Пише: Небојша Јеврић
„Кад пут Хага авион полети,
молимо те наш Лазаре свети,
спаси Ратка ил’ авион спали,
не бисмо ли образ сачували!“
Романија бенд
Аеродром Бутмир. Улазећи у последњи авион који је полетео из Сарајева за Београд, мајка је заборавила девојчицу од три године.
Аеродром Бутмир. Ту смо, враћајући се преко аеродромске писте са сахране из Војковића у Неџариће, зарадили три метка у ауто.
Аеродром са тунелом испод писте. Тунелом који су ископали српски робови из муслиманских логора. Гамижу људи изгладнели, живи лешеви што су почели да им расту длакави јастучићи између прстију. Људи кртице. Да ли тај тунел стварно постоји? Ко је све кроз њега прошао?
Онда Добриња. У првом улазу смо ми, у другом они, зграда је заједничка.
Заједнички је и снајпериста на крову, и месец над зградом је заједнички, и киша која пада. Минска поља и до главе ошишани робови из радних група који копају. И мртвац који лежи у дворишту, који се лагано распада, је заједнички. Не смеју да му приђу ни наши, ни њихови. Иза, Касиндолска улица, пупчана врпца која спаја Неџариће са остатком света.
Улица коридор.
На аеродрому су опет преговори. Дан је дуг. Вуче се као пас којем је неко пуцао у ногу прашњавом лукавичком цестом. И дан и пас остављају иза себе крвав траг. Црвен.
“Дане, дане, ђубре једно, не свиће се тако.
Марш напоље, па пристојно свани!”
У паузи између преговора генерали играју шах. Генерал Моријон и генерал Младић.
Моријон је уморан. Преводилац му је синоћ објашњавао зашто га овде зову кварцовани. Преплануо је од ветрова Балкана. Не разуме и зна да није разумео, као ни његови претходници, ову крваву балканску свадбу.
Покушава да се узалудно концентрише на шаховску таблу, на противника, на симболику његовог имена, што су му објаснили када је дошао у Босну. Он ће до краја живота, бити младић, тај његов противник у преговорима и за шаховском таблом.
Противник којем се не примјећују знаци умора. Лако је њему и у осамдесетој ће бити младић.
Генерал игра опрезно, покушавајући да открије следећи потез Младићев, који је увек очекиван, а непредвидив. Нервира га зелена мува која стоји на глави противничког пешака. Али, аристократски манири му не допуштају да се јури са мувом која не обраћа пажњу на његове покрете. Ставља коња пред пешака, спреман да га жртвује, да дå коња за пешака, да би само отерао муву.
Али, Младић као да то зна. Пешак не обраћа пажњу на коња. Пролази га. То Моријона доводи до беса. Уосталом, бесан је од самог почетка. Доводи га до лудила ова земља, муве које излазе из празних очију мртваца и којих је све више, хладнокрвни противник који не напредује, а победује. Ускоро предаје партију.
Црвен у лицу, Моријон тражи реванш. Дуго и вешто припремана замка са увлачењем краљице у безизлазан положај претвара се неочекивано у страховит пораз.
Принуђен је да мења оба ловца за пешаке, позиција му је катастрофална. Не желећи да се преда, беспотребно одуговлачи са потезима.
Али, крај је неизбежан.
Два: нула.
Нестало је његове самоуверености и аристократске надмености.
Противно својој вољи, тражи још једну прилику.
,,А не, поштовани генерале. Не могу вам пружити прилику за још једну партију.“
„Why not?“
“Сувише сте слаби за мене. Ако вас опет победим, сутра ће Уједињене нације опет објавити како Срби крше примирје.”
Сутрадан је почело бомбардовање Републике Српске. Балије, Усташе, 147 мултинационалних компанија, 19 држава против људи самих на свету. Са Игмана је тукла енглеска далекометна артиљерија.
Узалудно је Морион добио мат.
ЛОМИ СЕ ОПОЗИЦИЈА: Стижу кривичне пријаве против Маринике Тепић и Миле Поповић
Извор: Ин4с.нет
