ПОВОДОМ ЈЕДНОГ ПИСМА

Недавно сам добио електронско писмо од једне студенткиње из Бањалуке. Упознали смо се и разменили неколико речи прошле године, кад сам био у њеном граду. Забринута због стања у Србији, јавила ми се са својим недоумицама. (Објављујем, у виду питања, делове њеног писма, без куртоазног увода, који није битан за тему). Настојао сам да јој одговорим са свом озбиљношћу за коју сам способан, а свој одговор сматрам начелним, па га и објављујем.

Основно моје становиште је јасно: режим Александра Вучића је антисрпски и разоран у најдубљем смислу те речи. Од њега се Срби немају чему надати, што се види од доласка на власт Српске напредне странке(1). Ни Срби у Србији, ни Срби ван Србије се ничему не могу надати од Вучићевог режима, осим даље издаје и продаје свих наших права и слобода. Издаће Српску као што је издао и Косово и Метохију. Зато се морамо борити за српску власт која ће бити и национална и демократска, заснована на широком сагласју и разумевању насушних народних потреба и интереса. 

О томе сам,  као аутор или коаутор, објавио и неколико књига.(2) 

Текст који предстоји је писан на овој линији, са освртом на начелне проблеме данашњег опстанка српског народа. 

НА УДАРУ СИЛА НЕМЕРЉИВИХ

ПИТАЊЕ

Пратим и дешавања у Србији. Руку на срце, није лако гледати све ове ударе на српску земљу - са свих страна, изгледа, неко нешто отима или разара.

ОДГОВОР

Сасвим сте у праву: нама, од када живимо на овом тлу, туђини не дају да живимо. О томе сам, својевремено, приредио мали речник србофобије, где се види да смо, вековима, неподобни за живот на Балкану. Мрзели су нас сви, од Маркса и Енгелса до Хитлера, и од хабзбуршких планера ширења на Исток до Била Клинтона и осталих Њу Ејџ синова пакла. Наравно, разлози су различити, али, пре свега и изнад свега, ми смо православни народ који је зауставио продор Ватикана на Исток. И то нам се не прашта. Усташе су биле само ударна песница Запада. То и јесте судбина хришћана у овом свету, јер је Господ рекао да ће гонити и Његове као што су гонили Њега. Уопште није лако носити такав крст. Али то је крст који нам је дат зато што Господ зна шта можемо да понесемо.  

И данас смо, то је бар сваком нормалном јасно, окружени непријатељима са свих страна.  Србија и Српска налазе се у положају Краљевине Југославије уочи Другог светског рата: са свих страна су у НАТО окружењу, као што је Југославија била у окружењу Тројног пакта. И онда и сада се спремао поход Запада против Русије, па је Србе, као „мале Русе“, требало трајно пацификовати. Зато осећам бригу, искрену и озбиљну, и за Србију и за Српску, и јасно ми је да унутрашња криза може водити озбиљним последицама и због удара споља. Ипак, у оваквим временима турбуленције, морамо бити аналитични, напрежући се до краја када је у питању поимање онога што се збива. 

ЗБУЊЕНОСТ ПОВОДОМ ПРОТЕСТА 

ПИТАЊЕ 

Протести у последње време донели су и сцене које су, барем мени, неприхватљиве. Тренуци када је Нови Пазар, макар симболички, постао „центар Србије“, уз повике Алаху екбер и отворене сепаратистичке поруке, дубоко су узнемирујући. За мене то није питање толеранције - већ питање идентитета и опстанка.

ОДГОВОР

Мени је сасвим јасно да сте узнемирени различитим стварима које сте могли да видите у току протеста у Србији. ( Који су, да не заборавимо, почели јер је један ненародни режим крив за погибију шеснаесторо људи под новосадском надстрешницом у јесен 2025: криминал и корупција режима убили су људе, и то је Србију дигло на ноге ). И Ваша узнемиреност није никакво чудо – протести као што су ови нису и не могу бити једнозначни. Ту, као и свакој напетој друштвеној и политичкој ситуацији, има много муља, и много потребе да се ситуација разбистри. Ипак, основа протеста је вапај српског народа за правдом јер је на власти у Србији ненародни  режим који је, под маском патриотизма, уништио све битне националне интересе, а спрема и коначну распродају наших ресурса странцима. Тај вапај најдубље су изразили студенти, о чијем протесту сам такође више пута писао. Шаљем на увид текст, из кога, по логичком следу, можете видети на шта мислим.(3) 

Не може се ни замислити каква би зла могао да нам нанесе неки отворено другосрбијански режим, осим да нас стрељају на улицама. Све што се може продати, продато је. Све што се да издати, издато је. Србија је земља на коленима; а ако она трајно падне, онда никоме од Срба на Балкану неће и не може бити добро. Ја се искрено надам да Вас патриотска реторика Вучићевог режима не заварава. То не значи да сам ја за „другосрбијанце“ за чије би власти би неко вређао српска страдања са оне стране Дрине и Саве, и допуштао било какво сепаратистичко лудило да се расцвета у хиљаду црних цветова. Али размислите: у последњих годину дана, захваљујући политици Вучићевог режима, двадесет посто Срба се иселило са Косова и Метохије.(4) Да ли је то патриотизам који ће спречити невоље у Рашкој области? Да ли ће такав Вучић спасити Републику Српску од удараца који јој непријатељи спремају?

ОПАСНОСТ ЛИЧНОГ РЕЖИМА

Како је, још 2019, рекао професор Мило Ломпар:„Ово је четврти ауторитарно-диктаторски режим који има пресудну подршку западних чинилаца. Гори је од личног режима краља Милана који је Тајном конвенцијом предао државну сувереност Аустро-Угарској. Гори је и од диктатуре краља Александра коју су подупирале француске банке. По историјском учинку, најближи је тоталитарном режиму Јосипа Броза који је, са деценијском америчком подршком, створио услове за поништавање српских националних права. (...)Потопљени у тешкоће потрошачког друштва, уплашени пропагандом власти, испуњени хедонистичком културом, грађани не успевају да се оријентишу и када схватају размере догађаја чије последице трпе. Установе националног значаја, СПЦ, САНУ и Београдски универзитет, урушавају се наочиглед јавности и захваљујући поступцима својих чланова губе сваки углед и достојанство“.(5)

У доба урушених институција, студенти Србије су устали да учине што се учинити може. Ако не успеју, на дуго времена нас чека пустош и затирање. У току је страхотна распродаја свега што је Србији преостало. (6)

ДА ЛИ СМО САМО НАИВНИ ИЛИ ЖЕЛЕ ДА НАС УНИШТЕ

ПИТАЊЕ

То ме навело на дубље размишљање: јесмо ли ми као народ заиста толико наивни? Или смо само заборавни?

ОДГОВОР 

Ми смо и наивни и заборавни, али ми смо, пре свега и изнад свега, народ који се толико напатио да је право чудо да нас и оволико има, и да смо и оволико свесни. Нама од 1918. стално одузимају победе, и не само то: убијају нас, страхотно. 

Ми смо, вековима, били на удару Германа који су маштали о продору на Исток и чинили све да нас уклоне са простора који нам је Бог дао за живот. Тако је војвода Карло Хабзбуршки 1718, док је ратовао против Турака и док су му Срби у том рату помагали,  издао заповест својој команди да број потомака Светог Саве мора стално држати под контролом, с тенденцијом да се смањи; кајзер Вилхелм у Првом светском рату био је одлучан:“Те битанге би требало натерати да поклекну!“(7) 

Херману Нојбахеру, свом специјалном изасланику за Балкан, Хитлер је говорио следеће:“Ми никад не смемо дозволити да на Балкану један народ постане сувише моћан, народ који има осећај политичке мисије и историјске улоге. Управо Срби су тај народ. Они су доказали да имају велику државотворну снагу, а и велике, амбициозие циљеве који чак иду до Егејског мора. Имам озбиљне примедбе на то да такав народ у њиховим настојањима и амбицијама ја још посебно охрабрим и подржим.(...) Срби су народ који је одређен да има државу и који је као народ одржан. Њихова идеологија је великосрпска. У њима постоји безобзирна отпорна снага. Због тога ће они увек заступати великосрпску идеју.Оно што долази из Београда значи опасност(…) Немачка мора до краја сузбијати све планове о Великој Србији. Не сме се створити српска војска. Прихватљивија чак становита комунистичка опасност”(7).

А шта су биле последице оваквих ставова?    

Када су Беч и Берлин  решили да се заувек обрачунају са Србима, то је изгледало концлогорски. Није им било доста што су клали и убијали у казненим експедицијима 1914 (Арчибалд Рајс је само у децембру те године забележио маскар преко 1400 српских мушкараца, жена и деце), него су решили да сумњивце баце на дуго логорско умирање. И остварили су наум, умногоме.(8)

ЛОГОРИ ЗА СРБЕ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Срби су Европу срели у концлогорима у Нађмеђеру, Ашаху, Маутхаузену ( да, да, у оном истом који је радио и у Другом светском рату; Немци су знали да им може затребати, па га нису ни рушили), Рабсу, Нежидеру, Болдогасоњу, Дрозендорфу, Араду, Цегледу, Карлштајну, Паксу, Лопроњу, Браунау, Собошлоу, Гросау, Милчину, Кенигсрбрику, Деђмеђеру. Шест ужасних логора за Србе основали су германски савезници Бугари на територији своје државе. У аустро-немачким и бугарским логорима је време Првог светског рата било је преко 260 хиљада држављана мале и окупиране Краљевине Србије.    

Да не заборавимо: преко 156 хиљада заробљених српских војника и официра бачено је у логоре на територији Аустрије, Немачке и Бугарске. 

Концлогор Браунау у Чешкој примио је пет хиљада дечака од седам до петнаест година, који су живели у тако тешким условима да је половина њих умрла. (Ето откуд надахнуће усташама за дечје концлогоре – из културне и миле им Еуропе!) Од 1823 студената Београдског Универзитета, 350 их је погинуло у рату, а преко ПЕТ СТОТИНА их је било у логорима. 

Познати историчар Ђорђе Станковић наводи и имена других логора на јужнословенским територијама „црно – жуте монархије“ (опет узори за НДХ делатност): Марибор, Шентиљ, Копривница, Вировитица, Осијек, Тење, Чепин, Даљ, Белишће, Доњи Михољац, Петроварадин, Плетерница, Пачетин, Бобота, Сисак, Турањ, Погановци, Бршадин, Жљебић. У јесен 1914, вели Станковић, бечки „витезови“ су „чистили“ српска села уз Дрину и педесетак „сумњивих“ села у Срему – из тих крајева је у логоре одведено око шездесет хиљада људи, кривих зато што су рођени као Срби. У Добоју је у логору било између тридесет и четрдесет хиљада омрзнутих им „шизматика“, које су чували муслимански шуцкори. Пошто су логораши обдан и обноћ били на отвореном, половина их је умрла…

Тако је било у Првом светском рату. Главне убице су често били римокатолици и мухамеданци нашег порекла, који су оданост Бечу доказивали злочинима над својим билошким сродницима православне вере.

„Ал` рекосмо „Браћа!“ и све опростисмо“, записао је Владика Николај у својој Служби Новомученицима Српским. И настаде Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
А онда је дошао Други светски рат.

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

Како је Србима било у Другом светском рату?

Хрват југословенске оријентације, Никола Николић, заточеник јасеновачког логора, писао је, у својој књизи о једном од највећих ужаса 20. века:“Сваке секунде, сваке десетине секунде јаукне смртно рањено дијете, и она мајка што под срцем носи чедо своје. Сваке секунде врисне смртно рањен младић, старац, сваке секунде прсну десетине лубања, сјевају секире, ножеви, брадве. Сваке секунде прскају мозгови стотина људи, дјеце, мајкки, сваке секунде шикне крв из артерија, бризне из вена. Сваке секунде замиру рефлекси исколачених, избезумљених очију, сваке секунде шило смртног страха прободе стотине срдаца. Сваке секунде грцају и гуше се у крви стотине и стотине! Сваке секунде...“(9)    

Тако је било у НДХ, која је обухватала Хрватску, Босну и Херцеговину. А у Србији Немци, Бугари, Мађари, Арнаути – свако убија Србе како стигне, и што више, по могућству. 

Исходи?

Какав нам је, дакле, био 20. век? 

НАШИ ГУБИЦИ У ПРОШЛОМ  ВЕКУ

За време НАТО бомбардовања Србије 1999. године,  историчар Љубодраг Димић написао је, потресан у својој чињеничности, текст „Српске жртве у 20. веку“ („Искра“, 1.јуни 1999.).  Да га чујемо:„У овом трагичном веку Срби су се борили у пет ратова за своје преживљавање, у којима су искусили и доживели два геноцида, два грађанска рата, две стране окупације, победили у два ослободилачка рата, изгубили два пута своју државу и створили нову државу три пута. У последњој деценији овог века, уз помоћ САД и уједињене Европе, Срби су доживели егзодус широких размера и изгубили своје етничке територије. Од 24. марта 1999., Срби воде свој шести рат у 20. веку са јединим циљем да преживе, бранећи своје животе и своју државу, чувајући своју традицију и идентитет који не могу опстати без Косова и Метохије.
У Првом балканском рату 1912., у коме су се бориле балканске државе Србија, Грчка и Бугарска против Турске, српске жртве су износиле 30.000 рањених и убијених војника. Нерешени политички и територијални спорови балканских држава узрочили су Други балкански рат 1913. године у коме је Србија победила, али материјално исцрпљена са жртвама од 41.000 војника.

Два светска рата свела су српски народ готово на демографски минимум.'Демографски колапс' Србије у Првом светском рату попео се бројчано на око 1.250.000 погинулих (402.435 војника и 845.000 цивила), и око 500.000 инвалида са трајно смањеном радном способношћу; демографски губитак (убијени, нерођени и радно неспособни) износио је 35 одсто целокупног становништва Србије. Највећи губитак претрпело је мушко радно становништво (између 18-55 година) - 62 одсто целокупног становништва (53 одсто убијених и 9 одсто инвалида). Такви губици изазвали су искорењење читаве нације и узроковали трајне, нерешиве последице у патријархалним српским селима (са 22 одсто више жена него људи). Ратови за ослобођење и уједињење који су трајали више година (1912-1918) у којима су се Срби борили на страни Савезника (Француске, Енглеске, САД, Русије, итд.) утрошили су много животне снаге и изнурили српски народ, породили 'ратну исцрпљеност', 'слабост', 'стагнацију' и губитак читавих генерација.

Коса смрти у Другом светском рату однела је најмање 1.000.000 српских живота (тачан број није никада установљен јер је комунистичка власт у Југославији 1946. године ометала рад Комисије за утврђивање злочина окупатора из политичких разлога). Када се укључе заробљени и рањени, демографски губитак српског становништва износио је преко 20 одсто. Настањен на територији целе Југославије, српски народ је био расчеречен и изложен опасности биолошког, националног и културног уништења.

У периоду немачке окупације, више од 80.000 Срба је убијено, углавном у логорима смрти, специјалним затворима, казненим експедицијама и одмаздама у којима је 100 Срба убијано за једног рањеног, а 150 за једног убијеног немачког војника. Више од 350.000 Срба је насилно одведено у немачке логоре.

На територији италијанског протектората Велике Албаније (са укљученом Метохијом), више од 10.000 Срба је погубљено, а најмање 80.000 Албанаца је ту насељено. У мађарској окупационој зони, само у току 1941. године 10.000 Срба је убијено (од тога броја, 4.000 Срба је бачено у смрзнут Дунав, управо на месту где је мост који је ових дана разорио НАТО својим бомбама). Резултат бугарске окупације био је 20.000 убијених и 50.000 протераних Срба. Злочин почињен на територији Независне Државе Хрватске имао је највеће пропорције. Терору је изложено 1.900.000 људи. Према немачким изворима, 700.000 Срба је убијено у Хрватској, 250.000 покрштено и преко 400.000 протерано у Србију.

Злочини су почињени против српског становништва у току година разбијања Југославије. Разбијање СФРЈ је обављено путем оружане сецесије обилно помогнуте од међународне заједнице. Начело територијалног интегритета једне државе и неповредивост њених међународно признатих граница (Повеља УН, Закључни акт Конференције за сарадњу и безбедност у Европи) није поштован у случају Југославије. Право самоопредељења везано је за федералне јединице. Срби су изузети из универзалног права на самоопредељење. Њихова обавеза да живе са другим нацијама у заједничкој држави је пренебрегнута. Дипломатско признавање сецесије омогућило је грађански рат који је почео у Хрватској 1991. и проширио се на Босну и Херцеговину 1992. и био оглашен агресијом.

У тим ратовима Срби су претрпели теже губитке од других народа у Југославији. У 1990-им годинама око 500.000 Срба су заувек напустили Хрватску (емигрирали или били протерани). Према неким изворима, 1991. године је 723.665 Срба живело у Хрватској; данас их има 130 000 – 150 000. Стога, демографски губитак износи скоро 600 000 Срба. Према проценама стручњака, број српских жртава у Хрватској био је 8.000 - 10.000. А од укупног броја жртава у Босни и Херцеговини (оцењен на 80 000), више од 30 000 су Срби.

У првој деценији овога века, Срби су били у већини у Македонији, Косову, Метохији и Санџаку (50,4 одсто). У Босни и Херцеговини, они су представљали већину целокупног становништва (43 одсто) и били су у већини у 28 од 53 среза. Срби су живели у компактним групама у Хрватској, у Славонији (21 одсто) и Далмацији (17 одсто становништва). Представљали су бројчану већину у 20 срезова. Стотине хиљада Срба су били приморани да напусте Косово и Метохију. У периоду 1971-1981, број Срба који су емигрирали са Косова и Метохије био је 13 пута већи од броја који се тамо настанио. На крају овога века, очигледно је да су територије на којима су Срби живели етнички испражњене. Политичком репресијом, њихово присуство у Хрватској је смањено на постотак који статитистички није значајан. Данас представљају само 30 одсто становништва у Босни и Херцеговини.

У међувремену у току је разарање Београда по 42. пут у његовој историји!“ Тако је, 1999, писао професор Димић.

ОПОМЕНА ЖАРКА ВИДОВИЋА

А кад избије рат на Балкану, први на удару су Срби.    Велики број „комшија“, Хитлерових савезника из Другог светског рата, спремни су да нас газе у име Новог поретка, и да нас опет бацају у концлогоре. А Србију воде људи који бунцају о миру и ЕУ интеграцијама, слепи пред чињеницама доба у коме живимо.

Зато се, по мери сила, треба спремати за нову борбу и нова страдања. Треба се сетити Жарка Видовића, српског философа и логораша у Норвешкој у Другом светском рату ( тамо је преко три хиљада Срба оставило своје кости ), изговорене у интервјуу „Печату“ 2013:“Ипак, једина и последња национална елита била је она сабрана у логорима. У логоре су допремљени људи из партизана, четника и 80 одсто њих који нису били ни у једном од ова два покрета. Они су једноставно били Срби и били су у логорима баш зато што су Срби, без обзира на политичку оријентацију. Друго, нико од њих није био сигуран да ли ће преживети, и водили су рачуна о свему, као да их сутра Бог може упитати ко су и шта су. Нама који смо били у логору у Норвешкој, стално је било на уму да неко може упитати како су се држали ти Срби. И ми смо се држали часно. Јер смо сматрали да нас историја и завет обавезују да се тако држимо. (…) Када смо се вратили у Југославију Тито није дозволио да логораши оснују своју заједницу, него нас је сврстао у тзв. Савез бораца, јер се више плашио логораша него бораца. Тито је знао да су логораши преживели смрт, да су отпремљени у логоре као Срби и да је њима свака идеолошка подела страна. А ако нико у послератној Југославији није постављао питање српства, логораши су морали, јер су једино они чували живо памћење на логоре и чињеницу да су тамо били не зато што су комунисти или антифашисти, него зато што су Срби. Од тада се рађа осећање да Европа негује непријатељство према Србима. Потврда тога било је напретек. Сетите се да је Буш приликом свог боравка у Загребу 2008. године у једном интервјуу захвалио Хрватима као провереним, старим савезницима, иако је Хрватска са НДХ била најзлочиначкија држава у нацистичком блоку“(10).

Не смемо заборавити своје слободарско искуство, без кога престајемо да будемо Срби. Не заборавимо ни 1914, када смо, чувајући своје достојанство, на Дрини и Колубари устали против вишеструко јачег непријатеља; памтимо да смо 27. марта 1941. рекли НЕ Хитлеру; сећајмо се да смо први дигли устанак у окупираној Европи те исте 1941; знајмо да се ниједан наш војник, чак ни колаборациониста, није нашао на немачкој страни на Источном фронту против Русије; без обзира што ће нам бити тешко ако будемо бранили слободу, биће нам још теже ако паднемо у ропство. А све ово значи – Срби су мали велики народ, без обзира на све падове и промашаје, и кловнократску политичку „елиту“ која би да се одрекнемо себе зарад Вавилонске куле зване ЕУ.

Или, како би рекао Алекса Шантић:    „Ми знамо судбу и све што нас чека,/ ал страх нам неће заледити груди. / Волови јарам трпе, а не људи,/  Бог је слободу дао за човјека“.

КРАЈИШКО ИСКУСТВО И ТОМПСОН

ПИТАЊЕ     

Сличан утисак сам стекла и након концерта Томпсона. Долазим из Крајине. Ми смо, народски речено, увек на линији фронта - духовној, културној, идентитетској. Док се у Србији многи чуде што је уопште било толико људи на том концерту, код нас је преовладао коментар да Томпсон „више није што је био“, јер наступ није био довољно усташки. Ми, који живимо уз границу, знамо на шта су способни. Ми то гледамо сваки дан. Ми немамо луксуз да заборавимо. Зато се питам: Како је могуће да се код нас тако лако заборавља? Да ли је у питању наивност, или само незнање, мада се често испостави да је то једно те исто?

Је ли могуће да исти тај однос према Санџаку објашњава и однос према Косову?

Проблем са којим се Ви суочавате, као неко ко је пореклом из Крајине, један  је од основних проблема Српства - предуго смо живели одвојено једни од других, са умногоме различитим историјама: Србија под Турцима – прва је почела да се ослобађа, још 1804; Стара Србија – ослобођена 1912; Босна и Херцеговина под Турцима и Аустро – Угарском, ослобођена 1918; Крајина и Далмација под Млетачком републиком, па под Хабзбурзима, до 1918; Лика, Кордун, Банија, Славонија, Срем, Банат, Бачка -  ослобођени 1918. Бока Которска под Турцима и Млечанима, па под Бечом, до 1918. Црна Гора релативно самостална, мада је и она, до Светог Петра Цетињског, била војна крајина Млетачке републике. То је један од узрока због којих се не разумемо довољно – била су нам различита историјска искуства, а држава у којој смо живели заједно била је Југославија, а не Краљевина Српска. Југославија је, и пре и после рата, имала идеологију која је Србе више удаљавала једне од других, него што их је спајала.  

Али, немојте заборавити: ако је Книнска Крајина, одакле сте Ви, имала јачу српску самосвест, нарочито када су у питању хрватски шовинисти, то је, између осталог, било зато што су у Крајини за време Другог светског рата доминирали припадници Југословенске војске у отаџбини, док су многи Личани, Кордунаши и Банијци, силом околности, отишли у партизане, а неки од њих су постали део Титове војске која је 1944. немилосрдно убијала равногорце и слободољупце у Србији коју је Броз окупирао. Срби су се, авај, освешћивали, и у југословенској Хрватској и другде тек кад је почео распад СФРЈ. Највећи број они који су се у СФРЈ изјашњавали као „Југословени“ били су, у ствари, Срби. Мени је једна девојка из Крајине, пре двадесетак година, рекла:“Да није било Туђмана, ми не бисмо ни знали да смо Срби“. Заборав је, између осталог, био плод околности самопорицања, али и ужаса које смо преживели: многи су бежали у заборав да би могли да живе. Како живети са свешћу да неко стално жели да те закоље само зато што си то што јеси? 

БУДУЋНОСТ ЈЕ У МЛАДИМА

Морам да кажем још нешто: млади Срби су свеснији целине Српства више него икад. И свеснији су Косова и Метоије више него икад. И свеснији су Републике Српске више него икад. Па ипак, кад немаш јаку државу која ту свест може да преточи у реалну одбрамбену снагу, онда није нимало једноставно. Многима и многима је јасно ко је Томпсон, али шта се ту може кад права Срба у Хрватској нема ко да штити? Ипак, важно је да самосвест остане. И треба је чувати и надграђивати.  И Срби су сви и свуда – од Скопске Црне Горе до Беле Крајине, од Бањалуке до Велике Хоче, од Суботице до Врања, од Чачка до Херцег Новог. Не морају да живе у истој држави, али треба да живе у истом Завету. 

Млади људи се боре за Српство, али се не мире са криминалним Вучићевим режимом. Ако Вучићев криминални режим победи младе Србе, они ће заувек отићи из Србије. И српско питање биће трајно решено, у складу са жељом наших непријатеља. 

СРПСКА ЈЕ ЗАИСТА СТУБ СРПСТВА

ПИТАЊЕ

Многи моји вршњаци са Космета често говоре како је Република Српска „бастион српства“. Увек сам се питала а зашто то није Србија? Како је могуће да неко из Метохије прво види Српску као стуб? Можда је одговор у томе што овде, код нас, још увек живи дух борбе и отпора. Можда се у Србији пречесто тражи оправдање у „модерном свету“ и „европским вредностима“, па се заборавља да свет ништа није заборавио, само ми заборављамо ко смо и где смо.

Наравно да Срби, не само из Метохије, Републику Српску виде као стуб Српства, управо због њеног страдања и борбе која је довела до њеног настанка. Па ипак, док Србија не буде слободна и национално демократска држава, кадра да брани интересе свих Срба на Балкану, ризици су превелики и за саму Српску. Може ли корумпирана и од Запада уцењена власт да одбрани Српску од НАТО агресије која се спроводи у разним видовима ( за сада, без употребе оружја )? Може ли поробљени Београд да се заложи за слободну Бањалуку?

Моје је мишљење да не може. Борећи се против Вучићевог режима, борим се за Српство, а не за НАТО глобализам. То се, наравно, подразумева, али није сувишно да се напомене, због удбашких квазинационалиста који сваког што је против Вучића оптужују да ради за НАТО пакт и другорбијанштину.  

ПИЦУЛА НИЈЕ МЕРА СРПСКИХ СТУДЕНАТА, АЛИ ВУЧИЋ ЈЕСТЕ ВОЂА „ОБОЈЕНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ“

ПИТАЊЕ 

И на крају, зар смо заиста престали да памтимо? Зар су нам Пицула, Северина и разни „излети у иностранство“ важнији од оног што су нам историја и векови оставили као опомену? Како објаснити овакве појаве у српском народу? Да ли је реч о лаковерју или о системском неразумијевању стварности? Да ли нам као нроду прети трајни губитак памћења?

Можда међу студентима који су се бунили против Вучићевог режима има оних који су веровали Пицули и Северини, али таквих нема много. Они који су ишли у Брисел и Стразбур носили су поруку за коју се знало да је ЕУ неће чути, јер ЕУкратији Вучићева власт одговара. Да је Милошевић на унутрашњем плану радио оно што ради Вучић, урушавајући све институције и газећи сваки закон, тридесет би га пута бомбардовали НАТО „демократизатори“. Милошевић им није одговарао, јер је пружао, макар и слаб и недовољан, отпор прекрајању Балкана. Овако, као што сам већ много пута рекао, Вучић им савршено одговара, па га ни не дирају. Он је блокадер који је блокирао Србију на путу ка себи. Он је вођа „обојене револуције“, а не студенти. 

О томе адвокат Владимир Вујовић, у тексту „Власт обојене револуције у Србији“, јасно пише:“Наиме, под појмом обојене револуције обично се подразумева политички покрет који има за циљ да се у одређеној држави спроведе смена оне власти, која се не понаша у складу са интересима западних сила, пре свега САД-а и ЕУ. У ту сврху, такав политички покрет има значајну финансијску, медијску и политичку помоћ наведених западних фактора. Крајњи циљ смене власти, која треба да буде спроведена деловањем тог покрета, јесте да се на власт доведе она политичка, али и културна и духовна, врхушка, која ће омогућити саображавање политике и поступања те државе и народа геополитичким интересима западних чинилаца моћи. Ти геополитички интереси се одражавају у промени суверене политике државе, одустајању од одбране и заштите њених националних интереса, предаји делова територије те државе на управљање западним силама или заступницима њихових интереса у окружењу, распоређивању војних трупа и оружја на њеној територији, промени културне политике у циљу вредносног поунутрашњења и прихватања као нормалног статуса окупираног и потчињеног, потпуном уступању природних, енергетских и привредних ресурса државе западним привредним и финансијским моћницима, стављање читавог економског и банкарског система у службу западних економских интереса.  Када се природа садашње власти у Србији сагледа са становишта претходно изложених циљева спровођења обојене револуције, постаје очигледно да, заправо, та власт представља власт обојене револуције. По свом унутрашњем осећању и по спољним изражајима таквог осећања, дакле по својим намерама, поступцима и последицама тих поступака, власт СНС-а јесте власт обојене револуције. То се најбоље види по питању Косова и Метохије, као најдраматичнијем и најзначајнијем питању српске политичке стварности, које се, својом исконском заветном снагом, вечном актуелношћу и свепрожимајућим обавезујућим дејством у свим сферама и према свим учесницима друштвеног, јавног деловања, одражава и утиче на све остале актуелне и будуће чиниоце те стварности. Наравно да се наречена обојена природа ове власти јасно испољава и у погледу Републике Српске, српског народа и легитимних националних интереса и права Срба у Црној Гори, културне политике ове власти, односно потпуног недостатка исте, девастације система основног, средњег и високог образовања, економске експлоатације у најгорем значењу, давањем националног богатства у бесцење, ископавања литијума, експлоатације рудног богатства, као и у и многим другим значајним областима.“(11)

Врло јасно – Вучић је слуга западних интереса, и челник „обојене револуције“ која разара Србију.

АКО – ОНДА

Ако власт Вучића и његових кловнова не буде поражена на слободним изборима, и ако се успостави прелазна Влада која ће имати мандат да нас из предполитичког врати у политичко и из предуставног у уставно стање, припремајући прве слободне изборе после 2012.године, Србија ће нестати. Студенти су поднели огромну жртву борећи се за обнове Србије и њен опоравак. Да ли ће та жртва бити узалудна у политичкој мрчави данашњег Српства у непријатељском окружењу, остаје да се види. Али, начин на који су студенти стали под заставу државе Србије и настојали да одбране своје право на опстанак и напредак у овој земљи леп је пример неодустајања од Смисла. 

УПУТНИЦЕ (7.8.2025. године )

1.    https://stanjestvari.com/wp-content/uploads/2025/03/6.%D0%B0.-Svedocanstvo-delovanja-SNS-na-Srbiju-od-dolaska-na-vlast-cirilica.pdf
2.    https://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/klovnokratija-dr-vladimir-dimitrijevic-knjiga.pdf; www.vladimirdimitrijevic.com/sr-rs/tekstovi/569-ni-dana-bez-srama-knjiga-o-klovnijadi-zvanoj-vucic.html; pravda.rs/fileadmin/slike/2023/11/22/%C4%8Dvoro_ja_parizersa_komuna_kona%C4%8Dno.pdf; www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/knjiga-izdaja-bez-potpisa-kosovski-zavet-2012-2023.pdf
3.    https://www.pravda.rs/lat/2025/6/11/vladimir-dimitrijevic-student-nije-zapalaio-zito-nego-baklju/
4.    https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/vest-ispod-radara-o-20-odsto-srba-koji-su-napustili-kim-i-koga-je-za-to-jos-briga/
5.    http://www.nspm.rs/hronika/milo-lompar-vucic-stvara-stanje-trajnog-drzavnog-udara.-on-sistematski-obmanjuje-gradjane-dao-je-usmenu-saglasnost-ali-pravno-obavezujucu.-potom-se-zaklanja-iza-okolnosti-da-nije-nista-potpisao.html
6.    https://srbin.info/vuciceva-rasprodaja-srbije-i-posta-ce-biti-doojos-2-javna-preduzeca-menjaju-formu/#gsc.tab=0
7.    Мала књига велике мржње/ Речник србофобије, www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/mala-knjiga-velike-mrznje-recnik-srbofobije-vladimir-dimitrijevic.pdf
8.    https://www.pecat.co.rs/2010/03/vek-logora-za-srbe-dvojno-knjigovodstvo-smrti/
9.    https://stanjestvari.com/2019/12/10/nadezda-vinaver-bogovi-zla-knjiga-o-jasenovackom-logoru/
10.    https://www.pecat.co.rs/2013/03/dr-zarko-vidovic-logorasi-su-poslednja-srpska-nacionalna-elita/
11.    http://www.nspm.rs/politicki-zivot/vlast-obojene-revolucije-u-srbiji.html

Извор: Правда