ЛЕГЕНДА О МАЈСТОРУ МАНОЛЕУ                     

Једном је свирепи кнез Негру Воде, из града Куртеа де Арђеш ( живео у тринаестом веку ), намерио да изгради храм који свет није видео. Дозвао је десеторицу врсних каменорезаца на челу са мајстором Манолеом, и обећао да ће их обасути златом ако успеју, а ако не успеју – да ће их побити. Почели су да га граде, али – што дању изграде, противничка сила ноћу сруши. Мајстор Маноле је сањао како ће храм опстати само ако се у његове темеље узида супруга неког од градитеља. Он је свој сан испричао сатрудницима, и постигнут је договор да се узида она која прва дође и донесе им ручак. На свој ужас, Маноле је видео своју трудну супругу Ану како стиже са оброцима за мајсторе. Пао је на колена молећи се Богу да је силом олује врати, али је Ана одлучно ишла свом мужу. Несрећница је, на крају, била узидана у темеље. 

Кад је храм завршен, кнез је био одушевљен, и питао је може ли се подићи још лепше здање. Они су рекли да су нај- бољи зидари на свету, и да могу то да учине. Да би их спречио да оду неком другом у службу и тамо превазиђу себе, он их је оставио на крову свог храма без јела и пића. Пали су у очајање, и покушали су да побегну направивши себи дрвена крила, али су се срушили на тле и изгинули. На месту где се то десило, потекао је слани извор од суза мајстора Манолеа.  

Шесто година касније, Мирча Елијаде је ту легенду назвао „главним митом духовности румунског народа“. Смисао је – за свако дело је потребна жртва, а што је веће дело, тражћи се и већа жртва. Тако је када се гради и дом и млада нација.

Треба жртвовати живот, и свој и туђи.

ЕЛИЈАДЕ О ДУХОВНОЈ РЕВОЛУЦИЈИ 

У легионарском часопису „Добра вест“ Елијаде је, 27. јуна 1937, објавио кључни текст свог младалачког става: по њему, пре десет година почео је у Румунији сукоб не између отаца и синова, него између старог и новог света: стари свет је веовао само у трбух ( примат економије и политиканства ), а нови у Дух ( примат духовних вредности ). Омладина је кренула за својом историјском мисијом – „изменити душу Румуније“, и све потчинити духу. То потчиавање је херојско, јер се заснива на пожртвовању, самоодрицању и аскези. Циљ је нови човек. Јер, каже Елијаде,“човек нашег доба остаје укључен у стару, луциферијанску економију, засновану на себичности, нагонима и најнижим страстима. Сваки пут, када се у историји јављао нови човек, он је давао предност вредностима духовног нивоа“.   

По Елијадеу, „историја сваког народа плаћена је ценом живота гигантског мноштва људи“; то је зато што спасења нема без самоодрицања и напуштања граница сопствене индивидуалности. То је оно што смета људима старог мишљења у Румунији, али то није политика; политичке револуције завршене су, вели Елијаде, 1918. године. Румунија се, вођена младима, налази у духовној револуцији. Мисија Румуније је да покаже да православно хришћанство није мртво, и да је кадро да роди нове друштвене облике, засноване на идеалима Еванђеља. 

Елијадеов глас био је те, 1937, глас румунског „противпросветитељства“. 

ПРОТИВПРОСВЕТИТЕЉСТВО: БЕРК И РУСО            

Први напади на просветитељство као антихришћанство и идеолошку основу превратничког беспоретка десили су се још за време Француске револуције. Енглески мислилац Едмунд Берк,  француски емигрантски писац Огистин Баријел и избеглица из Савоје који се обрео у Руској империји, Жозеф де Местр, изнели су противпросветитељску аргументацију која је имала утицаја на многе касније критичаре.  Не сме се изгубити из вида да је и Жан – Жак Русо, Швајцарац који је пријатељевао са космополитски оријентисаним париским енциклопедистима, на крају постао њихов жестоки противник, који се вратио протестантској религиозности своје женевске младости, као и патриотизму, тврдећи да „тек рођено дете, када први пут отвори очи, мора их усмерити ка отаџбини, и све до свог последњег дана не треба да гледа ништа друго“.

Едмунд Берк је у својим „Размишљањима о револуцији у Француској“ сматрао да „револуционари нису ништа друго него „политизовани“ просветитељски филозофи, чији је циљ био да натерају људе да се понашају у складу са апстрактним идеалима, неостварљивим у пракси. Своју борбу је дефинисао на следећи начин:“То је рат између бораца за стари грађански морални и политички поредак Европе против секте фанатичних и амбициозних атеиста, који желе да промене све њих“ (државе Европе, нап. В.Д.). Француски револуционари су, по Берку, безбожни варвари, који мрзе хришћанску веру: “Они који не воле религију, мрзе је. Побуњеници против Бога апсолутно мрзе створитеља њихове егзистенције“. Такође, Берк велича средњовековно доба витештва и племства, после кога је Европа кренула путем декаденције:“Али витешко време једнакости је прошло. Уследило је време софиста, економиста и шићарџија, а величанствени сјај Европе утрнуо је за свагда“. По њему, „француска слобода није ништа друго до пуштање на вољу греху и сумњи“.

БАРИЈЕЛ И ДЕ МЕСТР  

Огистин Баријел је, у свом четворотомнику о Француској револуцији, философе – енциклопедисте (Кондорсеа је, рецимо, звао „чудовиштем“) оптужио за ковање завере против хришћанског поретка: “Под изговором оног вечног мира у којем ће уживати будуће генерације, они су почели са објавом рата канибала против читавог света; једва да може да се пронађе и један међу њиховим следбеницима који није био спреман да изда своју земљу, своје законе, и своје суграђане, како би се успоставило ово Космополитско царство, које је наговестио професор Кант, или да се крунише човек – краљ модерног Спартака“.

Жозеф де Местр је, са  своје стране, револуцију сматрао Божјим допуштењем којим Провиђење кажњава оне што су заборавили на закон Вишњег, и почели да се уздају само у  ограничени разум. Де Местр је чак устао у одбрану инквизиције, која, наводно, штити људе од заблуда   огреховљеног рација.

РОМАНТИЧАРСКИ ОТПОР                        

Деветнаести век у Европи није био само столеће идеологије прогреса, него и век  стваралаца који се нису мирили са рационализмом просветитељског типа. Велики део романтичара нашао се на страни „реакције“. Тако је Новалис  величао централну улогу хришћанске вере у европском Средњем веку, јер је она била присутна у свим сферама живота, пуна љубави према човеку, темељ нераскидивих бракова и заштитница уметности, док је просветитељство претворило „бесконачну креативну музику космоса у једнолично чангрљање чудовишног млина“. Семјуел Тејлор Колриџ оптужио је Волтера, Даламбера и Дидроа да су монархе попут пруског Фридриха, руске Катарине и аустријског Јозефа завели под заставу антихриста, постајући „подводачи и проституке чулности“. Шатобријан је просветитељске заточнике толеранције оптужио за крајњу нетрпељивост у борби против туђих погледа на свет. Шпански мислилац и политички делатник, Хуан Доносо Кортес, тврдио је да се из учења римокатолицизма да Бог постоји, да је личан и да влада, може извући закључак о државном устројству – краљ постоји, управља и влада, јер су политичка начела само последице принципа религиозних. Порицање Христа, по Доносо Кортесу, води у друштвени хаос; рационалисти су софисти, а „после софиста увек долазе варвари“.

На ту традицију се наслонио румунски аутохтонизам прве половине 20. века.

ТРИ ПОКОЛЕЊА                                

Румунски мислиоци између два светска рата су сматрали да Румунија не сме да понавља грешке Запада, и да мора ићи путем самосвојног развоја. Милан Суботић истиче:“Прву генерацију "аутохтониста" представљала је омладина окупљена 1863. године око листа "Junimea" предвођена Мајорескуом (Titu Maiorescu, 1840–1917), књижевним критичарем и филозофом који је тврдио да су преузете западне институције у Румунији само "форма без садржине" (forme fără fond), те се залагао за "органски развој" румунског друштва. Николае Јорга је предводио групу око књижевног часописа Sămănătorul ("Сејач", 1901–1910), по коме је именован правац – Семанторизам – који већ у свом имену (сејање, сађење зрна) упућује на аграрну културу као основ "румунства". На религијској компоненти као кључној за формирање и одржање румунског идентитета инсистирали су "ортокодсисти" окупљени око часописа "Мисао" (Gândirea), предвођени теологом и песником Нићифором Крајиницем (Nichifor Krainic, 1889–1972).“

Сасвим романтичарски, аутохотонисти су веровали да је снага за обнову сачувана у румунском селу. 

Песник и философ Лучијан Блага је писао 1937. године:“Село није пало у искушење да буде увучено у 'историју' коју стварају други изнад наших глава. Оно је сачувало сопствену чедност и остало недодирнуто у својој аутономији коју јој је сиромаштво и митологија даровало, чекајући време када ће служити као чврсти основ аутентичне румунске историје". 

Вратити се селу и његовом „племенитом дивљаку“ – русоовски идеал нашао је нову инкарнацију у мисли младих философа који су веровали да су потомци смелих и непобедивих Дачана. 

„ПЛЕМЕНИТА ЗАОСТАЛОСТ“                    

Пишући о Елијадеовом схватању историје, Милан Суботић истиче:“Од епохе романтизма теза о "предности заосталости" била је широко распрострањена у европској мисли, те посебно често формулисана у круговима источноевропске интелигенције. Она је била у позадини разнородних учења – од идеја о "племенитом дивљаку", преко концепта аутохтоног "народног духа", до различитих социјалних и политичких доктрина о могућностима "прескакања" етапа у историјском развитку. У свима је "одбацивање" Историје или "борба" са њом била основни садржај, док је, бар код источноевропске интелигенције, суочавање са историјским "кашњењем" сопствених друштава представљао најчешћи мотив за формулисање алтернативних модела историјског и друштвеног развоја. Зато Елијадеово наглашавање "космичког хришћанства" румунског сељаштва, као и његово интресовање за архаичне форме религиозности, можемо тумачити полазећи из перспективе његовог суочавања са "заосталошћу" и статусом његове домовине у "Историји". "Добро је – писао је он 1939. године – имати велику књижевност, вредну модерну уметност и личну филозофију, али је много боље припадати великој духовној 'традицији' укорењеној у протоисторији, традицији чија је вредност касније умањена историјом" (...). За народе који су услед историјских околности "закаснили" или били спречени да дају велике (уметничке, научне, филозофске) доприносе светској култури (да не помињемо материјални развој), Елијаде открива својеврсну "утеху" – "протоисторију" – чије су традиције сачуване у религијском животу све до модерне епохе десакрализоване Историје. Дуго "неисторијско трајање" народа Источне Европе (непостојање писаних трагова њихове прошлости), не чини их мање вредним јер су "духовни документи" (митови и веровања) у колективном памћењу тих народа много боље сачувани него у великим западним културама: „Зато светска историја не може бити установљена на основу писаних, већ само на основу духовних докумената, тј. на основу митова и веровања. Европа – Западна Европа посебно – мора бити поређена са Истоком и степским номадима не посредством својих писаних докумената, већ својих митова.“

Ремитологизација је основа пресаздавања младе румунске нације. 

РЕТРО – УТОПИЗАМ

Суботић сматра да су, на основу оваквог схватања, настајале својеврсне „ретро – утопије“, међу којима је, у 19. веку, било и руско словенофилство:“Упркос (генерацијским и идеолошким) разликама "аутохтонисти" су били јединствени у оцени да је "румунство" најпотпуније оваплоћено и сачувано у сељаштву, те да оно представља основ стварања самосвојне националне културе. Ипак, као и руски словенофили, заговорници румунског "посебног пута" и аутохотоне културе засноване на аграрном наслеђу суочавали су се с проблемом да, изван етнографије, фолклористике и теолошких расправа о православљу, формулишу визију политичког и социјалног система који би задовољио њихову тежњу ка аутентичношћу. Већ помињани Нае Јонеску је 1937. године формулисао опште обрисе једног изолационистичког политичког програма:“Какву државну политику сад предлажемо?... Једну сасвим револуционарну политику... која препоручује: одвајање од светске политике; затварање у сопствене границе што је могуће потпуније; разматрање онога што је реалистично за Румунију; привремено редуковање нашег стандарда живота на реалистичан ниво; постављање темеља на румунску државу сељачке структуре као једине форме у којој можемо истински живети с обзиром на карактеристике наше природе и једине коју можемо применити како би омогућили да енергија наше нације заиста и потпуно уроди плодом“.“
Сељачка држава је отпор машинизму и модернизму. Техника не сме да победи, мислили су реолуционарни румунски виталисти.

ЗНАТИ И ПОЈМИТИ 

Доба Хајдегера, Берђајева, Шестова, Унамуна, у Румунији је дало покрет који је Шербан Чоколуску подсмешљиво звао „животници“, а они су били ирационалисти слични српским неохуманистима, попут Милоша Ђурића, Владимира Велмар – Јанковића, Владимира Вујића, Ксеније Атанасијевић. Крај двадесетих и почетак тридесетих година Румунију је увео под власт великог „господара мишљења“, Нае Јонескуа, философа који својим студентима није нудио ништа друго осим трагања за истином, за којом је и сам полазио у потрагу.  Јонеску је својим студентима поручивао да је поимање активност равна стварању. У тренутку кад си неку ствар појмио стижеш и до начина на који је она саздана; кад само сазнаш, ти не знаш шта је закон њеног саздања, јер се он не да схватити разумом, него умом. Сазирање истине је болно – оно тражи од човека да напусти себе, да се надиђе, и зато философ, како каже ученик Нае Јонескуа, Мирча Вулканеску, обитава у стању „активног песимизма“.

РАЗЛИЧИТЕ ГНОСЕОЛОГИЈЕ

Православни и западни народи се, сматрали су румунски аутохтонисти, разликују – између осталог, и по гносеологији.  Јонеску  је тврдио да западни, англосаксонски ум жели свет да сазна како би њиме овладао, док источни, православни ум жели свет да разуме, како би открио смисао света и историје – а из чега би докучио и смисао сопственог живота. У том правцу иде и Мирча Вулканеску, о коме Слободан Антонић пише:“Мирча Вулканеску (1904-1952) објашњавао је да Румун види Бога првенствено као вечитог Творца (Биће-које-ствара), због чега свако од нас може да буде само сведок који препознаје и разумева Божија дела (теофанија) и Божије науме (…). Вулканеску, стога, верује да је „за румунског човека свет тек књига знакова, трепетник, у коме све ствари и догађаји добијају смисао” (…).Занимљиво је како Вулканеску објашњава појаву која је и Србима добро знана – уживање у противречењу, с изразима у којима се меша негација с афирмацијом: „Е баш да није!”, „Како да не!”, „Да, али…” (српско „Мож` да бидне, али не мора да значи”). То није зато што је Румун (Србин) баксуз или погани контраш, објашњава Вулкансеку, већ зато што он осећа сложеност света и одбија једноставна објашњења или решења (…). Румун, заправо, свако коначно објашњење или решење види као, цитира Симион Вулканескуа, „смањење бивства, пад могућности, устаљење само у једном начину бивствовања, обустављање алтернатива” (...).

Иза тог пуког противречења, које је наизглед деструктивно за колективна прегнућа, објашњава Вулканеску, лежи заправо озбиљна животна философија. Румун се инстиктивно љути на свако поједностављивање у објашњењу, на свако брзање у решењима; јер он је поколењима у дијалогу с вечношћу, с целином бивства; и зна да су људски планови ништа у односу на неумитни Велики план који морамо да спознамо (…)

То је, по суду Вулканскуа, снажно, културом и традицијом усађено, веровање источно-хришћанских народа да постоји целовитост света и виши смисао дешавања. Реч је о веровању да су догађаји натопљени нарочитим значењима (пошто „Бог човеку и народима непрестано шаље знаке”), а које само ваља разоткрити. Ти знаци, које откривамо домишљањем/препознавањем оног што је иза видљивог, објављују нам и нашу судбину и суштински смисао наше егзистенције – јер, „човек без судбине и није човек”“. 

Такав је изложен вихорима историјских преокрета, и постаје смеће на ободу битија. 

ПРОТИВ ДУХОВНИХ КОМПРОМИСА  

Слободан Антонић наставља:“Већину ових идеја, објашњава Симион (…), преузео је и даље развијао Мирча Елијаде (1907-1986). Западни човек је, и за Елијадеа, ту дубинску хришћанску метафизику изгубио (Веберово рашчаравање света). Он је потонуо у профано, у материјалистичке и сцијентистичке празноверице (…). И као што каже Константин Нојка (1909-1987), „Запад се одлучио за маст, а не за културу” (Симион, 133).

Чак и Емил Сиоран (1911-1995), објашњава Симион (…), у својој румунској фази, верује да народи имају своју судбину, те да велике културе могу да имају само народи који су ту судбину препознали. То су пре свега Руси, који имају „монументалну сврху”. Због тога данас (средином 20. века) „сви путеви пролазе кроз Москву” (…). 

Но, румунски хришћански егзистенцијалисти не мисле ни да је Руска револуција решење. Јер, све су се револуције завршиле тиме да је зло, које је требало уклонити, постало још веће (…). Мудрије решење било би „да сачекамо, да видимо како ће се ствари разјаснити, да сачекамо да се судбина испуни, мислећи о њој” (…). Да сачекамо… О томе Еужен Јонеско (1909-1994) у Противотровима (1977) каже: „Православна црква је остала ван Историје, али прихватајући Историју. Никада није објавила рат Историји. Није се мешала с Историјом. Коегзистирала је. И стално је правила компромисе с епохом. Никада с небом. Православна је црква сачувала нешто необично, тајновито, чисто, непроменљиво” (…).“

Остати „изнад терора историје“: то је циљ аутохтониста.  

КРАЈ ФАУСТОВСТВА                            

Европа, без хришћанства, умире. Треба јој или помоћи или јој наћи замену, баш као што је писао Берђајев у „Фаустовим предсмртним мислима“, поводом Шпенглера ( омиљеног мислиоца међу румунским „десним“ интелектуалцима између два рата):“Судбина Фауста је судбина европске културе. Душа Фаустова – је душа Западне Европе, Ова душа је пуна немира, бескрајних страсти. У њој је био смештен изузетни динамизам, непознат души антике, грчкој души. У својој младости, у ери ренесансе, и још раније, у ренесанси средњег века, фаустовска душа је страствено трагала за истином, заљубила се у Грету а зарад остварења бескрајних људских тежњи приступила пакту са Мефистофелом, са злим духом земље. И фаустовска душа је постепено бивала нагрижена мефистофеловским принципом. Њене моћи почеле су да вену. Како је окончала бескрајна страст фаустовске душе, до чега је довела? Фаустовска душа довела је до исушивања мочваре, до инжењерске вештине, до материјалног преуређења земље и материјалног владања над светом.“ А то није довољно да би се сачувало човештво. 

ДУХОВНИ РАЗВОЈ „АКТИВНОГ ПЕСИМИСТЕ“            

Већ поменути Мирча Вулканску, упркос својим енциклопедијским знањима, није желео да веру интелектуализује нити је сматрао да је неопходно створити, на основу хришћанског предања, „интегрални хуманизам“, о коме је писао његов познаник и саговорник, Жак Маритен. Рођен у тзв. „ситнобуржоаској породици“ – отац је био државни чиновник равнодушан према вери, али је мајка била чланица Савеза православних жена, он је, после младалачке кризе, сматрао да треба ићи путем вишевековног предања Цркве од Истока.

Оно што је Вулканеску касније уочио је чињеница да је у Румунији живот села био раздвојен од градског живота у великој мери, и да се градски живот крајње секуларизовао. То је имало утицаја и на Румунску Православну Цркву, чији је утицај на друштво био маргинализован, а она се у јавној сфери појављивала само као привезак државне церемонијалности.  И школски систем је био изложен посветовњачењу, па је подједнако место давао и веронауци и дарвинизму.  Вулканеску је писао да су ученици управо због тога  доживљавали својеврсни „културни шок“, што је остављало тешке последице по младе душе. Док се на универзитетима у Великој Британији религија и студентски живот нису раздвајали, у Румунији верски покрет међу младима, све до после Првог светског рата, није постојао. И сам Вулканеску је прошао фазу материјализма и натурализма, под снажним утицајем Дарвиновог „Порекла врста“.  Ипак, међу младим Румунима дошло је до духовног буђења, и он је, после свог обраћења, стао на пут активног мисионарења међу вршњацима.

ПРОТИВ СПЕЦИЈАЛИЗАЦИЈА                        

Од 1925. до 1928. године био је на докторским студијама у Паризу, где је настојао да продуби своју веру. Идеја му је била стицање „свечовечанске оријентације“ која не би била подложна тријумфу технике: “Данашњи живот је изграђен тако да смо сви постали робови ( у правом смислу те речи ) сопствених специјализација. Ја ( пошто сам тренутно у Паризу ) живим овакво искуство. Схватио сам колико је то ропство отровно по душу. Можда је помало необично, али од самог почетка, за мене је хришћанство нешто што се обраћа читавој души, а против специјализација“. Са себе, тврдио је млади Вулканеску, треба скидати маску специјалисте. 

Док је боравио у Паризу, био је активан у румунској дијаспори, међу руским избеглицама, као и у Маритеновом „кружоку“ за православно – римокатолички дијалог, где је поднео низ реферата, међу којима су „Света Дјева у Православној Цркви“, „Извори православног учења: Свето Писмо и Свето Предање како их види Црква од Истока“, „Православна концепција Цркве“, итд. Са својом првом супругом Анином Погонеану превео је Акатист Мајци Божјој, и носи се мишљу да постане свештеник. Али, кад се вратио у Румунију, постао је нешто сасвим друго – економски стручњак у служби државе. Ипак, наставио је да се бави религиозно – метафизичким темама. 

ПРОТИВ ХИЛИЈАЗМА                            

Под снажним утиском полета секуларних религија какве су биле комунизам и фашизам, Вулканеску се веома заинтересовао за православну есхатологију, која је порицала могућност хиљадугодишњег царства на земљи. Чак и Кодреануов идеализам је био више поолитички него мистички. Због тога је Вулканеску сматрао да се Нае Јонеску превише приближио легионарском покрету, мада је био сасвим свестан да спсење не може доћи кроз политику делатност ма које врсте. Још 1924, Вулканеску је наглашавао да „зла од који страда човечанство не могу бити побеђена ма каквом реформом, колико год она била мудро осмишљена“. Касније је забележио да је „хришћанство религија, а не систем друштвене организације.  У складу с тим, оно се не може, као да је нека друштвена теорија, противстављати некој другој друштвеној теорији. Циљ хришћанства није земаљски. Оно не тражи уобличавање земаљске среће. Сасвим је тачно да хришћансство поседује и етику земног живота. Али, то није његов циљ.“ Истицао је:“За нас, хришћанство није учење које треба да уреди овај свет, јер је оно много више! За нас, Христос није пуки друштвени реформатор. Он је Спаситељ света. Он је Бог изнад овог света, Који га спасава тако што је сишао у њега и сјединио се с њим. То значи бити хришћанин: исповедати Христа, Бога ваплоћеног ради спасења света“.

То је лек против болести утопизма, са њеним, како је Флоровски говорио, патосом насилног даривања среће. 

ЛУЦИФЕРИЈАНСКИ ОБРАТ                        

Године 1940, када се Други светски рат разбуктавао, Вулканеску је уочио да је хришћански свет Средњег века био нешто сасвим друго од онога у коме живимо. Теоцентрични, органски и јерархијски свет се распао, нарочито на Западу, који је прошао кроз римокатоличку шизму и протестантску побуну, и настао је антропоцентрични, раздробљени свет, у коме нема више духовног заједништва. Кроз луциферијаски обрат, човек је постао демијург свог света. Треба се вратити Богу и себи, и не веровати дводимензионалности реформи, људским, одвише људским, мислима и мишицама. Иако није био левичар, оштро је критиковао капитализам у коме радник зарађује тек да може да преживи од данас до сутра.

Али, млин историје меље крваво мливо. 

Верујући да отаџбину треба бранити од совјетске опасности, да се мора служити народно идеалу и под неповољним околностима, Вулканеску је стао на пут колаборације. Био је, за време Другог светског рата, у служби Антонескуовог режима. 

ПРОТИВ ОСВЕТЕ                            

После слома легионарске побуне у јануару 1941, Антонеску је понудио унапређење Вулканескуу, и он је, након колебања, ипак прихватио, верујући да ће, како сведочи његова супруга у дневницима, од тога бити користи за отаџбину. Ситуација у Румунији била је хаотична. Маргарита Јоана је у свом дневнику писала:“Коло среће се окреће брзином достојном епохе у којој живимо. Ко је јуче био у затвиору, сада је моћан, али затвори нису празни, него су пуни дојучерашњих властодржаца. Много времена и снаге се троши на освету. Освета никад није била ни корисна, ни плодоносна – исход јој је зло. И, што је најважније, она је нехришћанска“. 

Мирча Вулканеску је, иначе, био против освете – почев од насиља предузиманог према Јеврејима, преко смртне казне коју је Карол Други уводио у законе, до туге због смрти Виргила Маџарескуа, свог професора, кога су, после Кароловог пада, као донедавног министра, убили легионари. Кажу да је, пре него што су га стрељали комунисти, рекао:“Немојте нас светити!“
Стрељан је 1952. године.

ЦЕНА АУТОХТОНИЗМА ПОСЛЕ РАТА  

Послератна цена аутохтонизма није била мала. Ево шта Драган Стојановић каже о судбини Констанина Нојке по доласку комуниста на власт ( прво су му одузели сву имовину):“У Кампулунгу ћe провeсти нарeдних дeсeт година, бeз сталног запослeња, даклe лишeн срeдстава за живот, издржавајући сe помоћу приватних часова из матeматикe и страних јeзика, којe јe будзашто давао тамошњим ђацима. За свe то врeмe наставио јe да сe бави философијом, посeбно писањeм књигe којој приврeмeно бeшe поставио наслов Анти-Гeтe (Anti-Goethe), а која ћe кроз неколико година послужити властима као дeо доказног матeријала против њeга због наводно нeпријатeљског и противудржавног дeловања. Најпослe га јe, 1958. годинe, тајна полиција ухапсила и заплeнила му свe у стану нађeнe књигe, рукописe и прeписку, а послe истрагe која јe трајала скоро годину и по дана и у којој јe коришћeна и тортура чијe ћe послeдицe осeћати до самог краја живота, Нојка јe извeдeн прeд суд као јeдан од кључних оптужeника у групи од дeсeтак истакнутих интeлeктуалаца. Осуђeн јe у марту 1960. на 25 година (!) робијe, од којих ћe издржати пeт, пошто јe 1964. дeкрeтована општа амнeстија политичких заточeника. По изласку из затвора, могао јe, изглeда, да изабeрe и исeљeњe на Запад, али сe опрeдeлио да останe у зeмљи, прeмда јe у мeђуврeмeну она била тeмeљно комунизована и прeмда јe знао чeму можe да сe нада као потомак вeлeпосeдничкe породицe и бивши политички заточeник.“

Нојка није хтео да напусти Румунију. Сматрао је да се треба, после свих дана проведених у тамници, укоренити још дубље. 

ИСТОРИЈА НАРОДА ЈЕ ИСТОРИЈА КУЛТУРЕ            

Остао је веран себи. Кад су му омогућили да поново објављује, он је наставио путем аутохтонизма, бавећи се онтологијом румунског језика. Габријел Лиичјану даје његов основни став ( предратно Нојкино прегалаштво се наставило у послератном ):“Историја било ког народа јe историја њeговe културe. Нојка јe том исказу придавао eгзистeнцијално значeњe, што ћe рeћи да га јe у тој мeри усвојио да јe о њeму посвeдочио унутрашњим и спољашњим урeђeњeм свог живота. Одабрао јe да служи румунској култури пасијом која јe очитовала да није реч просто о култури, у оном помало површном смислу у којeм јe обично призивамо, вeћ о самом бићу јeднe зајeдницe којој јe јeдино култура придавала дубину и стeпeн извeсности нeчeга суштинског. Иначe нe бисмо могли појмити мисионарски орeол који лeбди над главним трeнуцима њeговог живота и над самим њeговим дèлом. Извeсна ктиторска грозничавост (пројeкти институтâ, издањâ и „шкôла мудрости”), као и донeклe очајничко залагањe да створи „истинску културу” – умeсто јeднe коју угрожавају кад аматeрство и површност, кад eрудиција и јаловост – долазe из бојазни да на „Послeдњeм Суду свeтскe историјe” нeћeмо имати потрeбна докумeнта којима да подупирeмо својe право на опстанак и да ћeмо остати „јeдно просто у историји забачeно сeло”.“

Култура као пут ка суду историје – тешко достижан идеал, али, ни после свих година „терора историје“, Нојка није одустајао од њега.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Балкан је, на Западу Европе, увек доживљаван као „буре барута“ и слагалиште одречних стереотипа.  И баш Балкан је крив за то, говорило се на Западу. Али, како је тврдио Иштван Бибо у својој књизи о беди малих источноевропских држава:“Ово подручје није у стању да се консолидује не због тога што je исконски варварско, него се оно варваризовало услед низа несрећних историјских догађаја који су га потиснули с пута европске консолидације, тако да се на тај пут више није могло ни вратити. На жалост, нису му много ни помогли да се врати, штавише, у неким случајевима су га изравно и спречили у томе."

Зато балкански народи морају да се баве и Балканом и собом. И да се труде да упознају сопствено идејно наслеђе, са свим његовим противуречностима, истинама и заблудама, подвизима и промашајима. И зато не треба заборавити да нам предстоји паралелно изучавање румунске и српске философије између два рата; јер, као што смо већ уочили, румунски „животници“ и наши неохуманисти имају много тога заједничког. 

НАШ МЕЂУРАТНИ ПОКУШАЈ

У својој књизи „Светосавље и философија живота“ Богољуб Шијаковић истиче:“Окоштала школска, професорска философија, којој је гомила светих књига философске традиције заклањала хоризонт новог стила и садржаја мишљења, практикована је као учено тумачење философских ауторитета (што наравно не треба потцјењивати) и истрајавала је на скученом схватању истине у философији и наукама. Заступници философије живота устају против ове „мандаринске“ философије и стреме ка „интегралном“ сазнању, до ког се не може доћи само рационалним путем (ум) него се треба отворити и за оно и-рационално (интуиција, инстинкт, нагон, воља, срце, несвјесно). Истина није посјед сцијентизма, већ је искуствујемо у цјеловитом осјећању и доживљају живота. Ту сврху има и отвореност за религиозно, мистичко и митско: тиме је омогућено искуство изворног и архајског, тиме допиремо до оних истина које нам се не могу открити у рационалном сазнању. Такве истине, духовна искуства живота, адекватније описује умјетничка изражајност него беживотна појмовност. Све то је узроковало упорно настојање да се аутентично мисли, да се формулише нова и аутентична духовност, што је последично учинило српску философску и уопште културну сцену изузетно богатом и динамичном. У таквој духовној атмосфери, а не само у трагичној слави историјског страдања (које тражи накнадно оправдање и смисао да би могло да се поднесе), треба разумијевати потребу да се теме и увиди црпу из националне историје, која је то уосталом обилато нудила. Развијање идеје светосавља представља у том контексту настојање да се изнова формулише саморазумијевање националне културе: светосавље је то српско аутентично духовно и мисаоно искуство, које се реализује и у философији Косова и Видовдана („српска философија хероизма“) и које је витална историјска идеја српског народа. Израз националног мисаоног замаха – светосавље је истовремено један универзални културни образац који је, као и видовданска хероика („философија панјугословенског национализма“), понуђен не само као интегралистичка југословенска идеја већ много амбициозније и универзалније: као алтернатива европском хуманизму и нихилизму. Дакле, национална тематика није била провинцијална већ епохална, а теоријски увиди о оном националном требало је да нас уздигну до универзалног.“

О овоме би се и данас могло размишљати.

КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА: 
1.    Микеле Торуп, Перверзија разума, Албатрос плус, Београд, 2013. 
2.    Греим Герард, Противпросветитељства: од осамнаестог века до данас, Видици, Бањалука, 2011.
3.    Элиаде М. Христианская революция, www.gumer.info/bibliotek_Buks/Culture/Eliade/Hr_Rev.php
4.    Милан Суботић: Мирча Елијаде: бекство од „терора историје“, www.academia.edu/2445549/Mir%C4%8Da_Elijade_bekstvo_od_Terora_istorije_Mircea_Eliade_Escape_from_the_Terror_of_History_
5.    Еуђен Симион: Румунски егзистенцијализам и европска метафизика/ Четири субјективна филозофа који желе да обнове румунску културу и један књижевни критичар као негатор који открива 1943. театар апсурда на румунском језику: Мирча Елијаде, Емил Чоран, Константин Нојка, Еуђен Јонеску и Мирча Вулканску, Филип Вишњић, Београд 2016. 
6.    Слободан Антонић: Вавилонски Запад vs. хришћански Исток – хоће ли нас свладати?, http://www.arheofutura.rs/najnovije/slobodan-antonic-vavilonski-zapad-vs-hriscanski-istok-hoce-li-nas-svladati/
7. Gheorghe Holbea: Mircea Vulcănescu. Christianity as daily experience and eschatological expectation, International Journal of Orthodox Theology 6:1 (2015)
8.    Драган Стојановић: Кратак осврт на биографију Констатина Нојке, Летопис Матице српске, књига 503, свеска 5, мај 2019. 
9.    Габријел Лиичјану: Пост скриптум за „Палатинишки дневник“,  Летопис Матице српске, књига 503, свеска 5, мај 2019.
10.    Иштван Бибо, Беда малих источноевропских држава, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад 1996
11.    Богољуб Шијаковић: Светосавље и философија живота : Скица за актуелизацију међуратне расправе о идеји светосавља (Retractatio), Православна реч, Нови Сад, 2019

Више текстова Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда