Пише: Петар Давидов
Не треба заборавити ни знатну разлику у менталитету: док источни Немци више држе до традиционалних вредности, „западњаци” су одавно васпитавани на „вредностима другачијих боја“, и мало ко је срећан због те „дугине разноликости”. „Па, ко је онда од нас прави Немац?” – поставља се реторичко питање на Истоку. За узврат добијају нове оптужбе за фашизам. „Како, побогу, фашизам? Ми само желимо да будемо Немци, да живимо у Немачкој, читамо Шилера, слушамо Баха и будемо пријатељи са Русима – шта је у томе лоше?” За оваква размишљања добијају још једну туру оптужби.
Дошло се дотле да „западњаци”, судећи по извештајима у медијима, почињу да отказују одморе на истоку земље – не желе више да долазе у хотеле на Балтичкој обали, јер „источњаци нису демократски настројени!”. Одговор са истока, на саксонском дијалекту, гласи једноставно: „Без одмора, али са принципима. А новац донирати Кијеву, је у реду? На своју земљу нећете да мислите?” Има ту још доста речи и израза на саксонском, али нису за штампу.
Једино што Немце, ипак поред свих разлика уједињује у последње време, то је – однос према украјинским досељеницима. Раније су их називали „избеглицама”, дочекивали раширених руку, качили (нарочито, наравно, на западу Немачке) жутоплаве заставе, давали им разне врсте помоћи, повластица, саосећали са „жртвама руске агресије” – управо „руске агресије”.
Прошле су три године, и како примећују моји саговорници из Саксоније, „прогледали су чак и они на западу”: одједном је постало неумесно махати украјинском заставом, у приватним разговорима се избегава стално истицање „потребе за подршком сиротим украјинским избеглицама”, све гласније се чују захтеви за укидање повластица и помоћи, а све више људи се пита: није ли време да ови „драги гости” сазнају да је „сваког госта – три дана доста“?
Једноставније речено, милион и по Украјинаца који су стигли у Немачку толико су већ дојадили Немцима, да су ови почели да жале што су уопште ширили свој гостољубиви загрљај. „Једно је када помажеш заиста унесрећеном човеку који је гладан и беспомоћан – кажу. – Али сасвим је друга прича када тај 'несрећник' стигне у 'ферарију', прави хаос у твојој кући, диже ноге на сто, а ти све то мораш да трпиш и још и плаћаш,” – чуде се на западу Немачке. „Ми смо вас упозоравали”, одговарају источни Немци. – Ништа није тако једноставно.”
Саксонци пишу:
Број досељеника из Украјине постепено расте – ко год има могућност, настоји да побегне из своје некадашње државе. Недавно је у мом хотелу преноћила породица из Дњепропетровска (они га зову „Днипро”): муж, жена и петогодишње дете. Стигли су у „тојоти ландкрузер”, препуној ствари. Измучени од дугог пута. Оцу је 26 година, дакле, бежи од мобилизације. Колико је новца дао да га пусте из Украјине, не смем ни да помислим. Рекао је да не намеравају да остану у Немачкој, и да иду даље.
Претпостављам да је у украјинским круговима већ постало јасно да у Немачкој дувају нови ветрови – више нико не дочекује избеглице раширених руку, и они то брзо схвате. Недавно је у Дрездену „украјинска дијаспора“ (како они сада себе називају) покушала да се на протестним демонстрацијама поново наметне својом галамом, повицима, паролама и антируским наступима – али ох, погрешили су што су то урадили! Наши их сада једноставно не подносе. Одговарали су им повицима: „Обесни сте за наш рачун – зар не желите да се вратите кући?!”. Да се врате? Сваким даном напредовања руске војске све више је оваквих „тојота” и других скупих аутомобила са украјинским таблицама.
Једном речју, Немци нису више усхићени својим пуленима.
Због тога се све гласније чују захтеви да немачке власти зауставе овај хаос. Чини се да понешто ипак успевају: ако украјински досељеник одбије понуђени посао, њему се социјална помоћ или знатно смањује, или у потпуности укида. А висини те помоћи завиде многи Немци – где су ту правда и равноправност? Охрабрује једино, мада и слабо, то што су много строжи према онима који крше закон: они су први на листи за депортацију. Треба да схвате да Немачка није обећана земља у којој теку „мед и млеко“!
Грађанин Украјине Зеленски је у интервјуу за The Economist, изјавио да, ако се помоћ ЕУ смањи или сасвим престане, Европу ће „задесити реакција милиона украјинских избеглица на то што је њихова земља остављена на цедилу” – ово је директна претња терором.
И ово већ постаје реалност, упркос томе што ЕУ наставља да подржава Украјину. Тако је у Келну претучен чиновник само зато што је одбио да одобри још једне украјинске демонстрације јер су их касно пријавили. О овом нападу известио је Северно-немачки радио, али је затим информација нестала са сајта. Примера за овакво отворено дрско и безобразно понашање „драгих страдалних избеглица“ из Украјине има на претек у свим земљама ЕУ. Тако да зашто би староседеоци ових држава требали да дозволе да дрски дођоши њихове државе, претворе у нешто налик на данашњу Украјину?
Још горе се, како ми кажу моји саговорници, према Украјинцима односе њихови суседи Пољаци. У њиховом случају може се директно говорити о огорчењу које се граничи с мржњом према „дошљацима“: цене гаса у Пољској су у последње време порасле за 10% и наставиће да расту. Сходно томе, расту и цене свега осталог – од хране до намештаја. Али „несрећне украјинске избеглице“ буквално окупирају тржне центре, не обазирући се нарочито на високе цене, живе у хотелима где собе коштају и до 3000 евра месечно – одакле им новац? – питају се све свеснији и све сиромашнији Пољаци. И све гласније понављају за Немцима: „Грађани туђе земље, идите својој кући.“
Неће отићи: према анкетама, већина „избеглица“, а посебно њихових жена, и не помишља да напусти Немачку или друге земље које су их привремено прихватиле. Интегрисати се у културу тих земаља такође не желе, већ уместо културе Гетеа, Шопена, Сервантеса, Бројгела преферирају концепте које је наметнуо нацистички режим у Украјини – као да им сви нешто дугују само зато што постоје. И постојаће они за туђе паре, и то много. Парафразирајући познату изреку, човек може да оде из Украјине, али Украјина из њега – никада.
Треба ли да саосећам са становницима ЕУ због овога? Не мислим тако – сами сте ковачи своје садашње среће. Сами се с њом и носите.
Извор: Правда
