Током Специјалне војне операције артиљеријска средства, нарочито са руске стране, поново су се показала као кључна компонента оружаних снага. Генерално ослањање на род артиљерије, интензивна употреба топова, хаубица, вишецевних лансера и минобацача, као и висок ниво деструкције настао њиховим дејством, представљају битну карактеристику по којој се овај сукоб разликује од готово свих ратова вођених почетком 21. века.
Наиме, већини поменутих оружаних сукоба акценат је стављан на ваздухопловну моћ и остваривање превласти у ваздушном простору. Овом тренду значајно је допринела и супериорност у погледу бројчаности и техничке опремљености једне стране, због чега је артиљерија углавном имала тек споредну улогу.
УГРОЖЕН ЖИВОТ МИЛЕНКОВИЋУ? Хитно потребна физичка заштита
Са друге стране, у СВО је и поред бројчане (бар када су у питању средства ратне технике) и у одређеној мери техничке надмоћи у корист руске стране, до изражаја дошла стара руска тактика о масовној употреби свих врста артиљеријског оруђа. Стога су употребом самоходних и стационираних топова, хаубица, минобацача и вишецевних лансера ракета, руски артиљерци оправдали надимак „бог рата“, који њихов род војске носи већ скоро 80 година.
Доктрина руске артиљерије
Оно што већ деценијама, ако не и вековима краси руску доктрину је масовна употреба тешке артиљерије, наспрам западне где је фокус у последње две деценије пребачен на прецизност појединачног или малог броја пројектила.
Због тога у руској војсци артиљерија нема помоћну улогу, са циљем пружања подршке другим јединицама, већ напротив пешадија и механизоване јед
Иако је ова тактика на Западу означена као "архаична", то не значи да није ефикасна и да не даје жељене резултате. Томе у прилог говоре бројни случајеви из ратова у Чеченији, Сирији као и Украјини, приликом којих су руске снаге наносиле вишеструке губитке непријатељу и успевале да остваре значајне напретке управо уз помоћ масовних удара. Такође, током последњег сукоба примећена је и интензивна употреба високо-прецизних ласерски вођених граната "краснопољ", у калибру 152 мм.
ШТА ЗНАЧИ АКТИВИРАЊЕ САРМАТА? Зашто Русија то ради и шта може да се...
Стога, се може закључити да руске снаге комбинују ограничену употребу вођених и стандардних невођених пројектила, који су јефтинији и не могу бити ометани. Недостатак невођених граната по питању прецизности надокнађује масовна ватра, која са собом носи висок степен математичке вероватноће поготка и могућност статистичког предвиђања успеха и то без визуелне потврде уништења циља.
Значај масовне паљбе се види и у логици да нема потребе скривати се од противбатеријске ватре, уколико је почетна ватра била довољно ефикасна. Додатно, за њену корекцију користе се различите платформе попут беспилотних летелица и савремених комуникационих система извиђања и управљања ватром као што је "стрелац"“.
Промене током СВО
На почетку Специјалне војне операције када је примењивана тактика брзих продора, коришћењем тактичких група ранга батаљона, артиљеријска средства била су распоређена у ове формације. Задатак поменутих група био је да маневрисањем наведу непријатељске јединице у зону ватре, како бих их артиљерци уништили или натерали на повлачење.
Међутим, када је сукоб попримио особине позиционог и мање-више статичног ратовања, руска команда је поново централизовала артиљеријске јединице и то у артиљеријске групе ранга бригаде, које су касније додљене одбрамбеним бригадама руске војске. Ове формације се углавом састоје од два батаљона самоходних хаубица и једног батаљона вишецевних лансера, распоређених 2-4 километра иза линије одбране, притом заузимајући површину широку 3-5 км и дубоку 1-2 км.
Њихова основна намена је пружање ватрене подршке јединицама на фронту, ради спречавања напретка и успоравања непријатељских снага, као и њиховог заустављања у случају пробоја линије одбране. Поред тога, примећено је и ангажовање мањих артиљеријских јединица додељених тенковским или механизованим батаљонима, у којима је забележен висок ниво интероперабилности, при чему команданти поменутих батаљона усмеравају ватру артиљерије.
Ипак у неким ситуацијама ова централизација, односно вишестепена хијерархија је показала и одређене недостатке. Често се дешава да артиљеријске јединице, распоређене у непосредној близини механизованих/пешадијских јединица, али из других формација (тј. комбинованих бригада), нису у стању да им правовремено помогну, јер морају добити неку врсту дозволе са виших нивоа ланца командовања. Стога су команданти на терену принуђени да у појединим случајевима стварају тзв. "импровизоване минобацачке водове" од сопствене пешадије, за чије дејство нису потребне одобрења врха команде.
Противбатеријска ватра, садејство са беспилотним летелицама и "тежина ватре"
Да се руска доктрина употребе артиљерије прилагођава и мења, евидентно је и из модификација насталих у сегменту противбатеријске ватре у настојању да се превазиђе тзв. "проблем топова" и повећа свеукупна прецизност. Противбатеријска ватра подразумева уништавање непријатељских артиљеријских средстава, сопственим оруђем тако што се на основу математичких прорачуна одређује одакле је непријатељ испалио гранату, а у савременим условима користе се различити извиђачко-осматрачки системи.
"Проблем топова" (gunnery problem) представља техничке изазове који се односе на погађање мете индиректном ватром, као што су: прикупљање и урачунавање утицаја метеорошлих података који утичу на путању и брзину пројектила; подаци о тачном месту артиљеријског оруђа, терену и смеру у коме је цев окренута; и калибрација топа и муниције, што подразумева мерење температуре муниције, степен хабања цеви и брзине сваког пројектила.
Уколико се сви подаци и параметри могу укомбиновати са тачним координатама циља, батерија ће извршити ефикасно дејство првим гранатама и биће јој потребно мање корекција за даље гађање.
Корекција ватре се традиционално обављала тако што се посматра одступање од првобитно испаљених пројектила и на основу њихових резултата се врши корекција параметара за дејство. У савремено доба, као што је већ поменуто користе се посматрачи на истуреним положајима, системи попут горепоменутог "стрелца", ласерски означивачи и извиђачке беспилотне летелице, како би се на време открили непријатељске позиције.
Стога, руске артиљеријске јединице приликом противбатеријске ватре најчешће користе комбинацију две или више поменутих опција и примењују тактику „шок-ватре“, приликом које период нишањења и паљбе траје од три до пет минута. У ову сврху највише се користе извиђачке беспилотне летелице из породице "орлан", чиме се смањују потенцијални губици извиђача на истуреним положајима, као и ласерски вођени пројектили "краснопољ" што обезбеђује висок степен прецизности.
Ипак, у случају појединачне паљбе "краснопоља" постоје одређени проблеми, будући да прецизност овог пројектила опада при условима ниске облачности, због препрека на самом терену и других фактора, а понекад једна граната није довољна за уништење циља. Ту на снагу поново ступа традиционална тактика масовне паљбе невођеним пројектилима и концепт "тежине ватре" (weight of fires), који служи за израчунавање неопходне количине муниције, густине и интензитета паљбе како би се постигао жељени ефекат.
Наиме, на основу података добијених од извиђачких платформи или људства и таблица са бројем граната неопходним за савладавање различитих циљева, артиљерци одлучују колико, на коликој површини и у ком временском периоду треба дејствовати. Укључен је и психолошки фактор, јер се процењује да у првих 45-60 секунди пешадија бежи у заклон, па се настоји да се већи део потребне муниције испали и стигне до циља у првих 5-6 минута, што је уједно и најкраћи могући период.
Након тога, загревање цеви и неопходност премештања ограничава брзину паљбе, а дужи период ватре доводи до хабања цеви и смањивања прецизности. Дакле, да би се постигла неопходна "тежина ватре", неопходно је осигурати довољан број артиљеријских оруђа, у супротном неће бити могуће дејствовати прописаном количином и интензитетом у захтеваном временском оквиру.
"Лансети" и наступајућа офанзива
Осим традиционалних средстава артиљерије, за противбатеријску ватру често су коришћени "дронови камиказе" из породице "лансет", што се може закључити на основу бројних видео снимака. Разлог за то је дисперзија, односно раштрканост како украјинских, тако и руских хабуица, топова, вишецевних лансера и минобацача. Са једне стране, веома је лако открити непријатељску хаубицу у неком дрвореду, али је изузетно тешко погодити је невођеним пројектилима, уколико се не изврши масовна паљба.
Међутим, ако су и руски артиљерци на конкретном правцу малобројни, распоређени на различитим положајима и не поседују вођене пројектиле, једноставније је поменуту хаубицу уништити или бар онеспособити лутајућом муницијом. У последње време све више је приметна комбинација "лансета" и артиљеријског оруђа, а томе у прилог сведоче слике и снимци настали током наступајуће украјинске офанзиве.
Читаве разорене колоне сачињене од "леопарда", "бредлија", "макспро" возила, тенкова Т-72, Т-64 и других оклопњака резултат су садејства "лансета", вишенаменских хеликоптера Ка-52 и Ми-28, минско-експлозивних средстава, али и хаубица, топова, минобацача и вишецевних лансера. Колико је добила на значају током СВО, говори и податак да је око 70 одсто укупних губитака са украјинске стране изазвано управо дејством артиљерије.
Упркос свим потешкоћама и изазовима савременог ратовања, делује да се руске снаге константно и успешно прилагођавају, па тако уз традиционалне тактике и доктрину масовне паљбе, настоје да употребом беспилотних летелица и других извиђачких система повећају ефикасност и прецизност. На основу досадашњег искуства, јасно је да и уколико дође до заказивања појединих делова руске војске, "бог рата" је способан да те недостатке надомести.
ЈАКА ПОРУКА ВЛАДИМИРА ПУТИНА: Рецепт за победу у овом рату
Извор: Рт.рс
