Пише: Миша Ђурковић
Све се то дешава јер их странци максимално подржавају док год нашом крвљу, ресурсима и парама подмирује све њихове жеље и потребе. Ето до ономад су Немци били највећи непријатељи Срба, ратовали смо против њих у УН, загртали се беспризорно државним заставама итд, да би већ неколико дана касније са радошћу упумпавали огромне државне субвенције у још једну немачку фабрику за мотање каблова или чега већ. Или погледајте колико су Црква и Матица уложиле у покушај обарања Родно сензитивног језика, но ове за то баш брига јер Хилу је то приоритет.
Уопште не желим да улазим у актуелну опозициону расправу да ли има смисла излазити или не излазити. Узгред, она уопште не постоји, јер Ђилас и Јовановић излазе на све изборе свуда, осим на нивоу града Београда, али то у датим околностима уопште није битно. Предмет овог текста је питање како се у Србији уопште данас може бавити политиком и одговор се налази у једноставном наслову текста.
Дакле, политиком се озбиљно бави Александар Вучић који је концентрисао сву моћ која постоји у овој земљи, и то ради по моделу који је преузео од Мила Ђукановића додајући му сопствене иновације и личне трипове. То је модел у коме су држава, партија и криминалне групе потпуно спојене у једну структуру. Наиме овде су навијачке групе, и такозвани координатори, који углавном долазе из света полукриминала, важнији него пола министара за које нико никад није чуо.
С друге стране ови људи који се сада баве политиком на опозиционом простору у овом тренутку служе као чиста декорација тог система. Уопште овим не желим да дисквалификујем њихове мотиве за бављење политиком или жељу великог дела њих да смени ову власт и да побољша земљу у складу са својим системом вредности. Има наравно и таквих који су врло срећни да глуматају опозицију, да се сликају по телевизијама, зарађују не тако малу лову од донација и скупштинских принадлежности итд. Но верујем да је већина заиста ту из часних мотива. Моја хипотеза је да они просто немају капацитете ни минимално да се супротставе овој власти. Зашто? Ради се о погрешној прецепцији како се са овим може борити и изборити.
Дакле, свако ко хоће озбиљно да се бави политиком у Србији, а да није ту само да би чекао да ови неким сплетом околности нестану, мора да напусти илузије о владавини права, функционалним институцијама које треба ослободити, борби идеологија и система вредности, нади да ће људи прогледати итд. Он мора да схвати да се бори против свемогућег Клана који контролише скоро све ресурсе, нема моралних, правних или било каквих људских граница кад треба и може да их примени и спреман је буквално све да уради како би спречио да изгуби ту позицију. Највећи део активиста и бирача је интересно везан за врх клана, корумпиран је, а најчешће уплашен да ће остати без посла, хлеба и разних других привилегија. Основа режима је да се људи третирају као стока и да им се обраћа не као рационалним бићима већ као особама на чије страхове, пориве, похлепу и нагоне пре свега треба да се делује. За то се користе сви ресурси и неограничени токови новца а на сваки начин се спречава да се створи неки други центар новца који би смео и могао да исфинансира супротну политичку опцију.
За разлику од Ђукановића који је веома водио рачуна да не затвори све канале за опозицију и увек је остављао бар неке локалне самоуправе, ови не дају ништа. Чак и мали Љиг не сме да се препусти опозицији, јер би охрабрио људе у другим срединама да је могуће. Мора се убити вера и спремност на борбу код сваког.
Дакле, сви ови што ми машу с телевизије и причају бајке не могу да учине да их озбиљно схватим, да им поверујем да стварно мисле то што причају и да су спремни и способни да се овима заиста супротставе. Гласаћу за онога ко изађе и каже да хоће да направи јачи клан од овога и да им се супротстави на њихов начин. Тај мора да зна да никакву подршку споља не може да добије, да ће морати да ризикује живот и себе и своје породице и својих сарадника, да лаже и маже боље од ових, да буде бруталнији у опхођењу, да измишља још атрактивнији Београд на води, итд.
Прва ствар коју би требало да зна јесте где и како је СНС својевремено нашао новац да финансира свој долазак на власт. То је онај чувени први милион за који се не пита. У њиховом случају након што су у почетку давали домаћи тајкуни јер им је тако речено, за потребе кључне кампање 2012 године новац је дошао пре свега од једно пет људи који су тада били на потерници са врло основаним сумњама и оптужбама за криминалне делатности. Ти људи су уложили свој контроверзни новац да би СНС одрадио кампању којом је дошао на власт. Наравно, накнадно су сви то наплатили вишеструко, а пре свега тиме што су им оптужнице скинуте и што су избегли да заврше у затвору. Према томе, озбиљна опозиционар би данас морао да нађе озбиљне криминалне изворе новца и изворе криминално безбедносне заштите којим би могао да парира овима који су на власти и који чак и ресурсе безбедности користе не да штите безбедност грађана већ да чувају власт. Ево је Дијана Хркаловић после свега у пуном капацитету као аналитичара, опране биографије итд. И сви они који партиципирају у овој причи морају да знају да су свесно укључени у фирму која је основана као Клан, у коју су људи са потерница улагали новац да би добили слободу, а странци све то аминовали да би добили власт која ће им предати Косово, али и још много тога.
Да закључим. Профил потребног опозиционара је врхунски макијавелиста, спреман да буде максимално покварен човек и да улази у најопасније дилове да би освојио власт и евентуално нешто боље урадио са овом земљом. Узгред, ови што причају бајке о Ђинђићу, некако све време игноришу његове кључне контакте са Сурчинским кланом који га је обезбеђивао и чувао и који је такође после Петог октобра то дебело наплатио. Дакле овде је једино успешно бављење политиком везано за модел Клана. Све остало су бајке.
Остале текстове Мише Ђурковића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
