Пише: Џеф ТОМАС
Тврдио је да Вашингтон, као нови светски војни лидер, мора да настави рат да би одржао своју новостечену хегемонију. Администрација се сложила, поготово што су лобисти војно-индустријског комплекса били сасвим спремни да дају обилан део профита обема политичким партијама.
Корејски рат створио је модел за нове односе.
Након његовог завршетка, војно-индустријски комплекс и америчка влада већ су тражили следећи сукоб како не би зауставили производњу. Истовремено, концепт трајног ратовања постао је важнији од било какве објективне политичке потребе за ратом.
На крају крајева, Сједињене Државе су научиле да на Блиском истоку увек отварају ново ратиште пре него што затворе тренутно.
Успут се војно-индустријски комплекс ширио и почео да испоручује не само бомбе, пушке, шлемове итд., већ и четкице за зубе, чарапе и оброке за вијнике.
На крају су почели да Пентагон снабдевају и - војницима по уговору. Тако је пад броја војног особља престао да буде проблем, јер се могао надокнадити примањем већег броја војника по уговору.
А шта се десило са Древним Римом када је почео да користи војску плаћеника?
Да би додатно повећао приходе, војно-индустријски комплекс је такође почео да регрутује пензионисано високо позиционирано војно особље као „саветнике“. Зато: кад год пензионисани генерал буде упитан шта мисли о одређеној војној авантури САД, може се рачунати на уверавања да су велики војни трошкови неопходни.
Пентагон је 1993-ће 51-ну тада постојећу војну фабрику објединио у пет компанија, чиме је у суштини елиминисана конкуренција. Иако су цене војно-индустријског комплекса већ биле превисоке, од тог чина су нагло порасле јер је тих пет гиганата добило монопол.
На пример, Рејтхеон - једини произвођач Стингера, наплаћивао је америчкој влади 25.000 долара за један тај ракетни систем. То је за то време билаколосална цена. Али, данас један такав ракетни систем кошта 400.000 (!) долара.
Није изненађујуће што САД са таквим маржама на сву робу коју обезбеђује војно-индустријски комплекс троше на одбрану више него десет земаља заједно. Дакле, за САД је сваки рат вишеструко скупљи него за њихове противнике.
Ово нас доводи до принципа: „У рату ће губитник рата вероватно бити земља која прва банкротира“.
Деценијама су Сједињене Државе водиле „спортске ратове“ — мини-ратове против малих земаља у којима су Американци били уверени у победу и све им је ишло добро. Такви ратови мало доносе: у ствари, немају коначни циљ, нема стварног освајања, али обезбеђују наставак самог рата и прилив новца у амерички војно-индустријски комплекс.
А шта ће се дешавати ако се САД супротставе другој светској сили која има напредније оружје и добија га за мање новца, поготово сили која производи оружје много брже од војног индустријског комплекса САД?
Амерички ратни спин доктори као што су Викторија Нуланд и Џон Болтон никада нису учествовали у светском рату. Њихово искуство односи се само на „спортске ратове“, где је Вашингтон владао средиштем. Ако њих слушате, они јасно мисле да ће рат са великом силом бити само – већи и узбудљивији.
Ти људи не схватају да велика сила није у финансирању.
Осим тога, САД су сада шворц. То је земља са највећим националним дугом на свету и могу да наставе да тргују само док остатак света не престане да пристаје на све већи амерички дуг.
Петродолар је дошао до краја, а ускоро ће се урушити и његов статус резервне валуте.
С обзиром на све наведено, какав је вероватан исход рата са Русијом?
Сваки Западњак који одговорно планира своју личну будућност треба да размисли како ће свет изгледати ако Русија изађе као победник.
Извор: Fakti.org
