Пише: Џевад Галијашевић
И то није нова прича – вијековима је тако – читав миленијум, и Србија и српски народ у цијелини, трпе најтеже посљедице те западне политике.
Српски државни и идентитетски простор је фрагментиран – Туђманове усташе су систематски протјерали Србе из Хрватске – на Косову се проводи свакодневни терор и чини све на плану потпуног изгона Срба са Косова како би се у историјском, културном и вјерском смислу довршио процес расрбљивања. Са тим циљем на српском простору створено је неколико српских држава у којима је забрањено или барем тешко бити Србин. Паралелно са тим, унутар српског народа, формиране су неке, нове националне заједнице а српски језик као главни стуб и носилац идентитета, уз два писма и неколико наријечја – уз екавицу и ијекавицу, унутар нових државних и квази-националних граница, успјешно је разбијен на више дјелова и проглашен новим језиком на свим просторима под контролом удруженог Запада.
Управо због тога, јасан је одговор на стално питање: шта је то што осигурава цјеловитост и јединство српског идентитета и онога што ту заједницу чини народом, нацијом и једном вјерском заједницом. Српска православна Црква је данас најважнији стуб идентитета. Чувар вјерског учења и праксе и историјски свједок и чувар идентитета цјелог народа, подјељеног и распоређеног, у одвојене, чак сукобљене политичке и војно-одбрамбене оквире и структуре.
Значај Косова, промијеном опште и унутрашње перцепције се систематски слаби и разбија – језик је већ фрагментиран и само јединствена црква, као у Османско доба свједочи о идентитету јединственог сроског народа и његовог мјеста у историји.
Зато је предмет напада и од стране насилних бораца „Против насиља“, од лажних Срба и и новопечених црногораца који су своју конфузну, неисторијску,, колективну свијест изградилу у оквиру атеистичке идеологије корумпираног политичког система Мила Ђукановића.
Зато није изненађење нетом одржани „бал усташких вампира, у државном Сабору који је предводио усташки бојовник, ратни генерал ХОС-а и полиутички орангутан из комшилука, Анте Пркачин. У његовој организацији и странака: „Хрватско било“, „Хрватска странка права“ и „Хрватски суверенисти“ у сриједу, 13.марта је одржан округли стол под називом ”Утјецај Српске православне цркве на политичке токове и догађаје у Хрватској, Србији и Црној Гори: јучер, данас, сутра“.
О теми су говорили саборски заступници Анте Пркачин из странке „Хрватско Било“ као модериратор расправе и Марко Милановић „Литре“ из странке „Хрватски суверенисти“ а са њима, у дршштву, распоп и избачени свештеник Српске православне цркве из Београда Бојан Јовановић, најављен и као Србин из Београда и као православни свештеник. Био је ту и академик Миле Ђукановића, атеистичка вуцибатина, Сретен Вујовић из Црне Горе као и Томислав Јоњић из „Хрватске странке права“. На ову тему је брљао и пљувао и црногорски пјесник и болесник, лажни књижевник, и политичар Милорад Поповић, уредник и водитељ на ТВ Мрежа Марко Љубић, црногорски колумнист и текстописац Никола Костов Челебић, архитект Иван Валек те главни тајник странке „Хрватско било“ Дамир Катулић.
Истина је, да ова имена и тај цијели опскурни скуп, у интелектуалним и политичким круговима, прилично непознатих маргиналаца, сигурно не би на себе скренуо пажњу, да не постоје двије важне чињенице због којих се овим скупом треба бавити.
Прво: усташтво никада није било тек нека аутентична, локална идеологија и политика хрватског народа него западни концепт идеолошког и политичког разбијања српског државног, политичког и културног простора. Усташтвои је агенда италијанских и бугарских фашиста као и њемачких и француских нациста и увијек је представљало локални оквир деловања Хрвата у односу на Србе. И овај скуп је израз и сегмент те политике Западних друштава и држава према Српском народу.
Друго: Ова расправа има обиљежје звабничне политике због тога што је одржана под кровом и кишобраном Сабора европске државе Хрватске и у том смислу носи обиљежје политике коју Сабор у одређеној мјери подржава а не само толерише.
За овај скуп, примјетно је да дјеловање Српске православне није разматрано у Босни и Херцеговини тј. Републици Српској. Упадљиво ћутање о Републици Српској потврђује да ова усташка политика разумије колико је положај и опстанак хрватског народа у БиХ зависан од прећутне или отворене подршке Републике Српске у свакодневној конфронтацији Хрвата са радикалним исламистичким духом и политиком, којагресивно јуриша и на Србе и Хрвате, из Алијиног Сарајева.
Овакви и слични напади већ су долазили из Али Пашине џамије у Сарајеву од радикалног имама Хафизовића као и из Козарца код Приједора од имама Махића и од Бихаћког радикала, хоџе Штулановића. Али – ово „усташко цвијеће“ није позвано на овај округли сто да се хрватска позиција у БиХ не би ослабила.
Чак није ни било, системског, муслиманског усташе, бившег министра, Златка Хасанбеговића.
У сваком случају, није вриједно помена, одговарати на стално понављане тезе о Српској православној цркви као „чувару идеје Велике Србије“ јер Српска православна црква је једини очувани стуб одбране идентитета и јединства народа данас и у историји.
И наравно да је под ударом са Запада и свакако, жртве које је дала за очување властитог народа су немјерљиве.
Само због тога, помињем сумњиву и потпуно неистражену смрт великих лидера и Божијих слуга – часних људи вјере попут: Патријарха Иринеја, Владике и митрополита Амфилохија, владике Атанасија и владике Артемија. Умрли су готово заједно, у кратком временском року – превише значајни и Србима и српским непријатељима, да би то било случајно и д би било прст судбине и знак Божије воље.
Као безбједњак, мислим да те смрти треба испитати и провјерити и да ће однос Запада према српском народу бти непромијењен и да ће напади увијек у будућности ићи преко напада на Српску православну цркву.
ОВО ЈЕ ОРУЖЈЕ УЖАС: Генерал Оружаних снага Украјине открио шта је Русија употребила против Кијева
Извор: ИН4С
