„Утеге које су држале надстрешницу ишчупале су се директно из крова. Оне су биле пројектоване да држе надстрешницу, која је имала седам или осам шупљих поља ширине и дужине од четири метра, а они су их покрили металним шинама и одозго поставили тешко стакло. Та додатна конструкција повећала је тежину надстрешнице бар за трећину, а можда и више“, каже Ђајић за Радар, уз опаску да би архитекта, који ју је пројектовао, сигурно ставио и потпорне стубове да није било тих празних поља.
„На другом делу станичне зграде, где се налази ресторан, наставак надстрешнице је на стубовима и он је остао на свом месту. Пао је само део надстрешнице који је био додатно оптерећен. Када смо проверавали у каквом је стању мермер на фасади и дошли до кровног дела, тражио сам да се скине прочеље и очисти од ђубрета, тог лошег бетона и да се ставе нове плоче, али они то нису хтели. Фирма Стартинг, први подизвођач, није то хтела да уради, иако сам то неколико пута захтевао, видевши какво је стање бетона испод мермерних плоча са стране, на самом почетку прочеља“, објашњава Ђајић.
Већ сте разговарали са судским истражитељима, шта сте им рекли?
Рекао сам им да се видело да је бетон иза скинутих мермерних плоча са прочеља пропао, да су се ту налазили згужвани празни џакови од цемента и да је било логично да се нешто предузме, јер је место где су сајле биле закачене у непосредној близини. Да смо то скинули, можда бисмо видели да су сајле кородирале и вероватно никоме не би пало на памет да структуру коју су носиле додатно оптерећује. Нажалост, уместо да тај мермер скину, они су га само префарбали. Од првог дана до сведочења на суду говорио сам само истину, јер осећам одговорност и не смем да ћутим у оваквој ситуацији. Имао сам прилику да се уверим да то није био случај са свима који су давали изјаве и инсистирао сам да се то исправи. Истражитељи су рекли да ће проверити исказе тих људи, а ја сам се понудио да нас суоче, јер знам шта је рађено, а шта није. Имам и фотографије које то могу да потврде. Стекао сам утисак да истражитељски тим има жељу да посао уради како треба. Рекли су ми да сам један од ретких који се сам јавио, јер многе људе са којима желе да разговарају, не могу да добију. Два дана пре несреће моја ћерка са унуцима је била на тој станици, у петак су штрајковали просветари, а шта би се десило да нису… станица би била пуна деце…
Провладина гласила вас оптужују да сте опозициони активиста…
Немам с тим никакав проблем, не читам таблоиде и немам чега да се плашим. Човек не сме да се плаши ако говори истину, а треба да се плаши ако нешто муља, јер они никад не знају где ће да се саплету.
Мислите ли да има правне одговорности за то давање таквих неодговорних и нетачних изјава, давали су их председник, министар полиције…
То говоре зато што су бахати и што су навикли да им то пролази некажњено, да им нико не може ништа. Нисам могао да допустим да им те неистине прођу. Сада је клупко почело да се одмотава и не може да се стане. Ако се ово истера до краја и неко стварно одговара, следећи пут ће се добро замислити пре него што допусте такве ствари.
Далеко од тога да је то први пут да се нешто овакво дешава…
Толико смо навикли на то да и када нас овако убијају, одговор је исти: „Па шта?“ Е, па не може више па шта! Томе мора једном да се стане на пут. Мислим да је сад томе дошао крај. Сви размишљају да је и њихово дете могло да буде испод те надстрешнице. Нови Сад је прометан колико и Београд. Ово мора да се истера до краја.
Били сте консултант ЦИП-а за камен на реконструкцији Железничке станице у Новом Саду?
На згради је уграђено 12 врста камена из целе бивше Југославије. Она је завршена 1965, за 15 месеци је сазидана, а данас не може таква зграда за 15 година да се направи да ваља. Када је почела реконструкција и склопљени уговори са Кинезима, нису знали шта да раде са каменом. ЦИП је онда рекао да сам им био консултант на пројектовању и да могу да ангажују мене или неког другог. Бавим се каменом од 1986, у Верони имам свој сајт Камен Србије, на сајму грађевинарства имамо свој сајам Стоне Expo Србија. Позвали су ме, потписали смо уговор и почео сам да контролишем радове од првог дана. Скинули смо 80 одсто камена и видели да је подлога испод била ђубре, па смо наредили да се скине све. Тамо где је подлога била довољно добра, то смо омалтерисали, а тамо где није радили смо металну потконструкцију од алуминијума, секли канале у плочама и низали их на потконструкцију.
Због чега није замењен камен на прочељу зграде?
Није било објашњења. За прочеље је било неопходно да се направи велика скела, јер је било немогуће да се плоче скидају одозго, са крова. Један од великих проблема, о коме нико неће да прича је да се кровна подизвођачка фирма Стартинг из Батајнице повремено на пројекту понашала као да је инвеститор. Игнорисала је то што сам тражио, па им је то исто тражио надзор и они то опет нису хтели да ураде. Надзор то није могао да им нареди. Стартинг се понашао бахато и непрофесионално, али им је то толерисано. Није ми познато због чега. Не знам ко је иза њих стајао да би могли тако да се понашају. Било ко други не би могао себи то да дозволи, јер би изгубио посао. Они су се понашали као да је то њихова кућа. Питао сам како је то могуће, али нико није желео да ми каже шта је посреди. Било је много подизвођача, а пуно људи није ни знало да су они ангажовани, иако су били главни подизвођач, у хијерархији одмах испод кинеских фирми које су добиле посао. За њих нису знали ни истражитељи којима сам дао исказ. Пре првог отварања, уочи избора, радило се 24 сата дневно да се то нашминка и онда су долазиле фирме које нису имале везе са пројектом, које је плаћао град да шминкају и перу прозоре. Знам да је то прање прозора плаћено око милион динара. Долазили су и код мене да ми кажу да ће они да чисте и камен. Неколико пута чистили су камен који смо ми после бацили, јер је био неупотребљив. Из пијетета према жртвама не желим данас да говорим о томе како се трошио новац, али биће и за то прилике. Фотографије и извештај о лошем стању горње надстрешнице доставио сам 7. фебруара 2023. и тада сам дао налог да се скине цело прочеље, да се све то очисти и ставе нове плоче. То никада није урађено, иако је било део пројекта. Да је то урађено извесно да би се видело какво је стање везивања утега које су носиле доњу надстрешницу. То, наравно, није био мој део посла, али би замена плоча на прочељу дефинитивно била шанса да се провери стање утега.
Шта је по вашем мишљењу праведан епилог ове катастрофе?
Прво је неопходно да се сама станица обезбеди за саобраћај. Поједини архитекти су поменули да постоји могућност да су заједно са доњом надстрешницом сајле држале кров утегнутим и да сада постоји могућност да се уруши комплетан кров зграде. Не знам да ли је то тако и да ли је решење са утегама примењено само естетике ради или је у питању конструктивно решење, то мора да се провери. Једнако важно, док сви који су до овога довели не буду одговарали, никада нећемо имати поверење људи. Има стручних људи у грађевини, али њих нико ништа не пита. Србија је узела кредит од Кине и пристала на то да 51 одсто свих послова морају да воде кинеске фирме. Када се фактурише посао, наш подизвођач испостави рачун на 250 евра за нешто што га објективно кошта 100 евра, кинеска фирма то подигне за 20 одсто и достави га кровној кинеској компанији, која подигне цену за 100 одсто и пошаље рачун Министарству. Оно затим шаље паре Железницама Србије, који их прослеђују кинеској компанији, а они наше подизвођаче не исплаћују по шест месеци. Тако то функционише. Држава је, дакле, узела милијарду евра кредита, вратиће милијарду плус камате, а кинеским фирмама ћемо платити још милијарду. То је држава Србија. То је суштина уговора који нису јавни, а у Кини су их потписали Томислав Николић и некадашњи амбасадор Милан Бачевић.
Извор: Радар
