Пише: Бранко Вељковић
До Москве је довео своју силу ојачану Пољацима жељних освете. Сто хиљада Пољских добровољаца „частио“ је и именом похода на Русију – „Други пољски рат“…
Шкот пореклом а руски маршал, Михаил Берклај де Толи, министар и командат руске 1. армије, а потом и врховни командант, одличан стратег, одабрао је повлачење као стратегију борбе против у том моменту надмоћних француских комбинованих армија, палећи све иза себе док не стигне „генерал зима“. Иако се Берклај за своју успешну стратегију консултовао и са војним стратезима и са оностраним мистицима (пре свега, он је био Шкот), ипак су га Московски тунели препуни мрака прогласили за издајника. Тамна страна Москве је одувек тражила и крв, реке крви а не само пуку победу, јер само они знају и одлучују шта је уствари „победа“. Знали су они, што је волео да цитира и режисер у зеленом мантилу док се дружио са онима што су нужни да попуне број, да на том путу који су сви они слободном вољом одабрали, важи следеће – „ако будеш имао среће да поживиш довољно дуго видећеш како се свака победа на крају претвори у пораз“. Режисер зна о чему прича, можда је знао и пре „шта ми је све ово требало“.
Цар Руски, поштовао је шкота али је ипак морао да га смени са места врховног команданта и да постави Михаила Кутузова. Кутузов, неки кажу од Бачке, одабрао је бој и бојиште. Бородин, 7. септембра 1812. године. Када крену битке и ратови, када крв крене да кропи земљу вазда жедну крви, Сотона се повлачи и посматра. Он зна да је довољно душа инфицирао и да у ужасима који следе он не мора ништа да ради. Људи су довољни. То високи знају, али знају и да тада нико ко се родио као човек није сигуран, договори важе до рата и на крају рата, између је есенција зла, а човек никада неће разумети праву природу зла.
Уследио је Бородински масакр а Наполеон је ипак ушао у Москву.
Цар Александар I Павлович Романов повукао се пред Наполеоном. Одабрао је да у повлачењу Москву спале руски бољари. Престоница од дрвета на седам брда и реком коју има, спаљена је да би касније била ваздигнута она од камена. Зграде су спаљене а вода је затрована. У све изворе питке воде у региону Москве побацане су угинуле животиње и неке чудне супстанце биљног порекла. Унезверени ађутанти оптрчавали су око Цара – „зашто Царе трујеш воду, па кад Французи оду и ми треба ту воду да пијемо,...“. Цара, већ уздигнутог, као и једног његовог „наследника“ сто и више земаљских година касније, иритирало је што његови најближи сарадници не разумеју шта ради, гледао је кроз своје ађутанте, генерале, тражећи светло које му је обећано... Рекао је - „Уопште није важно што је вода отрована за нас, али тај мозаик света свима ћемо да покажемо, да ћемо и ми да се отрујемо у сопственој води али да ћемо да одлучујемо о крају,...“.
Запамтите ову његову реченицу,…
Наполеонове армије су нестајале у степама, живе их је појео „генерал зима“ и morbus, exitus letalis, али Наполеонов пут још није био завршен. Речено је да има још пуно тога да уради. За оно за шта је одређен Наполеон знао је Руски Цар а сам Наполеон није. Када је после ужаса спаљене Москве и преживелих војника и рањеника који су у бунилу пили затровану воду и умирали у тешким мукама, Наполеонов емисар дошао до Кутузова са мировним предлогом, у жељи да спасе шта се спасити може од Француских војника, Кутузов, надахнути поштовалац рогова а посебно овнових, које је увек носио за појасом поред пиштоља и сабље, презриво је погледао царског емисара, те му рече – „Кости ваших војника биће за овим појасом“. Прстом је показао на празно место између рогова и пиштоља и дао налог да се ужаснути емисар испрати у свој табор.
Наполеон је био принуђен да изда наређење о повлачењу у Француску.
Руски Цар, са гардом и одредима јуришника, лично је на белом коњу „испратио“ Наполеона до самог Париза, желећи да се увери да се имепратор безбедно вратио у свој град обезглављеног Дионизија. Све време повлачења Наполеон је могао да види Руске коњанике како га прате, броје хиљаде мртвих Француза и брину се да сам Наполен буде безбедан и да има све што му треба, јер он је морао стићи жив до Париза, његова армија не. Тако је и било. Преживели су ретки.
За Наполеона то је био почетак договореног краја. Кад те Руси тако заслужено згазе онда је пут од Бородина до Мансарове „Краљевске капеле инвалида“ (Chapelle Royale des Invalides) и саркофага са пет соба, само питање времена.
Руска стратегија и смена главнокомандујућег, масовна страдања, тровање воде, паљење Москве, имало је врло негативан одјек у војсци и народу. И поред коначне победе, претила је побуна. Мајстори игре прибегли су онда једном старом и опробаном обавештајно-политичком захвату. Створили су „унутрашњег непријатеља“, опасних намера и широког захвата. Уз лично одобрење Цара, одабран је официр од највећег поверења, из Царског окружења и „завера“ је почела. „Завереник“ је добио задатак да анимира што може више официра и племића и да благовремено доставља детаљне спискове о онима који су на заверу пристали и оних који су одбили да у завери учествују. Када је процењено да су сви битни сегменти друштва „покривени“ и да су се „упецали“ сви који су склони завери, уследила су масовна хапшења и погроми. Нико са овога света нема прецизне податке о томе колико је завереника нестало у чисткама које су уследиле. Цар је био задовољан, организатори су награђени и унапређени због успешно обављеног задатка а главни „завереник“ је посебно награђен. Непуних шест месеци након отпочињања завере, главни, одабрани „завереник од поверења“ убијен је,... Цар је рекао – „ако је пристао да глуми, ја не могу да будем сигуран да за неко време неће да се унесе у улогу,...“
Двеста година касније, дана 23.08.2023. године у авионској несрећи погинуо је Јевгениј Викторовић Пригожин, „Путинов кувар“, руски олигарх, наводни организатор мешања у изборне и политичке процесе у САД, ФБИ „Wanted“ са понуђеном наградом од 250.000 УСД, власник компаније „Конкорд“, формални оснивач плаћеничке војске „Вагнер“, један од најближих сарадника руског председника Владимира Путина, носилац ордена хероја Руске Федерације, херој Доњецка, херој Луганска,... Страдао је тачно два месеца након краткотрајне оружане побуне против Оружаних снага Русије 23.06.2023. године,…
Толико о томе,…
Од смрти Руског Цара, Цара победника Наполеона, до рођења следећег победника о коме ћу вам нешто рећи прошло је тек пар деценија.
Јосиф Висарионович Џугашвили, челични Стаљин, син моћи, Бечки ђак, школски друг Георгиј Гурџијева из теолошке школе, први Генерални секретар Централног комитета Комуниситичке партије Совјетског Савеза, од 1922. године па до смрти 1953. године, „творац“, идеолог и ментор из сенке великог броја лидера највећих држава света свога времена.
Када су након договора Рибентроп-Молотов немачки Вермахт и совјетске трупе (у овом нападу на Пољску учестовала је и Словачка) прегазиле Пољску у Москву је стигао списак са именима и генералијама заробљених пољских официра и виђенијих људи. Официр НКВД који је донео спискове Стаљину питао је шта да раде са свим тим људима, по списку преко 22.000. Стаљин је кратко и смирено одговорио – „Побијте их“. Официр НКВД, иако већ навикао на покоље, питао је Стаљина – „Али што да их побијемо, они су се предали нама јер су вољни да сарађују“. Стаљин, са дубоким разумевањем за одлуке и њему добро позната размишљања Руског Цара победника Павловича, рекао је – „Морамо да им оставимо нешто што неће заборавити никада!“. Наређење је спроведено. Стаљин је позвао тадашњег шефа НКВД-а, Лаврентија Берију и дао му налог да несретног колегу који поставља глупа питања прекомандује на далеки, далеки исток уз коментар – „Шта ће ми човек који не разуме шта радим!“. И био је у праву. Иако је само 20 година раније, непосредно након 1. светског рата Стаљин подржао стварање Пољске, Пољаци никада неће заборавити покољ официра у Катињској шуми, као што ни Руси никада неће заборавити масовне злочине Пољака када су у „Смутно време“ Пољаци и њихов краљ Жигмунд III напали Русију и ушли у Москву и Смоленск, где су оријашили пуне две године, након ког рата је зацарена династија Романова,…
Друг Стаљин, био је све само није био неупућен. Његови конкретни задаци обележили су комплетну новију историју планете. Све их је извршио педантно и доследно. Никада није прекшио договор или обећано. Признање за то дао му је и Винстон Черчил, када је 1955. године изјавио – „Не постоји реч коју није одржао иако је свашта причао“.
Оно што се данас дешава је време нестанка Европских империја. Планови за нестајања империја кују се још у моменту када се империје стварају али оперативно, план за коначно уништење европских империја прецизиран је за време трајања Првог светског рата. Идеолошки оквир за тај процес дао је Томас Вудро Вилсон, свештеничко дете, 28. председник САД, добитник Нобелове награде за мир, са својом идејом о праву нација на независност и иницијативом за стварање Друштва народа а да при том, САД никада нису постале члан овог друштва, јер настала би јако чудна ситуација када би сви народи, досељеници у САД или они домицилни, почели да размишљају о свом „праву“ на независнот или самоопредељење. Управо ова идеја је касније „еволуирала“ до права народа и нација на самоопредељење до отцепљења. Идеја је доживела свој „звездани тренутак“ и кроз процес формирања свих балканских „народа и народности“ и кроз по експеримент звани Југославија, погубни Устав из 1974. године. По питању тог Устава и некаквих фракција у србским службама које су се наводно бориле против разбијања Југославије и фактичког комадања Србије на покрајине и централну Србију без права гласа, сасвим је извесно да је у питању само урбана легенда. Осмишљена је да се „опере“ савест свих оних који су можда и наслутили шта се дешава и спрема, али нису имали ни знања ни снаге да било шта с тим у вези ураде. Зарад манипулације у наредним деценијама било је потребно створити којекакве митове, легенде и узоре у маси стварних ликова чије су стварне биографије говориле да су радили све управо супротно од онога што је требало да се ради да би се спасила држава, чак и та несрећна Југославија са ороченим трајањем. Сви они су били само „ја сам само радио свој посао“ и никада и ништа више од тога.
На жалост, исто је и данас. Све то у причицама лепо звучи, можда ће некад и да се опет сними неки филм о томе, али систем безедност данашње Србије не разуме глобалне процесе и засигурно не даје потребне препоруке и не спроводи активности које су неопходне зарад очувања Србије каквом је ми познајемо. Државу воде екипе острашћених и бескрупулозних зликоваца, необразованих и безбожних, углавном наркомана, нетрадиционалних сексуалних склоности, одабраних по тим накарадним критеријумима, „школованих“ искључиво са намером да потпуно затру све елементе србске државности (за затирање других народа и држава, бирани и школовани су неки њихови самозванци). Све је само једна велика, трагична фарса.
Јер, „све што иде већ је на праг куће дошло“ и „није свет оно што мишљасте“ а „сада се нови свет ствара“…
Углавном, Нобелов лауреат, Вудро Вилсон, одлично је знао да за његово време није било планирано време мира већ време рата и кроз његове активности и идеје створени су идеолошки а касније и програмски и организациони услови за практично све ратове 20. века и планирани процес деколонизације планете. И ово што се данас дешава у Африци и Азији је уствари спровођење идеолошке и програмске матрице зацртане тада.
Управо тада почела је и припрема терена за Вијетнамски рат који је уследио тек деценијама касније. Тада је одабран и лидер који ће тај процес да предводи – Нгјен Син Кунг (Нгујен, „који ће бити победник“) или Нагуен Аикок. Након опсежне идеолошке припреме и комунистичког „стажа“, 1930. године добио је задатак да регрутује за рат способне младе људе, родољубе, у Хонг Конгу. Уз „малу помоћ пријатеља“ брзо је формирао Комунистичку партију Вијетнама и почиње побуну против Француза. Руковођење побуном препустио је свом поверенику и пријатељима који су касније махом страдали у француским репресалијама. Нагуен је остао у Хонг Конгу где га је ухапсила Британска служба. Французи званично траже његово изручење али је уместо французима, по налогу коминтерне, Нагуен пребачен у Москву. У Москви, под патронатом оних који знају, провео је пуних осам година након чега је пребачен у Вијетнам. У Москви је, на инсистирање Стаљина упознао и Мустафу Голубића. Добио је сва потребна знања и средства да подигне побуну. Сада се, Нагуен Аикок, више није тако звао, са новим задацима добио је и ново име – Хо Ши Мин – што на вијетнамском значи – „онај који је просветљен“. Када је покренут рат против Француза, један од циљева је био да се сруши мит о војној супериорности и непобедивости Европљана. То је била клица која је променила све.
Свесни краја, представници Француског Оријента, моле своју „браћу“ из тада већ комунистичке СССР и Вашингтона да се Француској дозволи да остане у Индо Кини али су љубазно одбијени. Све што је потом уследило је била само тужна и брутална агонија која је однела милионе живота у процесу чији је исход већ био договорен. Фебруара 1921. године Вудро Вилсон одлази у званичну и по природи краја његовог мандата, опроштајну, посету француској индо Кини где је организована конференција о америчком плану и Вилсоновој идеји о праву нација на независност. Били су присутни и краљеви финансија тог (и садашњег) времена, представници породица Морган, Ротшилд и други и они, тада, упознају Вилсона са младим Хо Ши Мином. Амбициозни Хо Ши Мин театрално тражи независност за Вијетнам одмах али је забелажено да га је тада банкар братства Морган, ухватио за лакат и рекао му да још није време за то. Обећао му је стипендије, славу, статус националног хероја,... само да буде стрпљив. И био је. Изузетно стрпљив и ефикасан. Његов „успон“ на обећано место у историји „плаћено“ је животима неколико милиона Вијетнамаца.
На том самиту, „случајно“ се појавио још један перспективни „револуционар“ и будући државник светског формата, Стаљин. „Творац“, Мао Цедунга али и Чанг Кај Шека, са планом да „створи“ све битније лидере у том делу света, тада у већ тешком сукобу са Лењином али и са идејом како ће Лењина дефинитивно да склони са политичке сцене. Наиме, Стаљин је успео да наговори Лењина да скупи неколико десетина хиљада Руских војника и да их пошаље као испомоћ народу Индије у борби против колонијалне Британије. Лењин, не схватајући да Стаљин зна да време за „ослобађање“ Индије још није дошло, пристаје на тај суманути предлог, креће у процес организације трупа и то му је био крај. Завршио је под тајанственим околнистима, као „унутрашњи непријатељ“, али овај пут не државни,... Углавном, Стаљин је на том самиту британском премијеру Дејвиду Лојду Џорџу представио другог „младог лава“ новог светског поретка, Мохандас Карамчад Гандија, Махатма Ганди (Махатма на санскриту значи – „велика душа“). За Гандија и Индију био је одређен пут „сатјаграхе“ (у слободном преводу – „инсистирање на истини“, у политичкој пракси - ненасилни протести) за испуњење циљева револуције. Лојд Џорџ, упућени, рекао је Гандију том приликом – „а ти си тај који ће срушити нашу колонијалну управу у Индији“. Ганди је „одговорио“ трептањем.
Стаљин је као млад препознат да уме да сагледа и издржи „оквире објективности“ и да у тим границама изврши све поверене му задатке. Шпекулације о његовом менталном здрављу су у најмању руку неумесне без валидне документације, али о стању његове душе може да говори само непомјаник лично. Његови сусрети са другим „изабраним“ умели су да буду врло драматични. Надимак „Стаљин“ – челични, добио је за време једног врло специфичног школовања у Бечу где је упознао и „колегу“ Јосипа Броза Тита али и Адолфа Хитлера. За Тита је то било трауматично искуство које је за живота обојице обележило њихов однос. Наиме, Тито је покушао да на Стаљину „примени“ нека од знања и вештина које је стекао на „школовању“ у Бечу, али је Стаљин то осетио. Игра се завршила тако што се Тито, буквално, унередио од страха који му је изазвао Стаљин, прво снагом наученог а онда и древном длановачом чиме му је у оба света дао до знања ко је ко. Тако је Тито до краја живота заборављао Стаљина. Сумљам да је у томе успео.
Легенда каже да се, када је Стаљин умро, о томе ћутало десет дана,... Они који се питају требало је да се договоре шта даље,…
Стаљин је, иако дубоко свестан потпуне маргиналности Тита у оквирима светске политике, ипак дао одлучујућу подршку да управо Тито буде лидер новостворене државе „исток на западу и запад на истоку“. За тако дефинисану позицију требало је створити неопходне предуслове. Током рата, због опште ситуације, Стаљин је све до 1943. године тражио од Тита да партизанске јединице садејствују са Краљевском војском у отаџбини у борби против немаца док је Тито упорно, прве две године рата, слао лажне извештаје да су партизанске јединце у ствари хрватске. Упућенима је било јасно ко против кога у Југославији ратује али је због природе света који је стваран било немогуће да Југославија остане краљевина, али, било је немогуће и да буде класична комунистичка држава, без обзира на наративе. Тек после 1943. године створени су услови да се крене у процес међународне афирмације Тита и рушење ЈВуО и њеног командата генерала Драже Михајловића. Оба команданата на терену знали су шта се догодило и какав је план договорен у Техерану 1943. године и касније на Јалти 1945. године, уосталом обојица су у темељу својих „храмова“ имали исти камен. Дакле, Тита су у том смислу „створили“ Стаљин и Рузвелт. Ту је био и тада за глобалне игре већ политички нејаки Винстон Черчил али само као „присутни грађанин“.
Тако је друг Тито добио своју приватну државу. Још један налицкани самозвани љубитељ скупих вина у алеји самозваних „заслужних“ грађана.
Међутим, од логорских ватри и намештања партијских другова који су превише знали на немачки метак и усташки нож, па до тога да нејаки и анонимни Тито стварно преузме државу био је дугачак пут. Препун страхова, са суђеним шамарима, што од Стаљина због надобудности што од лудог Србина који га је задланио на Дрвару због кукавичлука и намере да се преда Немцима, Тито је био потпуно непознат народу. Процес ствања „легенде“ илегалног рада, генијалног стратега, храброг илегалца конспиративног имена и животних навика, је био навелико у току али приче за уз логорску ватру су једно а преузимање државе је нешто сасвим друго. Крај рата Тито је дочекао егзалтиран али и уплашен и дезорјентисан. Држава је била препуна занемелих од патње и ужаса а при том озбиљно наоружаних, политичким јединицама су у ствари управљали механизми из сенке, стручни и образовани људи су углавном побијени или проглашени за народне непријатеље, нарочито ако су били Срби. Тито је био само једна јавно презентована фиргура са бројним задацима на међународном плану које је требало да испуни али за то није имао ни знање ни ресурсе. Истовремено, препакивање усташких јединца у КНОЈ, масовни поратни масакри цивилног становништва по Србији и Црној Гори, народу несхватљиво масовно жртвовање Србске омладине на Сремском фронту, даље планско давастирање Србије на рачун других република, претило је да прерасте у свеопшту побуну народа и грађански рат. Тада је договорена међународна акција која је имала за циљ да учврсти Тита на власти и да се крене са стварањем функционалне државе. Кључни моменат је била фамозна резолуција Инфромбироа „О стању у КПЈ“ у којој се осуђује југословенско руководство „због непријатељске политике према СССР-у“. Титу је тим потезом дат простор да на унутрашњем плану креира политички и безбедносни феномен „унутрашњег непријатеља“. Дакле, никакве стварне војне претње са истока није било, Стаљин никада није ни размишљао да нападне Југославију, нити су постојали такви планови, нити је за тим било потребе. За армије СССР-а које су згазиле Трећи Рајх и на далеком истоку за пар недеља прегазиле све Јапанске војне јединице на територији већој од Европе, напад на ратом и погромима девастирану и масакрирану Југославију би био излет. У то време Грчка је била препуна комуниста који су покренули и грађански рат, све са подршком Тита, који их је када је за то дошло време уредно продао и предао, у Италији и Француској су постојале јаке комунистичке партије и Стаљин је, да је хтео, могао да маршира до Атине и Рима, без већих проблема. Али, Стаљин се држао договора. Ни један метар поратних граница није нацртан а да Стаљин то претходно није договорио. При том, сасвим је извесно да би у случају напада СССР-а на Југославију огромна већина јединца ЈА једноставно одбила да се бори против совјета и да би избио грађански рат у Југославији, те да би онда, мета напада, био само Тито лично. Упућени знају да у Московским Архивима не постоји ни један документ о томе да је у време резолуције ИБ-а постојао било какав план или покрет трупа који би дао чак и наговештај да се спрема војни напад на Југославију. Одржавани су само редовни и планирани маневри на територијама под непосредном контролом Москве. Фамозна „Операција Југославија“ као таква, никада није постојала. Све је то био трик. Трик које требао само Титу.
Измишљена претња са истока преточила се у свеопште лудило масовног доказивања верности новом златном телету идолопоклонштине – Титу. То је омогућило реализацију скривеног и монструозног циља. У пар година извршена је потпуна безбедносна процена свих политичких и из рата изашлих војних кадрова и кренула су масовна хапшења и прогони. Процењивало се само по једном накарадном критеријуму – лојалност Титу. Оптужницу је могао да напише свако против свакога. Владало се страхом. Осмишљен је Голи оток и маса других стратишта за „стаљинисте“. У свим већим градовима формирани су затвори за ИБ-еовце, Билећа, Сремска Митровица, Забела, Велика Градишка, Нови Сад, Централни Затвор у Београду, Загреб, Љубљана, Титоград, Сарајево, Лепоглава,... Осуђеници су били у великој већини Срби, бивши борци партизанских јединица а чувари су били махом „препаковане“ усташе. Пакао на земљи.
У политички појмовник уврштени су потпуно нови термини – ревидирац, инфорбмираш, ибеовац,…
Пет година цела држава је била талац политичких амбиција и страхова једног човека, са измишљеним спољним непријатељем и анатемисаним армијама унутрашњих непријатеља. Ти људи су постајали непријатељи политичким декретом а не својом мишљу или деловањем. Већина њих никада није схватила шта се уствари догодило, зашто „добра земљо лажу“. Они су волели своју земљу и свој народ и били су спремни да за њу погину, а тај „грех“ се никада није праштао, само је еонима злоупотребљаван од стране оних који немају ни земљу ни народ, већ креирају заставе и границе да би покољења гинула око измишљених географија и историја које се никада нису десиле.
Бруталном прогону биле су изложене и породице жигосаних. Требало је и семену и племену дати до знања да се реч самозваних не пориче,…
Размислите, подсећа ли вас сва ова прича о којекаквим спољним и унутрашњим непријатељима, „идолима“ који нас опседају са екрана и билборда, вечитим притисцима одоздо и одозго и „јуначком отпору нашег руководства“, на нешто што се дешава данас ?
Наравно, Титу, као и свим другим самозавнцима сличним њему, никада није претила никаква реална опасност из иностранства а још мање од „унутрашњих“, хрватских, словеначких и лојалних кадрова других народа и народности већ искључиво од првобораца србског порекла и то не због идеологије, коју ван декламованих фраза и памфлета нико није уствари разумео, већ због после метежа и ужаса рата сада видљиве издаје и преваре. Преживели првоборци, који су до масовног пресвлачења усташа и домобрана у партизанске униформе, били и костур и месо свих партизанских јединица били су у огромној већини - Срби. А „југословенштина“ је била много перфиднија од „американизације“ јер сте у Америци могли да будете Американац србског порекла а у Југославији је тешко било бити Југословен „србског порекла“. Бити Југословен за Србе значило је одрицање од било чега Србског а нарочито вере. Дакле, тражило се да Југословен, ако је „бивши“ Србин, буде потпуни конвертит и то јавно декларисани, што је у том делу, уствари, био наставак политке коју је спроводила и НДХ. То се није тражило од других народа.
У Црној Гори постоје варошице у којима су поједине улице имале више првобораца и ратних генерала од комплетне Хрватске и Словеније заједно. То је био први, прави и једини циљ „истраге“ унутрашњег непријатеља - убијање и дисциплиновајне Срба. Деца тог времена, не разумевајући узроке трагедије и данас крвљу бране „позиције“ у рату који никада није требао да буде наш рат.
Са друге стране, резолуција ИБ-а и брутални обрачун са такозваним „стаљинистима“ у Југославији, дао је планирани простор спољној политици САД да крене у организовани процес суфинасирања нове Југославије. Да није било таквих унутрашњих прилика у Југославији, у САД никада не би могао да прође програм помоћи некаквој комунистичкој Југославији јер је Југославија до 1947. године виђена као „најоданији совјетски сателит“. Помоћ је почела да долази зато што се Тито декларисао као непријатељ Стаљина, наравно уз знање и одобрење и Стаљина и кључних политичких лидера запада. Тако је од стране запада толерисано и друштвено уређење и невиђена репресија над Србима а Југославија је добила простор да се позиционира на међународној политичкој сцени кроз већ смишљене планове за Покрет несврстних. То је, уставари, био глобални тројански коњ, политичко-економски оквир кроз који је укалупљено на десетине земаља „трећег света“. Исканалисан је модел њиховог развоја и процес унификације по свим параметрима неопходним за стварање глобалне заједнице држава какву имамо данас. Дакле, добровољно, земље трећег света су под заставом „несврстаних“ скинуле омражене колонијалне окове и ставиле тај дивни неоколонијални јарам и све то уз Титове мегаломанске посете и ону Вилсонову опасну илузију о „праву нација на независност“.
Суфинасирање Југославије је имало пуно облика и начина. Од Труманових јаја до пакета UNRRA (United Nations Relief and Rehabilitation Administration) и војне помоћи САД по споразуму од 14. новембра 1951. године (те године је Југословенска армија преименована у ЈНА, Југословенска народна армија). Споразумом је предвиђено и увођење ЈА (JNA) у заједничко планирање САД и НАТО у Европи. Титова Југославија је била једина комунистичка држава која је била активни учесник војних пројеката НАТО. На тајним састанцима у Паризу, потписник споразума, Коча Поповић уверио је Двајта Ајзенхауера да Југословенска војска, иако комунистичка, „нема проблем да се супротстави Совјетима у случају напада“ јер се „читав расцеп између Југославије и Инфромбироа јавио због империјалистичке природе совјетског комунизма,...“ и да је „југословенска армија спремна да заједно са војницима из Западне Европе пружи отпор СССР-у,... као и да „Тито нема сопствену приватну политику, да власти у Југославији имају заједничку политику и да не постоји могућност да (евентуална) привремена неспособност маршала Тита на било који начин нешто промени по овим питањима,...“. Дакле, јасно је да су сви субјекти политике у тадашњој Југославији пристали на спровођење плана предвиђеног за Југославију и да је и сам Тито, у том контексту, лако могао да заврши као „привремено неспособан“ и да је био „заменљив“, чак и да је хтео на нешто да утиче, а није. Евентуални самоиницијативни унутрашњи отпори, могући од стране тврдих комунистичких линија сачињених искључиво од комуниста Србског порекла, скршени су у бруталним масовним чисткама од 1948. године, превентивно. Зато ИБ, зато прогони, зато масакри,…
По том пројекту, према објављеним подацима, Југославија је „награђена“ са 1.000 тенкова, 1.000 артиљеријских оруђа, нешто више од 600 борбених авиона, преко 20.000 возила, великом количином пешадијског наоружања и опреме... Укратко, према тадашњим војним правилима, комплетно оруђе, оружје и опрема потребна за рат за милион војника.
Према расположивим сазнањима 70% не-војне помоћи донирано је од стране САД а укупна помоћ је до 1952. године достигла вредност од 600 милиона долара. Југославија је била једина држава Источног блока која је званично добијала америчку економску помоћ. Да је била у питању још једна велика превара, од стране тадашњег руководства државе свесно и плански имплементирана у политички и економски систем Југославије (што на потпуно идентичан начин чине и данашње политичке „елите“), говори нам и чињеница да је уз економску помоћ стигао и захтев да се Југославија приклони бретонвудском моделу управљања јавним финансијама. То је и учињено. Касније, по истом моделу „помоћи“, по принципу „видели смо од Тита“, комплетан корпус земаља трећег света прихватио је исте, погубне, принципе економског функционисања и модел безграничног задуживања. Што се тога тиче, ту је игра завршрена. Неоколонијализам је добио облик предвиђен за другу половину 20. века. Друг Тито је извршио још један задатак.
Но, 600 милиона долара делује пуно али то је била само кап у мору новца који је био потребан за подизање ратом разорене државе. При том, регион су погодиле страшне суше, владала је немаштина и буквално се умирало од глади. Био је потребан додатни извор финансирања државног буџета. Контролори светских финансија су све то одлично знали јер су они и стварали услове да до таквих девастација дође. Створили су проблем али су онда волшебно понудили и „решење“, као и увек, као и сада. У складу са новоствореном позицијом „исток на западу и запад на истоку“, Југославија је добила право да се (поново) укључи у мрежу међународног транспорта наркотика и цигарета. По договору са САД, Италијани 1948. године препуштају део међународних рута за шверц наркотика и цигарета Титу са идејом да се тако суфинансира Југословенски буџет. У предратној Југославији овај посао је „ишао“ прво преко Раде Пашића и генерала Петра Живковића, све док бахатог Раду није потиснула прекоморска „екипа“ Данила Томасовића са својим разгранатим међународним мрежама. После рата, па све до распада Југославије тај „државни посао“ су обављале посебне групе у оквиру система безбедности Југославије, махом одабрани припадници ЈНА. Онда је један генерал, шеф КОС ЈНА, одлучио да тај посао препусти свом зету, а у Србији су се појавили „безбедњаци“ који су помислили да се тај „посао“ преузима тако што се једно јутро пробудиш и кажеш себи – ја сам велики Дон, одох код Ескобара по тону, две ... Док је Тито био жив тај посао су водили професионалци, људи који су то радили за државу, са врло строгим и високим професионалним стандардима и критеријумима. Око 12% светског транспорта кокаина је у директној вези са „извођачима радова“ који су пореклом са наших простора. Само Ђаво и књиговођа знају колико је то новца. У предвечерје распада Југославије, појавили су се моћни „бочни“ ветрови којима је циљ био дестабилизација јавних финансија и разбијање економског система. У врло кратком времену почели су бројни напади на људе нашег порекла који су на овим пословима били ангажовани свуда по свету. Према неким (необјављеним) сазнањима од 1985. године до данас у кокаинским ратовима по свету погинуло је преко 15.000 лица нашег порекла, махом Срба и Црногораца и лица из приморских градова тадашње Југославије. За велику већину не зна се ни гроб где им је. Воде се као нестали.
Од тако „зарађеног“ новца финансирана је и ВМРО и усташки покрети у краљевини и Краљ Александар Карађорђевић је то знао,.. Метак којим је убијен плаћен је новцем „зарађеним“ у нарко пословима „наших“ нарко дилера, финансирање растакања државе ишло је из фондова насталих криминалом „наших“ људи са наших простора. Исто је било и у предвечерје 1991. године. Гро новца са којима су финансиране којекакве паравојне формације, „хероји“ балканских ратова добијали су од пара „зарађених“ продајом наркотика у нашим градовима,... Када се видело да због платежне моћи али и због још увек присутног јавног морала и свести становништва неће бити довољно новца јер још увек нема довољно наркомана, „одобрен“ је увоз првих покер апарата у тадашњу Југославију, опет уз „помоћ“ Италије. Почело се од простора око железничке станице у Београду, па преко мањих градова у Србији, Хрватској,... увек смо сами себи финансирали сваки рат,... ако тражите „унутрашњег непријатеља“, то је једини „унутрашњи непријатељ“ а не несрећни домаћин са Романије, из Шумадије или од Васојевића,…
И сви су то знали. И политика и академија и црква и „безбедњаци“,... и сви су ћутали,... баш као и сада што ћуте,…
Него, реците ми, који „бизнис“ цвета ових дана у Србији ? Цела земља плива у наркотицима. Неко ми рече, појавио се и „розе“ кокаин, микс којечега који „бетонира“ мозак,... а „очекују“ се и „крокодили“ и којекаква друга хемија. Неко је потиснуо и „албанку“, Бугари преузимају,... Лоша „трава“ пада, она добра никада,... Ко кога сада исплаћује и за шта се „новци“ скупљају ?
Данас, све је исто само њега нема,…
Кроз све ове процесе и договорене историјске турбуленције социјализам је добио (не)људски лик, највећег сина наших народа и народности – Тита.
Ту су и увек отворени спискови „унутрашњих непријатеља“, припадајући маузолеј у најлепшем делу Београда, слетови и падобранци, Титови пионири, „Галеб“, радне акције, утихли патријарси са својим тарифама, заслужни генерали и политички „дјелатници“ уста вечито пуних Русије са женама, љубавницама и љубавницима који шопингују по Италији, децом која се школују на „омраженом“, декадентном западу, са њиховим ловачким кућама, „цвећарама“, градовима на води и поред воде, кумовима „контраверзним бизнисменима“, батама и секама крвавих руку, шунд телевизијама и неминовним идеолозима и промотерима свега и свачега, Бокан-кокан и Мали Маре Пате профила. А да, ту су и Бизон екипе, подруми за вина и подруми за машине за млевење људског меса, кобре-дабре јунаци регрутовани за млаћење народа, волим „исток“ и волим „запад“ мудраци са истог платног списка, фарме и задруге, убице са наплатних рампи, атентатори без мета,... наставите низ…
Југославија, све и да јој није на рођењу одређен и дан када ће да умре, са свим овим наказама и ужасима, пропала би.
Шта велите за Србију ?
Остале текстове Бранка Вељковића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
