Пише: Петар Живковић
Ове промјене су важне и за Балкан јер се пројекат „Треће америчке империје“ надовезује на пројекат „Велики Блиски исток“, а позитивна алтернатива је Евроазијска унија.
***
У земље Блиског истока се убрајају Египат, Кипар, Либан, Сирија, Израел, Држава Палестина (чине је Појас Газе и Западна Обала и нису је признале све државе, али за нас је значајно да су ову државу са статусом посматрача у УН признале Србија, Русија и НР Кина), Јордан, Турска, Иран, Ирак, Саудијска Арабија, Кувајт, Оман, Катар, УАЕ и Јемен.
Блиски исток има велики геополитички значај и због тога су САД покушале да остваре пројекат „Велики Блиски исток“ и то је узроковало бројне проблеме у великом броју земаља које су по америчким плановима требале да буду укључене у овај пројекат.
Израз „Велики Блиски исток“ је први пут споменут 1997. године у раду Џ. Кемпа и Р. Харкавија „Стратешка географија и мењање Блиског истока“. САД су у овај пројекат покушале да укључе и државе на сјеверу Африке, државе на Кавказу, земље средње Азије, Авганистан, Пакистан и земље Сомалијског полуострва. Овај пројекат се почео остваривати када је почела западна „борба против тероризма“, тј. у вријеме инвазије на Авганистан 2001. године. Након тога је дошло до инвазије на Ирак 2003. године, а 2010. године је дошло до „Арапског прољећа“ на сјеверу Африке и на Блиском истоку.
Ако се узме у озбир које земље су требале ући у пројекат „Велики Блиски исток“ види се да је овај пројекат требао да стави под чврсту контролу НАТО пакта Суецки канал (зато су у овај пројекат укључени Египат, Судан, земље Сомалијског полуострва и земље Арабијског полуострва које излазе на Црвено море). Овај пројекат је Западу важан због још два разлога.
Први разлог је очување модела свјетске економије засноване на америчком долару и зато је 2003. године дошло до напада западних сила на Ирак (који је покушао да за продају нафте користи евро) и до напада западних сила на Либију 2011. године (која је планирала да уведе златни афрички динар као алтернативу за долар и да оснује Афричку банку за развој као алтернативу за ММФ и СБ и добила је подршку најприје Туниса и Египта, а потом и још неколико држава, али је „Арапско прољеће“ осујетило овај либијски пројекат).
Други разлог је наметање неолибералног модела привреде који је штетан за све земље које су почеле да спроводе мјере „Вашинтонског консензуса“ и основни циљ ових мјера је потчињавање привреда ових земаља западним транснационалним компанијама.
Сомалија је једна од држава које су требале да уђу у „Велики Блиски исток“, а Александар Дугин је у књизи „Геополитика постмодерне“ на примјеру Сомалије описао колико су економске мјере ММФ -а и СБ које не уважавају историјске, географске, друштвене, религијске, културне и економске посебности земаља штетне по државе које их примјењују. Ове мјере су примјењене на архаичну привреду Сомалије која је до тада извозила храну у Кувајт, Саудијску Арабију и УАЕ. ММФ и СБ су одобрили кредите за промјену структуре пољопривредне производње и то је довело до нарушавања равнотеже традиционалног привређивања па се умјесто традиционалих производа почело производити воће које има високу тржишну цијену, али у Сомалији има мале приносе и на крају је спроведена приватизација бунара која је довела до свеопште глади и потпуног урушавања друштва.
Пројекат „Велики Блиски исток“ подразумијева разбијање већине постојећих држава на овом подручју на мање политичке јединице преко вјерских и етноцентричних сукоба. Примјер ових процеса је и подјела Судана на двије државе уз могућност нових сукоба, а потпуно остварење овог пројекта подразумијева и разбијање Турске и Саудијске Арабије.
***
Русија је 2014. године помогла Сирији и тако је заустављен талас рушења држава у оквиру пројекта „Велики Блиски исток“. Запад је због тога исте године изазвао „мајдан“ у Украјини и то је довело до уласка Крима у састав Русије и до сукоба у Донбасу. Прошле године је почео сукоб руских и украјинских снага, а то се ове године одразило и на дешавања на Блиском истоку. То је прије свега измирење Ирана и Саудијске Арабије, а потом и враћање Сирије у Арапску лигу (у којој није била од 2011. године) чиме је почело уређивање односа између блискоисточних држава на новој основи, а многе земље које су западни центри моћи хтјели увући у пројекат „Велики Блиски исток“ сада желе да уђу у састав БРИКС -а.
Мир на Блиском истоку и Кавказу омогућава развој ових земаља. То показују рад Русије, Ирана и Индије на међународном саобраћајном коридору Сјевер – Југ (који обухвата цестовне, морске и жељезничке путеве који повезују Балтичко море са Каспијским језером, Индијским океаном и Персијским заливом, а значајан је и за афричке земље и оне су остале уз Русију и НР Кину) и кинески пројекат „Један појас – један пут“.
Измирење Ирана и Саудијске Арабије омогућава и бољи рад БРИКС банке и остварење планове за стварање БРИКС валуте која ће имати покриће у нафти и злату чиме се стварају услови за дедоларизацију свјетске економије. Ово је у суштини наставак ирачког и либијског плана за дедоларизацију свјетске економије, али је разлика у томе што Русија и НР Кина могу да се одбране од западних центара моћи и да остваре овај пројекат. То омогућава стварање новог монетарног система и стварање новог друштвено – економског модела који је описао Александар Дугин је у књизи „Геополитика постмодерне“. Дугин је написао да вишеполарном свијету одговара друштвено – економски модел који уважава посебности земаља и омогућава складан развој примарног, секундарног и терцијалног сектора привреде и привредну повезаност са другим земљама која не угрожава домаћу привреду.
У том смислу БРИКС банка учествује у пројектима које финансира и то је у складу са начелима исламске економије (тако нпр. гарар принцип подразумијева заједничко сношење ризика у пословању и у складу са тим заједничко учешће у подјели добити или губитка из пословања па се банка на овај начин мотивше за савјесно и озбиљно пословање). Овај друштвено – економски модел одговара свим земљама и омогућава да се уз савјестан и озбиљан рад у сфери културе створи уређење засновано на солидарности које ће омогућити поправљање стања у друштву које је настало након примјене мјера „Вашингтонског консезуса“ у бројним земљама.
***
Џејкоб Хајлбурн и Мајкл Линд су 1996. године написали рад „Трећа америчка империја“ која подразумијева америчку контролу над исламским државама на подручју од БиХ до Персијског залива, тј. на подручју некадашњег Османског царства. Зато је Турска у почетку подржавала овај пројекат, али се након неуспјелог покушаја државног удара 2016. године приближила Русији иако и даље одржава блиске везе са Западом. У оквиру пројекта „Велики Блиски исток“ је предвиђено и оснивање „Великог Курдистана“ и то је један од начина на који западни центри моћи могу да изврше притисак на Турску.
У Велики Курдистан би ушли дијелови Турске, Сирије, Ирака и Ирана и по томе је сличан пројекту „Велике Албаније“ у коју по западним плановима треба да уђу дијелови Србије, Грчке, Црне Горе и Сјеверне Македоније. Изазивање ратова (уз кориштење муниције са осиромашеним уранијумом) и наметање штетних друштвено – економских промјена земљама Балкана и државама које су требале ући у пројекат „Велики Блиски исток“ показује да западни центри моћи не желе добро овим земљама. То показује и однос ЕУ према гасоводима „Јужни ток“ и „Турски ток“. Однос западних центара моћи, тачније повлаштене мањине у западним земљама према ЕУ показује саботажа „Сјеверног тока I“ и „Сјеверног тока II“ која представља дио процеса деиндустријализације Европе. Због тога свим европским земљама одговара сарадња, а не сукоби са Русијом и НР Кином.
Мир на Блиском истоку одговара и истинским интересима Израела, а сукобе на Балкану, Блиском истоку, источној Европи и другим дијеловима свијета желе западни центри моћи којима смета процес дедоларизације свјетске економије и стварање вишеполарног свијета. Балканским и блискоисточним земљама је зато важна сарадња са Русијом и НР Кином, а и другим азијским и афричким земљама одговара сарадња са земљама БРИКС -а. Земљама насталим на подручју СФРЈ, другим балканским земљама и Мађарској више одговара улазак у Евроазијску унију од чланства у ЕУ. То би омогућило да се и питање Космета који је неотуђиви дио Србије ријеши на позитиван начин у складу са Уставом Србије.
Остале текстове Петра Живковића погледајте ОВДЕ.
Извор: Правда
