УМЕСТО УВОДА
Упитајмо се, заиста – куда иду наша деца, деца која траже бољу Србију?
Гледали смо их на Сретење у Крагујевцу, у који су многи дошли пешке са свих страна,и где их је народ дочекивао као ослободиоце. На хиљаде људи плакало је од среће. Наша деца су носила иконе, љубила крст, лила сузе пред Белим Анђелом Васкрсења.
Па ипак, неки од власт имајућих у СПЦ сматрају да су деца наша заведена, да не знају шта раде, да, у складу са порукама владајуће кловнократије, која продаје српску земљу и небо, имамо пред собом „обојену револуцију“. Један пријатељ ми тим поводом пише: „Можда су неки од њих у праву кад зову на опрез, али су и Свеци у праву када критикују власт, стајући на страну обесправљених, што је уједно и њихова очинска интервенција, позив побуњенима да свој протест пребаце са уличне на личну раван, да критику и исправку власти препусте Цркви... Ипак, кад је доследност у питању, размишљам и видим да ту нема никакве принципијелности, већ изгледа само голог интереса. Сећам се како је 2010. године сео врха СПЦ показао необуздану жеђ за истином и правдом, владавином овоземаљских закона, у случају тобожњих финансијских малверзација у грађевинским подухватима владике Артемија и Радета Неимара, како је тада пре било каквог судског епилога дигла не само свој саборни протест већ и хеликоптере, батинаше, праву револуцију у којој је преко ноћи свргнут један јерарх, а коме до дана данашњег није доказана кривица ( у међувремну, тобожњи „малверзант“ је умро). И како је тај исти црквени врх данас сасвим равнодушан према финансијским малверзацијама у грађевинским подухватима својих спонзора из државног врха, иако овде има очигледних доказа пљачкања народног новца, иако, овде услед пљачке и јавашлука, страдају под тим грађевинама невини људи.
Данашњи студенти имају благослов једино својих родитеља, највише својих духовника, свештеника или калуђера, који, мимо знања надлежног епископа, подржавају своја духовна чеда у студентском устанку. Врх наше Цркве, оличен у званичним структурама архијерејске власти, српским студентима не даде свој благослов, сматрајући да је протест израз непромишљености и самовоље одређене групе крштених чланова СПЦ, којима очигледно недостаје хришћанског смирења и послушности, духовне будности и покајања.
Данас, на Сретење, поставља се питање да ли је и Карађорђе можда био самовољни и немарни хришћанин, јер се ни он у своје време није окренуо искључиво својој унутрашњој револуцији, усмереној против рђавих жеља и мисли у сопственом бићу, нити је чекао благослов од виших црквених власти, од свог надлежног епископа, а без кога, како често наглашавају модерни теолози, нема Цркве нити правог хришћанства, па тако ни правог хришћанског подвига и устанка - већ се за свој подухват обратио једном сеоском проти, Атанасију из Буковика, који је вожда благословио, опет, на своју руку.
Али, оно што је најважније, благослов сеоског попа је божански деловао и био довољан да устанак успе. Кроз тај малени благослов временом је дошла велика слобода народу, али и самој Цркви. Тадашњи надлежни епископи, према устанку равнодушни фанариоти, упркос високом звању и црквеном поретку отишли су у дубок заборав, тако да им се ни имена данас не памте. Памтимо и прослављамо једино имена вожда и проте, Ђорђа и Атанасија, зато што хришћанство није у бесловесној послушности и аутоматизованом поретку какав влада у Ватикану, какав се пропагира од стране неких и у данашњој Српској Цркви - већ је у љубави која је спремна на страдање и животну жртву ради ближњих (Јн. 15,13), у овом случају ради свог народа и Србије.“
Тако пише мој пријатељ. А ја га, како би рекао покојни Калајић, читам и преписујем. И, наравно, потписујем.
СА ЊЕГОШЕМ ДО КРАЈА
Kада славимо Сретење, дан државности Србије, треба да се сретнемо са Богом и собом. А има ли боље личности за сусрет него што је то наш генијални песник и владика, Његош? Оно што је српски народ вековима био и што је својим постојањем говорио Богу, то је изрекао Владика Његош, пре свега у својој трилогији („Луча микорокозма“,“Горски вијенац“,“Лажни цар Шћепан Мали“). Његови стихови нису само његови – они су „из главе цијела народа“.
Оно о чему је он говорио, од односа душе према Богу, преко Косовског завета, до опасности епског менталитета кад из завета испадне (а то је тема „Шћепана Малог“) било је присутно у дубинама народне душе и свести, али, пре њега, то није имао ко да уобличи и да каже. Његова реч била је понета, како неко рече, „истинским ритмом народног живота“ и зато је лако учена напамет и толико се ценила и цени. Он је на себе узео бреме свог народа, и подигао га до небеских висина, показујући га Христу, Кога је звао „преблагим, тихим учитељем“.
Због дела Његошевог народно бреме је постало лакше за ношење, јер је појмљено и дубински схваћено.
Колико је пута сам владика Раде покушавао да побегне од свог надљудског бремена – у Париз, у Америку, „на нечесов остров“, само да више не гледа јаде и несрећу српску...Али, није могао, јер је његов геније био онај сасуд у који се улила сва горчина народних промашаја и пораза, али и велика светлост заветног постојања оних који су, у планинама, остали да чувају „дивно име и свету свободу“. Он је постао и остао, заувек, извор духовног ослобађања, љубави и радости српске – наш Прометеј, прикован за Ловћен као за Кавказ, коме су црни гавранови аустроугарштине и титоизма (некад!) и дукљаноидског усташтва (данас!), кљували јетру својим србомрзачком кљуновима, рушећи, два пута,заветну ловћенску капелу Светог Петра Цетињског и подижући, упркос његовој завештајној вољи, фараонски Мештровићев маузолеј у коме и сада чаме напаћене кости владичине. Он је наш Атлас, који носи духовно небо Српства у своме стиху: „Нека буде што бити не може!“ којим је бивало и бива све вредно у нашој страшној и свештеној историји, од Лазаревог боја 1389, године, од Банатске буне 1594, преко Кочине крајине и Првог устанка крајем 18. и почетком 19. века до 1912. и Куманова, албанске Голготе 1915, Новомученичког Јасеновца 1941 - 1945, до одбране Косова и Метохије 1999. Наш се народ, сабран око Његошеве мисли и стиха, духовно самоодредио, и његово је име и дело свештени олтар српског националног богослужења. Ставио нас је пред лице Божје и изговорио национални Символ вере.
Његова генијалност била је покретачка: не само у религиозном, књижевном, интелектуалном смислу, него и најконкретније, у историји. Григорије Божовић,у свом тексту „Владика Раде“, објављеном 1925,указује на чињеницу да су многи српски витезови постали то што су постали зато што су пред собом имали његошевску парадигму, зато што су се, у најтежим тренуцима борбе, крепили стиховима „Вијенца“. Ако је велика формула Косовског завета, по Андрићу, стих „Нека буде што бити не може“, онда је то немогуће бивало међу нама захваљујући ономе ко је поставио тему.
Исидора Секулић, у свом огледу о превођењу „Горског вијенца“, још пре Андрића, каже:“Па у Владике Рада, одговор на питање шта је храброст „кад је сила одсвуд оклопила“, овакав је ево. Борачка заповест у смрт, казана је на два сасвим различита начина, у два аристократска стила последње чистоће и јасноће, у стилу поезије и херојске гениалности.
Младо жито, навијај класове,
Пређе рока дошла ти је жњетва.
Па одједаред, као да се сва Црна Гора сабила у један упрт прст:
Нека буде борба беспрестана,
Нека буде што бити не може!
/.../При одбрани Београда 1915-те,септембра, записана је заповест у смрт једног мајора:“Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Немате да бринете за животе своје, они више не постоје“. Није онако као у Владике Рада, али није без метафизике. Владичина заповест могла би важити и пред стројем богова. Она позива у борбу не само херојство, него и херојску гениалност“.
Тако Исидора некад.
Тиме смо живели, тиме се ослобађали. И када смо повратили Стару Србију, када је освећено оно из 1389, Његошеве кости су од радости играле. Има и документарни филм о томе, снимљен после ослобођења Старе Србије и освете Косова.
Студенти су ове, 2025, у Крагујевцу личили на те ослободиоце из документарног филма снимљеног пре више од једног века. Њихови су то потомци, њихова деца.
ПОБЕДНИЧКА ВОЈСКА
Војска славна, победничка, витезови наши осмехнути, са лицима тежачким, али обасјаним сунцем, па коњица која јаше као најбоље бињеџије из десетерца (а коњи поигравају, научени на сваку вештину). Испред свију, престолонаследник Александар, мршав, сав од мишића, прави „динарски тип“; и он осмехнут, са својим народом, који баца цвеће на победнике, кличе слободи, освећеном Косову...
У свечаном дочеку угледни Срби, од Николе Пашића, преко Љубе Стојановића, до Бранислава Нушића; сликају војводу Радомира Путнника, седобрадог челника витешке војске; види се тријумфална капија од цвећа. На Калемегдан стиже, између осталих, руски посланик Хартвиг, који је волео Србију као и своју земљу...А затим краљ Петар, краљевић Ђорђе и други чланови славне куће Карађорђевића. Открива се споменик бесмртном вожду Првог српског устанка – и опет се кити венцима цвећа србијнаског, у Београду, граду на ушћу Саве у Дунав, вековној „капији ратова“...А онда сниматељ иде од Калемегдана кроз Кнез Михаилову улицу, наткриљену славолуцима. На једном од њих пише оно што ми је деда Радомир помињао кад сам био мали, и што ми је душевна попудбина из детињства:“За Косово – Куманово, за Сливницу – Брегалницу“ (Газиместан 1389. смо наплатили 1912, на Куманову, а пораз од Бугара на Сливници 1885. победом на Брегалници 1913 ). Пошто је те, 1913, била стогодишњица Његошевог рођења, она је прослављена заветним победама, па је на славолуцима било много стихова из „Горског вијенца“...
И не престаје наша борба. Ево, ових дана, воде је студенти, наша будућност.
Студенти су се већ определили за његошевску вертикалу – између осталог, крагујевачим Сретењем после Савиндана на Аутокоманди у Београду.
Дух њихове побуне је његошевски. Јер тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права – то је људска дужност највестија, учио нас је владика Раде.
НАЈСВЕТИЈА ДУЖНОСТ – БОРБА ПРОТИВ ТИРАНИЈЕ
О томе нам говори и свагда доследни борац за слободу, Маринко Вучинић:“Оно што истински одликује деловање студентског покрета и побуњених грађана је пробуђена вера у моигућност остваривања праведнијег и слободнијег друштва у коме више неће бити могуће успоставити апсолутистичку владавину једног човека и његове клептократско-мафијашке клијентеле што је данас право лице овог диктаторског, антицивилизацијског и корупционашког режима. Управо је пад надстрешнице и страдање недужних људи оголио овакву природу овог погубног режима. То је права метафора о ендемској корупцији која је начин функционисања овог режима који више не може да гарантује ни елементарну сигурност и безбедност грађанима у њиховом свакодневном животу и кретању. Истичући да председник Републике није надлежан за решавање ситуације настале након злочина насталог падом надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду студенти су користећи разне облике грађанске непослушности и природно право људи да се побуне против режима у коме с поништене и обезвређене све демократске вредности и начела озбиљно и далекосежно уздрмали апсолутистички начин владавине А. Вучића. Поред тога довели су у питање и његов сад већ фарсични култ личности- говорећи му да није надлежан и сводећи га у раван његових церемонијалних уставних надлежности.
Студентски покрет има јасно одређене циљеве (оличене у њихових четири захтева), вођени су принципом солидарности, доследности и јединственог акционог деловања што је резултат посебног облика директне демократије, што је од посебне важности у нашем друштву где је годинама развијана и смишљено подстицана атмосфера да грађани не могу да мењају стање у друштву препуштени немоћи, страху, уценама, апатији, непрестаним и бесомучним таблоидним медијским манипулацијама. Студентски протести су до сада, поред тога што су успели да активирају пре свега у великој мери пасивну Универзитетску заједницу у Србији, покренули су снажан и све масовнији процес буђења енергије грађана што доводи до серије протеста и побуна у различитим деловима друштва-просвета, здравство, адвокатура, пољопривреда, култура и уметност, предшколске установе , синдикати и медијска сфера.“(1)
Сви се буде, осим оних којима се, оклопљеним у папску незаблудивост, мада су, по хиротонији, власт имајући у Цркви од Истока, чини да ће студенти да „руше државу“. А неће, неће – они би да државу поново граде, надахнути градилачким светосавским духом.
ЊЕГОШЕВ И НАШ БОГ
На Сретење, људи су срели Бога Који је постао Човек, и Који је, ради нас људи и ради нашег спасења, распет и васкрсао, да би нас сјединио са Небеским Оцем и Духом Светим. Он, Христос, је Господ Коме је Његош певао некад, и Коме ми певамо сада са свима светима нашег рода. Он је Бог правде, Коме кличе српска химна, а Његова правда је увек и Његова љубав, која нас је вековима одржала да трајемо у борби за Крст часни и Слободу златну. Молећи се Христу Богу са свима светима Небеске Србије, на чијем челу стоји Мајка Божја ( јер, како каже наш народ, и Бог има Мајку ) настављамо путем предака чији смо, иако слаби и грешни, телесни и духовни потомци!
Не смемо заборавити српске вечне вредности. Оне морају бити записане у нашим уџбеницима и нашим срцима. Томе нас је, пре Његоша, учио Свети Сава, служитељ Христа, Бога Љубави, Који је том љубављу постао човек, и Кога смо срели на Сретење.
Нека буде што бити не може!
НЕНАСИЛНИ СТУДЕНТИ
Срби умеју да буду трпељиви, смерни у свој борби, чојствени и дивни. Такви су данас њихови студенти, који, попут Гандија ио његовог народа, у „Маршу соли“, показују да презиру кловнократију, и не обраћају пажњу на њене вождове.
Ови, НЕНАСИЛНИ, протести показују да су студенти устали да нам кажу да ми, Срби, више немамо државу, и да је морамо опет стварати, као што каже Никола Танасић:“Па добро, рећи ће неко, ако демонстранти неће ни страну интервенцију, ни дворски пуч, ако неће ни Американце, ни Русе, ни странку, ни вођу, „ни црвен длан, ни црвен бан“, зашто нас онда замајавају својим протестима и заустављањима саобраћаја? Ако их ниједан уступак власти не може задовољити, ако ништа што држава уради увек већ није довољно, онда ништа нема смисла – протести представљају голо инаћење и аутодеструктивну парализу друштва која је сама себи сврха, а људи имају своје животе, своје послове и проблеме, своје драгоцено слободно време. Одакле право да се тако игра са судбином целе земље? Најзад, држава мора да функционише. Управо у тој фрази лежи и одговор на ову примедбу. Да, држава мора да функционише, а протести нам управо пластично показују како изгледа када држава не функционише. Основна функција државе, сложићете се вероватно сви, јесте заштита живота и имовине њених грађана и одржавање реда и мира у јавности. Ако људи насумично гину на улици и ако то нема никакве последице по виновнике, с правом се може аргументовати да државе, заправо, нема. Заустављање свега, ако га тако гледамо, није блокада државе, него позив да се држава пројави. Да востане Србија – не у смислу устанка Срба против српске државе, него у смислу да држава престане да буде украдени аутомобил који пролази кроз црвено и обара ивичњаке, већ да буде у стању да свој народ сачува и заштити од зулума кабадахија које су га узјахале, било да је реч о јајарама који краду буџетски новац на Железничкој станици, инвеститорима који доносе готове законе на сто министру који ће експресно и „на звонце“ бити усвојени у парламенту, или терористима који истерују људе из својих станова и избацују из својих предузећа у Северној Митровици, Лепосавићу или Звечану.“(2)
Зато ће Срби увек бити победници уз Христа и Светог Саву. Зато су студенти, баш на Сретење 2025, подсећајући да је самовоља кнеза Милоша устављена Сретењским уставом после Милетине буне, пожелели да нам је свима срећна слава наше државе и нашег трајања!
СРЕТЕЊСКА ПОРУКА СТУДЕНАТА
У свом историјском обраћању, студенти су нам, на Сретење 2025, поручили да су дошли у Крагујевац, одакле почиње српска државност, и да за њих Сретењски устав није пука прошлост. И рекли су, између осталог:“У нашем студентском, паралелном универзуму, Устави постоје како би се примењивале најзначајније друштвене вредности. Слово без примене, учили су нас, јалово је.“(3)
Подсетили су нас да Сретење 1804, са вождом Карађорђем и другима, није била само побуна против турског тлачења, него борба за законе и владавину права, о чему је саветник устаника, Божа Грујовић, јасно рекао:„Тамо где је добро установљеније закона, где је добро уређена власт под законом, ту је слобода, ту је вољност. Тамо где ли један или више њих по својој вољи заповедају, закон не слушају, но што хоће чине – нема слободе, нема сигурности, нема добра, већ онде пустаилук и ’ајдуклук, само под другим именом“.(3)
Владавина закона је, веле студенти, основа слободе. А слобода је онај врх наше душе са кога кликћемо Богу и народима света.
И зато:“Загледани смо у лица вођа Милетине буне, 1000 сељака, који су око Божића 1835, стигли у Крагујевац да од Књаза траже испуњење оног што он упорно одлаже – да прихвати да је, по слову закона, Књажевство, његово достојанство, али не и његова прћија.
Ова буна, или демонстрације, како бисмо данас рекли, за нешто више од месец дана изнедриле су Сретењски устав.
У том кратком року, готово историјском трену, написао га је чувени Димитрије Давидовић, српски Отац Оснивач.
Без обзира на све приговоре снази Сретењског устава, које често истичу професори – да је важио исувише кратко, да се Србија протегла преко својих правних могућности, да су била обухваћена само лична, а не политичка права – радило се заправо о уставном акту који је био један од најдемократскијих у тадашњој Европи.
Устројство модерне Србије, због овог правног текста, могло је бити далеко либералније од устројства многих европских држава.
Погледом на то лице Србије, од пре 190 година, у ово доба, доба кад се природа буди из зимског сна, можемо да повучемо бројне паралеле: Имамо огромно народно незадовољство, имамо захтеве да се успоставе, то јест, васпоставе институције, имамо то да су све полуге власти у рукама једног човека. Но, Коџа Милош ће, у историји српског народа, остати упамћен као државотворац.“(3)
Србија је, веле студенти, укинула ропство пре Американаца и Француза. Пре, а не после!
А данас?
Како се осећају робови многих страних фирми, који су, у овој и оваквој Србији, лишени свих права? Како се осећају уцењени запосленици државних фирми и установа када им командују да следе слепог вођу слепима, када их позове на „контрамитинг“?
Цитирајући чланове Устава донетог на Сретење 1835. године, студенти нас питају:“Уклањамо ли данас неправду?(...)Говоре ли наши представници и функционери истину?(...) Какво је наше правосуђе данас?(...)Седе ли на нашој Скупштини данас најодабранији, најразумнији и најпоштенији међу нама?“(3)
Студенти су нас позивали да будемо Срби:“Борба за слободу и правду у генетском је коду српског бића.
Правда је, заједно са Богом, за сада, само заробљена у химни и чека на ослобођење.
Оно неће доћи уз бат ногу, обувених у војничке чизме, са пуном ратном опремом на леђима. Донеће га бат ногу оних чија рамена носе главу која слободно мисли.
Да парафразирамо песника – чини се да је крај зимског сна, а јава обећава.
Срећно нам свима Сретење и срећан нам Дан државности и да заједно истрајемо у нашој борби.“(3)
Тако се игра свесрпско коло слободе. Јер, када је Љуба Ненадовић рекао Његошу да је Љубин часопис „Шумадинка“ забрањен у Србији, пошто је превише „слободоуман“, Његош му је поручио:“Шта се Србија има бојати слободе? Србија коју је слобода родила, која само са слободом може у напријед ићи. Куд год мисли да крочи, очекују да им слободу донесе. Су чим ће поћи браћи која су под Турцима, ако им слободу не понесе.“
Владико Његоше, хвала Ти што ово, преко сина проте Матеје, поручујеш нашим студентима. Ти си наш прави владика. Твоја прошлост не ћути, па је зато она наша будилачка садашњост. А ко сада ћути, кад младост тражи слободну Србију, тај је већ прошлост. Ако се разумемо.
ГОСПОДЕ, ПОМИЛУЈ!
Наш угледни антрополог и историчар науке, Александар Петровић, јасно је видео куда нас воде студенти:“Када хипнотички замајавање трчањем стане, када престанемо с бунилом о тамо и онда, када се вратимо у равнотежу, простор и време као ствари по себи намах постају наши. Само у равнотежи можемо да се сетимо шта јесмо. А сећање је темељ живота јер човек без њега дословно не постоји осим као биоробот. Зато су сви падови надстрешница, стрељања по школама, селима и путевима, реални и метафорични, усмерени ка брисању сећања што је као damnatio memoriae била најстрашнија казна у Римском царству. Пад надстрешнице су они који све раде због новца брижљиво припремали да би могли да посеју смрт и казне нас брисањем сећања, падом у таму и омаму, јер они други задатак немају. Зато у долини Јадра сумануто подржавају копање рудничких тунела у подземни свет с јадним економским оправдањем просјачког добијања 5% рудне ренте од профита који ће увек бити исказан негативно. Није ту разлог економија, већ злурадо орање за семе смрти. Зато је студентска побуна пре свега одбрана живота у свим видовима.
Студенти су нехотице, борећи са смртољубивом политиком, заправо открили излаз из тунела опсена које извлаче живот из света. Лево и десно, горе и доле, свуда су постављена огледала која преварно дочаравају путеве и циљеве. У тим рефлексима може се заувек залутати с опсесијом кретања у бескрајном свету док је реч само о соби с огледалима. Политика и технологија изградња кавеза с огледалима превара и заблуда су на врхунцу.”(4)
Студенти не пристају на кавез са огледалима! Они разбијају крива огледала кловнократије!
КРАЈЊЕ ЈЕ ВРЕМЕ
Искрено се надам да ће врх наше Цркве у последњем часу схватити да је Србија заиста угрожена, и да власт, која не жели да покрене дијалог, него га фингира измотавајући се попут јефтиних циркузанера и вашарских шибицара - измотавају се, наравно, на своју и нашу пропаст! - мора послушати наследнике Светог Саве и патријарха Павла када нас позову на насушни разговор о изласку из кризе и почетку препорода државе, у којој више никад и ником неће пасти надстрешница на главу.
У супротном, велика нас опасност чека. Српски непријатељи ће, ако, по Божјем допуштењу, покрену хаос, пожелети да нас потопе у крви, да сад, који смо опет почели да устајемо и усправљамо се, баце у неки нови грађански рат, какав је био онај покренут 1941. Једна одлучна, смела реч, једно архипастирско светосавско слово да није важна власт, ни отимање, него заједничко добро, биће доста да се спречи оно што нам ђаво и његове слуге желе.
Ако тога не буде, ствари ће се одвијати онако како их диктира хаос. По америчком антропологу Клифорду Герцу, „хаос – вртлог појава лишених не само објашњења, него и могућности објашњења – прети да се јави у човеку бар на три тачке: на крајњим границама његових аналитичких моћи, на крајњим границама његових моћи трпљења и на крајњим границама његових моћи моралног просуђивања. Немоћ да се разуме, патња и осећај несавладивог етичког парадокса – постану ли довољно јаки и потрају ли довољно дуго – постају основне претње осећању да је живот смислен и да се у њему помоћу мишљења можемо ефектно оријентисати; то су претње којима свака религија, ма колико ‘примитивна’ била, мора покушати да се одупре, ако хоће да се одржи.“
Религија студената који су устали у име Правде и Слободе је религија наших светих предака и вера владике Његоша, устанак против хаоса кловнократске анархотираније. Крајње је време да они који су, бар тако кажу, живот посветили Христу и постали пастири словесних Срба схвате шта им је чинити. За то, како би рекао Свети Јустин Ћелијски, Господу се помолимо!
УПУТНИЦЕ ( 17.2.2025.године)
1.http://www.nspm.rs/politicki-zivot/studentski-protest-%E2%80%93-revolucija-doslednosti-i-tisine.html
4.https://iskra.co/reagovanja/aleksandar-petrovic-sveti-sava-i-studenti-na-mlecnom-putu/
Извор: Правда.рс
