Piše: Petar Davidov
Nakon nedavnih razgovora Putina i Trampa o svetskim pitanjima, Zelenski pokazuje znake nervoze, nesigurnosti i velikog stresa a pitanje je da li je još uvek sasvim psihički zdrav. Komentatori pišu „Klovn je ponovo počeo da šmrče“, čime objašnjavaju njegovu izuzetnu emotivnost, užurbanost i nesuvislu komunikaciju, kao i česte grimase, što navodi na pitanje o njegovom psihičkom stanju.
Kakva surova ironija: zadatak klovna je da zasmejava, a u slučaju Zelenskog klovn se pretvorio u lik iz filmova strave i užasa, i sad već više nikom nije do smeha. Eto do čega dovodi težnja da se bude majmunče Zapada: i sam postaješ majmun a i državu gubiš.
Hiper emocionalnost, nesuvisli, nejasan, brz govor, stalne grimase – ne mora se biti narkolog, da bi se zaključilo da sa aktuelnim Predsednikom nije sve u redu. Namerno kažem „Predsednik“ a ne „rukovodilac“ zato što rukovode Ukrajinom sasvim drugi ljudi. A klovnove na vlasti u mnogom državama mi već znamo.
Ali ponekad klovn može da oboli i od manije veličine, svojevrsnog „jerusalimskog sindroma“, želje da sebe vidi kao vladara sudbinom sveta. Jedan austrijski slikar je jednom ranije već oboleo od ovakve manije i morala je da ga leči cela ruska armija. Kad smo kod toga, i deda Zelenskog je uzeo učešća u tom lečenju – šta li bi tek on danas rekao da vidi unuka? „Sramota“ verovatno je minimum kako bi prokomentarisao.
Sramoti sebe može da izloži ne samo pojedinac, već i cela država, ako se, ne daj Bože, taj pojedinac nađe na vlasti. I Srbi i Rusi i Nemci i Amerikanci to znaju.
Neću govoriti o tome kako su se osećali Rusi za vreme Jelcina, ili kako su se osećali Amerikanci u vreme senilnog deda Bajdena – ionako je sve očigledno. Sa Ukrajinom je sve mnogo gore: ako su druge države, jače i samostalnije od Ukrajine, mogle i mogu i danas, da se suprotstave toj nacionalnoj sramoti, šta može da uradi Ukrajina, čija je državna ideologija postalo to prozapadno majmunisanje?
Čim se malo promeni raspoloženje gazde, majmunče shvata, da više nije tako zanimljivo i počinje da luduje, pokušavajući da povrati pažnju belog gazde na sebe – a izgleda da se isto događa i sa Zelenskim (kao i sa kolegama pionima u EU). Jeftini pokušaji da se izazove sažaljenje, pretvaranje da su vitezovi bez mane i straha, danas već više ne deluju – veliki gazda ima druga interesovanja i brige. I tako onda pacijent jurca naokolo, priča kako mora da živi u bunkeru, da ga progoni Putin, a da je on u stvari veliki strateg i Napoleon. Takve „napoleone“ leče (nisam baš siguran koliko uspešno) u odgovarajućim medicinskim ustanovama, a jao si ga narodu koji dozvoli sebi da njime upravlja takav pacijent psihijatrijske ustanove.
Po javnim nastupima Zelenskog u poslednje vreme, psihijatri zaključuju i postavljaju dijagnozu da je kod klovna u pitanju, mešavina paranoje i narkomanskih vizija, koje on prihvata kao realnost. Jadni Ukrajinci. To je slučaj za konzilijum. I u konzilijum treba pozvati stručnjake. Malo je verovatno da će samog pacijenta pitati za mišljenje koje lekove on smatra da treba da primene u lečenju.
Predhodne tekstove Petra Davidova pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
