Правда

Ми разговарамо са војним свештеником у нашој кући у Херсонској области – до самог Херсона има око сат времена аутобусом, али град још увек није ослобођен од нациста. Свештеник је у пастирској посети: путује из Крима у Донбас, обилази војнике на првој линији фронта, разговара са цивилима који су остали близу фронта, служи. Најчешће, каже отац, мора да служи опела и парастосе. Пре неколико сати служили су опело за две девојчице из села близу фронта: стале су да поразговарају као другарице – једна на тротинету, друга на бициклу. Дрон их је спржио. Огорела тела покривена белим платном, мирис тамјана помешан са мирисом спаљеног меса, укочени погледи родитеља и мештана…

„И то није било случајно, то није било грешком,“ каже отац. „Јер сваки дрон има очи: онај ко њиме управља одлично види циљ. Значи било је намерно убиство, свирепо убиство недужних цивила. И таквих случајева су стотине – далеко да о свим тим случајевима пишу медији. Људи покушавају да побегну, ко може одлази, неко и пешке бежи из свог села. Мој сабрат-свештеник, који тамо служи, каже да ће он отићи последњи: нема право да напусти место ако је макар и један човек из пастве остао. Тако је то. Ето какву цивилизацију жели да донесе на нашу земљу и у наше душе „цивилизовани свет“. Надам се да разумеш зашто се боримо.“

Речи свештеника у контрасту су са местом где седимо: тихо вече, обала Црног мора, изнад нашег стола гроздови винове лозе, двориште окружено шљивама и бресквама, сто препун воћа. Чини се – шта више треба за срећу. Али по звуцима експлозија, готово сталном раду ПВО, непрестаном кретању војне технике, схваташ: ни брескве, ни шљиве, ни чак ракија шљивовица не решавају проблем. Понекад, ма колико страшно звучало, да би се дошло до мира потребан је рат: то је још Свети Николај Српски добро објаснио. 

Недавно су ми пријатељи тајно донели из Немачке школске уџбенике из доба „Трећег рајха“ – „Погледај чему су учили праву, чисту аријевску децу, па размисли, да ли се ишта променило.“ Погледао сам, размислио: није се променило ништа. Заклињања о „вишој раси“, о „потреби супротстављања бољшевичким хордама“, о „недораслим народима који се не могу цивилизовати“, о „немању права да они поседују богатства на истоку, која ми морамо освојити за добробит наше нације“, и тако редом. „Ми смо бедем Европе пред бољшевичким хордама!“ – један је од цитата.

Не, ипак, једно се променило: ако су раније те милозвучне хуманистичке пароле биле само у немачким уџбеницима, данас их видимо и у украјинској школи – показивали су ми наши војници, који ослобађају Донбас и Украјину од нацизма. Апсолутно исте фразе, само што је „рајх“ замењено „државом“, а „бољшевици“ – „Русима“ и „Словенима“. 
И онда нам кажу „У Украјини нема нацизма“?

Занимљиво је, упркос на сав ужас те ситуације, посматрати колико брзо човек, и друштво, падају под манипулацију супротно елементарном здравом разуму: јучерашњи Словен радо заборавља и проклиње своје сопствено порекло, свој род, само да би се придружио „вишој раси“. У истој овој Херсонској области, понекад, део једне породице су – обични нормални Украјинци, а други део – „представници више расе“. Просто, једна деца иду у руску школу „Пушкин“, а њихова браћа и сестре преко пута фронта – у школу „Бандера“. Каква љубав међу браћом ту може да буде.

Али мора се признати: играње „аријевца“ и  „надчовека“ врло је заразно. Лако је пожелети да се осетиш бољим од свих, макар и на рачун других. Страшно је кад то престане да буде игра – тада добијамо Јасеновац, Аушвиц, Талергоф, Мариупољ и остале атрибуте „цивилизације“ чији је бог – самоуздизање и самообожавање. До чега то доводи, знамо – а и сами Немци ће потврдити. Испрва може деловати смешно, али онда почиње крв. Руси су се (предуго, по мом мишљењу) смејали нацистичким ексцесима у Украјини – „све је то неозбиљно“ – а сада су приморани да крвљу плаћају сопствену доброћудност, наивност и спорост.

Пре неки дан један фински политичар, налик на психијатријског болесника, изјавио је да је Русија „земља-грешка“, а Руси „недорастао народ“. Руси се поново смеју. Али ми из искуства знамо чему води такав смех и неспремност да се поверује да је сусед заиста полудео – није ли онда време да се делује? Превише озбиљне игре играју „драги суседи“: пожар у кући је загарантован.

Извор: Правда