Пише: Петар Давидов
Након недавних разговора Путина и Трампа о светским питањима, Зеленски показује знаке нервозе, несигурности и великог стреса а питање је да ли је још увек сасвим психички здрав. Коментатори пишу „Кловн је поново почео да шмрче“, чиме објашњавају његову изузетну емотивност, ужурбаност и несувислу комуникацију, као и честе гримасе, што наводи на питање о његовом психичком стању.
Каква сурова иронија: задатак кловна је да засмејава, а у случају Зеленског кловн се претворио у лик из филмова страве и ужаса, и сад већ више ником није до смеха. Ето до чега доводи тежња да се буде мајмунче Запада: и сам постајеш мајмун а и државу губиш.
Хипер емоционалност, несувисли, нејасан, брз говор, сталне гримасе – не мора се бити нарколог, да би се закључило да са актуелним Председником није све у реду. Намерно кажем „Председник“ а не „руководилац“ зато што руководе Украјином сасвим други људи. А кловнове на власти у многом државама ми већ знамо.
Али понекад кловн може да оболи и од маније величине, својеврсног „јерусалимског синдрома“, жеље да себе види као владара судбином света. Један аустријски сликар је једном раније већ оболео од овакве маније и морала је да га лечи цела руска армија. Кад смо код тога, и деда Зеленског је узео учешћа у том лечењу – шта ли би тек он данас рекао да види унука? „Срамота“ вероватно је минимум како би прокоментарисао.
Срамоти себе може да изложи не само појединац, већ и цела држава, ако се, не дај Боже, тај појединац нађе на власти. И Срби и Руси и Немци и Американци то знају.
Нећу говорити о томе како су се осећали Руси за време Јелцина, или како су се осећали Американци у време сенилног деда Бајдена – ионако је све очигледно. Са Украјином је све много горе: ако су друге државе, јаче и самосталније од Украјине, могле и могу и данас, да се супротставе тој националној срамоти, шта може да уради Украјина, чија је државна идеологија постало то прозападно мајмунисање?
Чим се мало промени расположење газде, мајмунче схвата, да више није тако занимљиво и почиње да лудује, покушавајући да поврати пажњу белог газде на себе – а изгледа да се исто догађа и са Зеленским (као и са колегама пионима у ЕУ). Јефтини покушаји да се изазове сажаљење, претварање да су витезови без мане и страха, данас већ више не делују – велики газда има друга интересовања и бриге. И тако онда пацијент јурца наоколо, прича како мора да живи у бункеру, да га прогони Путин, а да је он у ствари велики стратег и Наполеон. Такве „наполеоне“ лече (нисам баш сигуран колико успешно) у одговарајућим медицинским установама, а јао си га народу који дозволи себи да њиме управља такав пацијент психијатријске установе.
По јавним наступима Зеленског у последње време, психијатри закључују и постављају дијагнозу да је код кловна у питању, мешавина параноје и наркоманских визија, које он прихвата као реалност. Јадни Украјинци. То је случај за конзилијум. И у конзилијум треба позвати стручњаке. Мало је вероватно да ће самог пацијента питати за мишљење које лекове он сматра да треба да примене у лечењу.
Предходне текстове Петра Давидова прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
