори преиспитују ломне тачке у идентитету своје заједнице, околности које прете друштвеним расколима, мотивацију одрицања од „свога света”, а у сликању последица издаје осветљавају потресе у систему моралних вредности које она изазива. Овде ће бити речи о особеностима књижевних приказа издаје у словенским литературама и њиховим књижевноисторијским аспектима. /.../ Речено је да издаја изазива нелагоду и страх. Издајом се људи не хвале, па се о издаји не говори много изван своје заједнице. Одатле произлази и чињеница да књижевни ликови издајника ретко излазе ван оквира своје националне културе, па Пољаци знају за Сјенкјевичевог Рађивила, Мицкјевичевог Конрада Валенрода, Срби за Вука Бранковића или Максима Црнојевића, Бугари за поп Крстју издајника Левског у поеми Ивана Вазова. Ван својих култура ове ликове познају само добро упућени читаоци дела других словенских књижевности. Слично се запажа и унутар истраживања појединих словенских књижевности – проучаваоци књижевности пишу о „својим” издајницима.“(1)

Дакле, издајник постоји, али он никоме није мио. О њему се мора говорити само да би се заједница упозорила да не крене његовим путем. 

КАИН И ЈУДА

Ајдачић нас подсећа на библијске архетипе издаје:“У јудеохришћанској традицији најпознатији издајници су старозаветни братоубица Каин и новозаветни Јуда. Старозаветна легенда о Каину и Авељу јавља се и у словенским књижевностима у бројним алузијама уз коришћење Каиновог имена. Још је раширенија легенда о Јуди Искариотском као издајнику спаситеља Исуса Христа. Поред повезивања са Јудиним именом, у књижевним текстовима се употребљавају и фразеологизми који упућују на издају – Јудини сребрњаци, Јудин пољубац, szukanie Judasza (потрага за издајником). Алузивна употреба назива ђаволских бића или библијских подлаца јасно позиционира однос књижевних актера или самог аутора према неком лику./.../ Алузивна веза историје са садашњошћу је различита у разним књижевно-историјским делима о издаји, што читаоце у различитој мери наводи да у нарацији о прошлости прeпознају делатнике свога времена. Везивање имена некога од књижевних јунака за издајника чије име сви знају унутар неке заједнице, књижевни ликови који осуђују тог издајника или сам аутор покрећу ланац асоцијација на лик назван Јудом.“(1)

Ко је, у ствари, био Јуда?

О ЈУДИ У НОВОМ ЗАВЕТУ 

Јуда није могао бити издајник да пре тога није био ученик Христов и припадник заветног народа који је Христа чекао. Његова издаја била је маскирана различитим образинама. Јуда је, веле Еванђеља, причао „социјалну“ причу. Код њега је стајала кеса за добровољне прилоге, који су дељени сиротињи. У почетку, Јуди се чинило да ће милостињу делити боље од Христа; завлачио је руку у кесу и давао по свом нахођењу. Мало помало, „усладило“ му се, и почео је да узима новац за себе. На крају, од социјално осетљивог и „урбаног момка“ (Јуда је, једини од апостола, био градско дете), постао је крадљивац. Када је Марија, сестра Лазарева, скупоценим миром помазала Христа (чиме је наговестила Његову скору смрт и погребење), Јуда се успротивио таквој растрошности, рекавши да се миро могло продати за триста динара и дати сиротињи (Јн. 12, 4-5). А Јован Богослов, највернији ученик Христов, каже: „А ово не рече што му бијаше стало до сиромаха, него што бјеше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу“ (Јн. 12, 6). Такав „хуманиста“ је решио да прода Учитеља за тридесет сребрњака, верујући да ће Христос, на чудесан начин (као неколико пута до тада) избећи хапшење. Учитеља је издао пољупцем. Схвативши шта је урадио, није имао снаге да се покаје; мучен савешћу, а лишен покајничког прегнућа, обесио се.

Отац Серафим Роуз је зато говорио да свако од нас мора да испитује себе и да види какве особине га вуку ка издаји Бога, настојећи да се очисти од јудинских греха и страсти.

ЈУДА У ЈЕДНОМ НАРОДУ 

Косовски завет је Христов завет нашег народа. Ко тај завет изда, предајући Косово и Метохију НАТО окупатору и његовим арбанашким слугама, тај је Јуда. Као и сваки Јуда, он своју, крајње материјалистичку, издају маскира причом о добру наше деце и свих  садашњих и будућих поколења. 

Пре данашњег Јуде, српски комунисти су били Јуде које су издале Косовски завет у име, како рече Енгелс, „скока из царства нужности у царство слободе“. Као припадници Коминтерне, они су били против Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и против свог народа и његових историјских територија, ослобођених српским крстом и крвљу. Ево малог подсећања ( у избору Димитрија Марковића ). (2)

Пети конгрес Kоминтерне ( јул 1924): ”Југославија је мултинационална држава. Српска буржоазија, која чини хегемонију, то чини у име свега 39% становништва Југославије. Остали народи, огромна већина становништва, изложени су националном поробљавању и денационализацији. Право народа на самоопредељење које признаје КПЈ има да се оствари у одвајању Хрватске, Словеније и Македоније из Југославије и стварању (од њих) независних република.”

Дрезденски конгрес „наших“ комуниста 1928. године:”Борба мора почети у самој Србији јер је она база хегемонистичког режима. Затим треба створити посебне државе: Хрватску, Црну Гору, Македонију и Словенију а мађарској и арнаутској мањини признати право на самоопредељење и отцепљење које би им омогућило припајање матичним државама”.

Године 1938. комунисти доносе назив Космет за подручје Косова и Метохије, а на 5. земаљској конференцији КПЈ 1940. у Загребу ствара се став према аутономности Космета.

Нови устав је донет 31. јануара 1946. године, када држава мења име у Демократска Федеративна Југославија. Устав је именовао пет нација, шест република и две аутономне покрајине. Републике: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Македонија и Србија са Аутономном Покрајином Војводином и Аутономном Покрајином Косовом.

Одлука НКОЈ-а (Националног комитета ослобођења Југославије), донета 6. марта 1945 године, о ”привременој” забрани враћања ”колониста” (Срба) на њихова пређашња места живљења, позната и као Одлука бр.153, била је одлука послератних комунистичких власти којом се ”колонистима” (Србима) ”привремено” забрањује повратак на Косово и Метохију и у Македонију.

О томе др Смиља Аврамов у својој књизи ”Геноцид у Југославији 1941-45, 1991 …” каже:”На удару су се најпре нашли они који су стекли домицил на Косову после 1918. године. У нашој литератури уврежена је појмовна и терминолошка конфузија у погледу речи ”дошљак”. У једној уставној, парламентарној земљи, у којој је била загарантована слобода кретања, не може се говорити о ”дошљацима” ма где се они нашли, осим ако су у питању странци. Ово нарочито важи за Косово, одакле су Срби прогоњени уназад три века. Они се могу третирати само као ПОВРАТНИЦИ, а не као дошљаци.”

Др Аврамов на другом месту (Др Смиља Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије) каже:”Иако у изузетно тешкој ситуацији после ратних разарања, осиромашена, са строго рационализованом исхраном, Југославија је током 1944-1945, односно све до 1948, испоручивала Албанији у виду поклона огромне количине житарица и друге хране, материјала потребног за привредну обнову земље итд.; демонтирала је фабрику шећера у Сивцу и друге објекте у Војводини и Срему, радио-станицу, аутоматску телефонску централу у Београду, штампарију итд., у вредности која достиже милијарде долара, и све то поклонила Тирани. Уговором из 1946 установљена је заједничка одбрана и најтешња војна сарадња; у току 1946-1947 путем 26 закључених уговора успостављена је царинска и монетарна унија, а границе двеју земаља биле су отворене за несметано насељавање албанског живља на Косово и Метохију и у Македонију. Затварајући очи пред катастрофалним последицама ове политике, крајњим сиромаштвом у земљи, влада ФНРЈ је ту полизику оценила као ‘велики успех’.“

Аутономна Косовско-Метохијска Област (АКМО) званично је проглашена 10 јула 1945. године. Данашње границе област је добила 1959. године проширењем на северу, када су делови општине Рашка, насељени искључиво српским живљем изузети из састава централне Србије и додати области као делови општине Лепосавић.

Априла 1963. године АКМО је уздигнута на ниво покрајине, поставши Аутономна Покрајина Косово и Метохија.

Новембра 1968 године име покрајине је промењено у у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово, а Метохија је уклоњено из назива. Метохија је географска регија која обухвата јужни и западни део Косова и Метохије а Метохија значи “земља под управом манастира”. Назив долази од грчке речи μετοχή (заједница), која је првобитно означавала насеобину монаха који обрађују манастирску земљу.

Према Уставу Србије из 1974 године Косово је имало de facto статус федералне јединице СФРЈ иако је формално и даље било део Републике Србије.

Последице комунистичке политике, најбоље се виде уколико се упореди етничка слика Косова и Метохије пре и после успостављања комунистичке власти, а ово нам истовремено даје и потврду да забрана повратка Срба на Косово и Метохију на основу Одлуке бр.153 није била привременог карактера.

Године 1939. 60% становништва Косова и Метохије чинили су Албанци а Срби 34%, док 1948 године имамо већ битно другачију слику: 68% становништва чине Албанци, Срби 28% и остали 5%.Тенденција пораста процента албанског становништва и опадања српског се наставља, па тако 1971. године албанци чине 74% становништва Косова и Метохије, Срби 21% а остали 5%. Године 1981 Албанци чине 77% а Срби свега 15%.(2)

Јасно је, како пише Димитрије Марковић, како је Косово постало „албанско“. Наравно, после НАТО бомби 1999, које и данас трују нашу децу. 

ЈУДА И ДАНАШЊИЦА

Пре но што је прихватио НАТО план одрицања од Свете Земље, маскиран у „француско – немачки предлог“, данашњи Искариотски, који се претвара да је Назарећенин, и носи орден Светог Саве за одбрау Косова ( тако су му га дали – за одбрану Косова у саставу Србије ), прихватио је Бриселски споразум, о коме наш правник Дејан Мировић каже:“Бриселским споразумом и допунским споразумима о правосуђу потписиваним у периоду 2013–2017. године угашено је српско правосуђе које је функционисало на територији КиМ након 1999. Бриселски споразум укинуо је Закон о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштва из 2008. који је регулисао мрежу српских судова и тужилаштва на КиМ од Косовске Митровице па све до Штрпца, Грачанице и Ранилуга до Гораждевца, укључујући и Виши суд и Више јавно тужилаштво у Косовској Митровици. То није успео чак ни УНМИК да уради иако је 2008. на силу покушао да преузме српски суд у Косовској Митровици (тада је било и људских жртава у великим сукобима).

Законом о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштва из 2013. године српско правосуђе на Косову и Метохији је на бруталан начин избачено из српског правног поретка. Истовремено, тадашњи српски министар правде је, током својих посета, отворено убеђивао запослене у српском правосуђу на територији КиМ да приступе сецесионистичком албанском правосуђу.

Уредбом о остваривању посебних права правосудних функционера из 2017. године Србија је стимулисала запошљавање српских судија и тужилаца у сецесионистичком албанском систему. Тачније, уведен је посебан косовски додатак (посебна пензија) за запослене који прихвате албански сецесионистички систем.

Друга Србија, која је годинама нападала косовски додатак који је држава Србија косметским Србима својевремено давала да остану унутар српских институција, сада је лицемерно ћутала: толико о њиховој доследности и интелектуалном поштењу! Коначно, 17. октобра 2017, српске судије и тужиоци су, уз јавни благослов највиших власти у Београду, положиле заклетву пред такозваним председником такозваног Косова Тачијем.

Ако применимо теорију великог немачког правника Карла Шмита о суверенитету и правосуђу на ове правне чињенице, долазимо до закључка да је Република Србија 17. октобра 2017. дефакто и симболички признала такозвано независно Косово. Да би у пракси срамота за нашу државу била још већа, то није побољшало положај Срба на КиМ. Напротив, примена Бриселског споразума у правосуђу је изазвала хаос на северу КиМ. Албанске судије и тужиоци не знају српски, постоји мањак преводилаца, албанско законодавство је веома лоше преведено, албанске судије не признају српске пресуде, намерено се отежу поступци док су Срби у притвору…/.../Цивилна заштита је формирана у мају 2006. на основу Закона о одбрани и Закона о локалној самоуправи. Никада нисам био члан ДСС, али морам да поново поменем да је она формирана у време прве владе Војислава Коштунице. Бројала је око 500 људи, углавном бивших војника с пребивалиштем на северу КиМ. На тај начин је у пракси испуњен члан 4 Резолуције 1244 СБ који даје право повратка српској војсци на КиМ. Запад је то знао, али није могао јавно да критикује нешто што је предвиђено Резолуцијом 1244 СБ. Толико о неважности међународног права и Резолуције 1244. Цивилна заштита је званично укинута споразумом Вучић–Мустафа из 2015. године. У тренутку укидања имала је око 1.000 људи, 800 на северу КиМ, а остале јужно од Ибра. Споразумом је предвиђено да се по хитном поступку преда и опрема Цивилне заштите сецесионистима у Приштини.

До укидања Цивилне заштите РОСУ снаге нису ни помишљале да упадну на север КиМ. Након укидања Цивилне заштите РОСУ и сецесионистичка албанска полиција почеле су да упадају на север КиМ и да пребијају и хапсе Србе. Сетите се хапшења и пребијања у Косовској Митровици или у Зубином Потоку 2017–2019. када су чак пребијани и инвалиди и старци. Посебно понижење била је отмица, хапшење и вођење кроз Приштину директора Канцеларије за КиМ Марка Ђурића. Он је, шта год ја мислио о политици коју заступа, по својој функцији у рангу српског министра. Такво мучно понижење за нашу државу било је незамисливо у време док је постојала Цивилна заштита./.../

Након Бриселског споразума тадашњи српски премијер је с такозваним премијером Тачијем закључио два споразума о енергетици и телекомуникацијама, и то је било 2013. године. Након тих споразума српске телекомуникације и енергетски систем почеле су да раде према албанским сецесионистичким законима и у оквиру њиховог тзв. правног система. На основу тих споразума Међународна телекомуникациона агенција ITU доделила је позивни број 383 такозваном Косову уз асистенцију Србије и Аустрије 2016. године. „Теленор“ и ВИП су прекинули с радом на КиМ. Грађани који се нису пререгистровали из ових фирми у неку другу губили су број. Сви запослени Срби у МТС-у морали су да узму такозвано држављанство Косова.“(3)

О Вашингтонском споразуму Мировић каже:“Признањем јурисдикције Уставног суда Косова у члану 11 Вашингтонског споразума, српски председник је ставио ван снаге преко 30 чланова Устава, тј. читав један део Устава који регулише област правосуђа, од члана 142 до 175. Признање надлежности косовског правосуђа у случају имовине СПЦ у пракси значи и предавање црквених објеката у надлежност властима које су уништавале ту имовину. На овакав закључак упућују и подаци које износи протојереј-ставрофор и доктор правних наука Велибор Џомић: „На простору Косова и Метохије, Албанци су од 1999. године срушили и спалили више стотина православних цркава, манастира, гробаља и конака од којих највећи број до данас није обновљен. Православни верски објекти нису адекватно заштићени само на Косову и Метохији и још увек представљају главну мету албанског становништва.“ Само 2004. године је срушено или спаљено 30 цркава СПЦ, оштећено је још 11 цркава и манастира. Џомић, у том контексту, пита зашто српска страна није чланом 11 обавезу заштите црквених објеката проширила на све манастире СПЦ, а не само на Високе Дечане: „Српска страна је имала обавезу да прецизира ову обавезу у складу са чињеницама, али то није учињено“, пише Џомић поводом члана 11. Српски председник се није потрудио да у члан 11 унесе одредбе о Богородици Љевишкој – манастиру који је запаљен 2004. у Призрену. Богородица Љевишка је на листи Унеска. Она је старија од Нотр Дама.“(4)

Све је јасно, да јасније не може бити.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Данас је Велика среда, дан кад се спомиње Јудина издаја Христа.  Кад год се причешћује, Србин изговара ову молитву: „Прими ме данас, Сине Божији, за причасника Тајне Вечере Твоје, јер нећу казати Тајну непријатељима Твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као покајани разбојник исповедам Те: сети ме се Господе, у Царству Твоме. Да ми причешћивање Твојим Светим Тајнама, Господе, не буде на суд или осуду, него на исцељење душе и тела. Амин.“
Вреди се сетити овога – увек се молимо да не будемо Јуде. А бити Јуда у овом часу значи одрећи се косовско – метохијског Христа, Коме су служили наши свети преци, на челу са краљем Дечанским и царем Лазом, честитим кољеном. Нека нас Бог одржи на њиховој страни, да не постанемо наследници Јудиног проклетства.

А свима који су стали на Јудин пут желимо покајање и преумљење. Амин, Боже дај! 

УПУТНИЦЕ ( 12. 4. 2023. ГОДИНЕ ): 
1.https://www.academia.edu/44792245/Izdajnik_u_slovenskim_knji%C5%BEevnostima
2.https://teodulija.net/2015/01/18/%D0%BA%D0%BF%D1%98-%D0%B8-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D0%B8-%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0/
3. www.pecat.co.rs/2019/11/prof-dr-dejan-mirovic-cas-anatomije-za-briselski-sporazum/
4. www.pecat.co.rs/2021/04/dr-dejan-mirovic-izazovi-vasingtonskog-sporazuma-1-deo/��

Више текстова Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда