Пише: Цвијетин Миливојевић
Били нам Олаф Шолц и Марош Шефчович.
Словак, пре атерирања на француски аеродром у Сурчину, „издао“ Врховника и Тајницу му: ЕУ и Србија су писмо о намерама о стратешком партнерству о критичним сировинама и батеријама, што је “представљало важан корак ка стварању одрживог и конкурентног екосистема е-мобилности у Србији”, потписали још 22. септембра 2023!
Што се, од гласача изборне листе „Александар Вучић – па још нешто уз то“, успешно крило и за децембарске, а ево и све до окончања јунских избора.
Да не би тзв. самита у Београду и потписивања Меморандума о разумевању о стратешком партнерству о одрживим сировинама између Србије и ЕУ (читај: немачке аутоиндустрије), не бисмо ни сазнали да је Европска комисија већ склопила низ сличних партнерстава широм света, јер су критичне сировине неопходне за њену „зелену и дигиталну транзицију“. И да грађани Србије имају част да се сада налазе у друштву још многих земаља као што су, између осталих, Украјина, Руанда, Чиле, Замбија, Намибија, ДР Конго, Руанда, Гренланд, Узбекистан итд.
А од ЕК смо сазнали и да ће ЕУ и Србија, у року од шест месеци, израдити „мапу пута“ са конкретним акцијама за спровођење „Стратешког партнерства“ у пракси.
Комисија је навела да је циљ Партнерства о одрживим сировинама, ланцима производње батерија и електричним возилима да подржи развој нових локалних индустрија и високо квалитетних радних места дуж ланца вредности електричних возила, уз пуно поштовање високих еколошких и социјалних стандарда и уз пуну транспарентност када се имају у виду бојазни локалних заједница, као и да све то представља још један корак у интеграцији Србије у јединствено тржиште ЕУ, као и да даље „подстиче економску, социјалну и еколошку конвергенцију“ Србије са ЕУ.
Не чусмо од Европљана – пошто је већ реч о партнерству – које ће то „стратешке сировине“ ЕУ понудити Србији, али не чусмо ни од наших олигарха и промотера литијумизације зашто, за грађане Србије, литијум јесте, а вода, ваздух и земља, на пример, нису „стратешка сировина“
. . .
Наш Врховник је опозицију, најпре, упецао на једне (децембарске), па (део и) на друге, јунске изборе; умртвио ју је, слаткастим националним „целофаном“, обећањима о бољем животу који само што није стигао и приказивањем режимских квазипатриотских бицепса и трицепса; успавао је и анестезирао темама које никакве везе с рударењем нису имале, а онда је, после тријумфа на октроисаним изборима 2. јуна, изненада грунуо громогласним литијумским плотунима из свих могућих пропагандних артиљеријских оруђа и оружја!
А испоставило се, и из данашње перспективе, да је, ипак, у праву био мајор Курсула (Љуба Тадић) из филма „Марш на Дрину“ (1964) који се, у току Церске битке, овако обраћа генералу Степи Степановићу (Љубиша Јовановић): “Ви мене обористе на Академији, господине ђенерале…сећате се...из стратегије...рекох на испиту да ће Швабе ударити преко Дрине...то ће бити изненађење...обористе ме на испиту, а показа се...“
Стаљинова кћерка Светлана Јосифовна Алилујева је, у тексту „Twenty letters to a friend” (Harper-Row, New York, 1967), записала како је једном питала оца шта за њега представља највеће задовољство, на шта јој је он одговорио: „То је плетење замке око противника који ништа не слути; постепено али, сигурно навођење жртве до замке. Када она треба да се склопи, одлазим мирно да спавам.“
Рој Медведев је у свом „Стаљинизму“ такође писао да је Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин „имао скоро болесну жељу да умири жртву пре коначног уништења, да је претходно обаспе знацима особите и свима уочљиве пажње“.
Владимир Адамовић, у књизи „Од власти до параноје – психобиографија Ј. В. Стаљина“ (Нолит, Београд, 1987), пише да Стаљин у својим месијанским порукама није био превише директан: „Он је ретко говорио „Дошао сам да вас спасем!“, али је зато често спомињао „пут у светлу будућност“, што је обавезно претпостављало мудрог вођу. Имао је посебан смисао за мрачни цинизам; у доба најжешћег терора је изјавио: „Живот је постао срећнији, живот је постао веселији, другови“...“
Адамовић примећује да је чињеница да је Коба девет година провео у црквеним школама и семеништу, на неки начин, утицала и на формирање његовог карактера, а многи Стаљинови биографи сматрају да његов стил и начин изражавања имају свој корен у црквеним књигама. Догматизам, стално понављање и стил литургије су само неки од елемената који се одмах могу уочити. Овај дидактички стил и реферати у облику питања и одговора су били образац за све службене реферате у СССР од тридесетих година до Стаљинове смрти. „Јасно се осећа дидактичан стил, литанија, апсолутна сигурност особе која нешто износи, недостатак колебања (Верник никада не сумња, он верује у апсолутну истину. Сумња је први корак ка јереси, а њу треба спалити. Стаљин не допушта алтенативу – само: тако је било раније, а сада је овако. Закључак је јасан: другог избора нисмо имали.)“, писао је Владимир Адамовић.
. . .
У књизи „Власт и побуна“ („Књижевне новине“, Београд, 1991), онај Ђилас (дакле, Милован), пише како је, овде помињани Јосиф Висарионович, 1946, корећи пољско комунистичко руководство због „преблагости“ према идеолошким и класним противницима, хвалио и истицао Јосипа Броза као пример: „Тито је јуначина (молодјец), он нема проблема с непријатељима – све их је помлатио (перебил).“
Кад смо већ код Ђиласа, ево како је он сам – са историјске дистанце - описао мисијуАгитпропа којим је баш он и управљао: „Агитпроп је спадао у оштрије, радикалније установе. На то га је наводила сама функција – пропагирање идеологије и агитација против још живог и делатног непријатеља. А одређену, макар и споредну, улогу играо је и водећи састав „агитпроповаца“ – интелигентних и „поткованих“, идеологизованих интелектуалаца. Због тога се у јавним гласилима осећа жестина и тврдоћа у марксистичко-лењинистичком теоретисању и популарисању револуције и револуционарних тековина. Иначе је Агитпроп ревносно пратио и популарисао званичне ставове. Тиме је Агитпроп доприносио не само одушевљењу, него и прогонима и осветништву. Агитпроп, односно агитпроповци, били су неизоставна, наијинтелекуталниа компонента револуционарно-аутократске власти.“
. . .
Шефчович нас је чак, као, исхвалио на сва уста: „Србија је најнапреднија у припремама за експлоатацију литијума, чак и од чланица ЕУ, попут Португала, Финске, Чешке“...
Заузврат, чим смо потписали „Меморандум“, „прошли“ смо, по први пут, додуше „кроз иглене уши“, чак и „годишњу процену Европске комисије о владавини права у ЕУ“ коју, иначе, пролазе земље чланице ЕУ! Замислите – „владавину права“?!
Ма, има да прођемо и све остале бриселске оцене и процене, и прегазимо к'о плитак поток сва поглавља, само ако наставимо да, након што смо одустали од Косова, прихватамо да будемо колонијални рудокоп ЕУ, уз ископавање под гаранцијом ЕУ која, ето, не копа!
Јер, ми, од пре неки дан, бранимо Европу од њене „литијумске зависности“ од Кине, којој смо, иначе, препустили источну Србију! Мада су Шолц и Шефчович, на „мајке ми“, гарантовали како ЕУ нема никакав интерес да уђе у економски (сировински) рат са Кином... Додатно нас је утешио наш Врховник тврдњом како смо, и у овом послу, „посштовали све правне процедуре и увек ћемо их поштовати“, а „немамо ни проблем с Кинезима, ми смо ово обећали представницима ЕУ“.
Збиља, где је та граница „јалтске поделе“ интересних сфера рударења: запад Србије Западу, исток Кинезима?
А наш Врховник се, док је Бундесканцлер још био у Београду, јавно „запљунуо“ како се тачно две и по године, не само није видео, него ни чуо са руским председником!
. . .
Овде се овог лета прича само о милијардима. О новим задужењима за „Скок у будућност“ (Експо и украси око њега), сума сумарум 18 милијарди, онако, шапатом.
Али, зато на сва звона о „квантном скоку у будућност“ и наводним приходовањима од литијумизације Србије која су, ем три пута мања од задужења, тј. доносе шест милијарди, сад да ли годишње, да ли до краја животног века рудника, враг би га знао…
Међу првима код нас, ту је бесмислену поштапалицу („могућ је квантни скок привреде“) почела да, на почетку свог првог шестогодишњег гувернеровања на челу Народне банке, користи Јоргованка Табаковић која је, управо, закорачила и у трећи мандат, чиме ће прескочити и Ђорђа Вајферта, к'о Брнабићева Бају Пашића по броју премијерских мандата. Дакле, „квантни скок“ – ако ћемо да уважавамо физику – није никакав „енорман“ или „нагли“ раст, на шта сугеришу овдашњи политичари, већ: „прелаз између два стационарна стања квантномеханичког система (атомског језгра, атома, молекула, кристалне решетке и др.) при коме се емитује или апсорбује одређени квант енергије“.
Што ће рећи, тај је „скок“ мали, кратак, неухватљив, нагао, заправо „скакутањце“ у трајању од неколико наносекунди или чак и краће, тек да електрон „прескочи“ из једног у друго квантно стање. Значи, квантни скок је, заправо, дисконтинуитет, а не некакав огроман, рекордни скок унапред!
Све личи на онај Врховников „велики дил“ са Трампом, уочи избора које је Трамп изгубио: Трампу, као предизборни поклон, признање Косова од стране Израела и то на молбу Вучића лично, а Израелу још и (обећано) дипломатско представништво Србије у Јерусалиму, и тиме српски прст у око свим оним исламским земаљама које не признају Косово!
То јест: немачка аутоиндустрија добија српски литијум, у знак захвалности Србије за то што је у Генералној скупштини УН, управо на предлог и спонзорство Немачке, усвојена резолуција о геноциду у Сребреници?!
Новинар Радија „Дојче веле“ Немања Рујевић ишао је и корак даље: „Шолцов дил са Србима: Нама литијум, вама Вучић!“
Неки су то разумели и као „Немцима литијум, профит и очување немачког јавног здравља, Вучићу Србија, Србима разне болешчине“.
. . .
А „немачке гарантије“, зар оне неповерљивом подрињском и јадарском сељаку нису довољна гаранција?
Шолц, наводно, дао „усмене гаранције“ Вучићу, пошто их је Шолц претходно добио од „Рио тинта“! Шолц нас и додатно утешио искреношћу: „Могуће су последице по животну средину, али не свуда.“
А наш Врховник, апропо „гаранција“ за Јадар, још и зацементирао ствар: „Не мора Шолц ништа да потписује, ја њему верујем на реч!?“ Сутрадан је и то разјаснио: „Ја сам гаранција и Влада Србије је гаранција“…
Миш за мацу, маца за куцу, куца за унуку, унука за бабу, баба за деду, деда за репу, повуци – потегни – ишчупаше репу. Пардон, литијум.
А та наводна Бундесканцлерова гаранција своди се, отприлике, на претварање Србије у покусног кунића: Ако се овде покаже и докаже да литијум превише не штети, онда ће и Немачка да ископава!
Па, шта још хоћете, Јадрани, незахвалници ниједни?!
Јесте оно да је, само неки дан раније, Курти заузео НИС-ове пумпе и експозитуре Поштанске штедионице на северу Косова, али шта нам може – ми имамо писане гаранције исте те ЕУ, из априла 2013, па сад можемо да се сликамо с њима?!
Као и оно јесте да је Куртијева и полицијска и војничка цокула увелико већ и на северу КиМ, али шта нас брига, наш Врховник је „добио усмене гаранције од НАТО-а“ још пре пола деценије да се то неће десити?! Дакле, не верујмо сопственим очима већ западним гарантијама.
. . .
Индоктринација за „литијум по сваку цену“ вози, и даље, петом брзином. У тексту „Литије на литици литијумизације Србије“ (18.7.2024) , побројао сам неке од проповеди (типологија Ч.С Драшковића: „Облици проповеди Господа Исуса Христа и апостола“ и „Златни век хришћанске проповеди“) које у промиџби „Светог српског минерала“ користи Врховник српске пропаганде. Додајем овде и примењени бољшевичко-комунистички „превод“ библијских пропагандних мотива.
Врховник и Тајница му, као најмарљивији промотери „безалтернативног“ ископавања литијума, против „саботера“ и „непријатеља“ копања по сваку цену, за сада, ратују „тук на лук“ конференцијама и изјавама „поклапачама“.
Уместо пароле од после „оног“ рата – „електрификација + индустријализација = социјализам“ - добили смо нову параидеолошку крилатицу: литијумизација + колонизација = стабилократизам!
Црква пословично, осим митрополита Фотија (Чуружанин, као и патријарх, можда у тој чињеници лежи некаква нада?), чак и овоме ћути. Хронично, као и на све што не иде низ длаку Врховнику.
Јавља ми се да ће први озбиљан пресек ефеката бити сачињен крајем лета, да се измери колико је српски мозак имун на Врховниково пропагандно сврдло.
Што написа некадашњи генсек Додикове странке Рајко Васић – „и Сребреница је била (немањићки!) рудник, много вреднијег садржаја од литијума, па, видимо, тај крај, цело Подриње, развијен је „упиздумате'рну“; они из Дубајиа, кад дођу, осећају се као сиротиња, живе их поједе срам“.
Но, дајмо мало оптимизма: „Ти људи у Лозници буквално неће знати на шта да потроше паре!“ Толико ће ваљда родити, биће рекордно богата жетва. Литијума. У долини Јадра. Тако сам разумео ово Врховниково „јавља ми се“.
А наш Врх Врхова је, као гаранцију над гаранцијама да ће западна Србија, уместо у Дрини и Јадру, пливати у новцу као ујка Баја Патак, наводно испоставио ултиматум Шолцу да 85 одсто сировине мора да буде прерађено у Србији, па нам је уз то, као и пре десетак година у „Икарбус“, опет привео „Мерцедес“, овај пут не само знак који је лично монтирао на некакве аутобусе, већ живог „Мерцедесовог“ човека који, наравно, ништа није обећао.
. . .
Да резимирам аланфордовски курс ове фазе пролитијумске суперћелијске кампање, пре надолазеће Инквизиције: Литијум ископан у Србији је толико лековит да ће излечити оболелу Немачку, пошто немачки литијум може да штети немачког здрављу, али, јелте, ако се ископава у Србији, онда не штети немачком човеку, осим што, евентуално, може да шкоди грађанима Србије, али они ће ако, не дао Бог, затреба, имати сасвим довољно новца за лечење.
У то име, предлажем да се у даљој кампањи користе неке од ових реплика из стрипа непревазиђеног двојца Макс Бункер - Магнус:
“Боље је бити богат и здрав, јер ако си сиромашан, џаба ти што си болестан. (Боб Рок) - Боље пити воду него нафту. - Пијте више млијека, а мање нафте. (Грунф) - Боље живјети сто година као милијунаш, него седам дана у биједи!. (Боб Рок) - Боље бити богат него не бити. - Крадем од сиромашних да бих дао богатима.” (Суперхик) - Боље нешто од нечега, него ништа од ничега.“
Мада, пред Судњи дан, није непоучан и овај епитаф из „Алан Форда“: “Овде лежим ја а стојиш ти, а било би боље да лежиш ти а стојим ја.“ (www.pravda.rs,
Остале текстове Цвијетина Милиојевића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
