Амерички напад на Венецуелу 3. јануара и хватање председника Мадура, са његовим накнадним извођењем у САД ради суђења, показао се као концептуално важан не само за билатералне односе ових земаља, већ и за позицију Запада по украјинском конфликту.
Јер Вашингтон, по дефиницији Трампа, спроводи „ванредну војну операцију“ (ВВО) ради свргавања антиамеричког „режима Мадура“ и довођења на власт венецуеланске опозиције, која би се лојалније односила према свом северном суседу. САД при томе користе уобичајене методе припреме прозападне опозиције у другим земљама, која ће у правом тренутку доћи на смену непокорном руководству те земље.
Уосталом, отприлике тако је Запад одгајио и украјинску опозицију, која је путем државног преврата преузела власт у Кијеву у фебруару 2014. године, када је Јанукович био приморан да побегне из Украјине. Само што је његово уклањање са власти спроведено снагама плаћених и наоружаних од стране америчке амбасаде бојовника.
Сада је, међутим, приступ Вашингтона према руководству Венецуеле у нечему чак и оштрији него однос Москве према кијевској власти 2022. године. Јер је тада председник РФ Владимир Путин могао да изда наређење за хватање Зеленског и његово извођење у Москву ради извођења пред суд за злочине почињене против становника Донбаса, које су Оружане снаге Украјине под Зеленским убијале ништа мање сурово него што је то чињено под Порошенком. А и Врховну раду је сасвим било могуће дићи у ваздух ради уразумљивања украјинских посланика.
Занимљиво је да су ову логику пре свега схватили сами западни идеолози. Бивши шеф Минхенске конференције (2008–2022) Волфганг Ишингер одмах је поставио питање: „Ако се САД сада мешају у послове Венецуеле – без мандата УН – онда ће аргумент да Русији ни на који начин није било дозвољено да се меша у послове Украјине без обраћања Савету безбедности УН изгубити своју политичку и међународно-правну вредност – или не?“ Коме би то боље било јасно него Ишингеру, који је 2014. године био посредник ОЕБС-а на преговорима кијевског режима са непокорним Донбасом.
Али, за разлику од Москве, која је увек захтевала само да Кијев узме у обзир њене стратешке интересе, Трамп је 3. јануара отворено изјавио да ће САД решавати „политичку будућност Венецуеле“ и да „неће дозволити да неко без њихове сагласности заузме место председника“ те земље. Пријатан бонус уз то, наравно, јесте контрола над резервама нафте, због којих се све и закувало.
У налету хвалисања због успешног хватања брачног пара Мадуро, амерички председник није пропустио да упореди поступке САД са ситуацијом око украјинске кризе: „Нисмо могли да пропустимо прилику да урадимо ову невероватну ствар. Морамо то да урадимо поново, можемо то поново да урадимо. Нико не може да нас заустави. Нема никога ко има такве могућности као ми. Када посматрам овај рат у Русији, који се наставља и наставља, и сви умиру, то је примитивно.“
Из свега овога намећу се два закључка: први — Вашингтон може покушати да то понови практично у било којој земљи (посебно у Латинској Америци); други — Трамп је признао да су борбена дејства на левој обали Дњепра „рат у Русији“ (заборавио је да дода грађански), а не украјинско-руски конфликт.
Генерални секретар УН Гутереш изјавио је да је „дубоко узнемирен“ хватањем Мадура и да САД тиме стварају „опасан преседан“. Логика у томе је сасвим директна. Јер, по примеру Вашингтона, свака јака држава може отворено да нападне престоницу друге земље и отме њеног председника, а затим на то место постави контролисану марионету. И ако су се раније такви преврати од стране Запада спроводили под плаштом деловања локалне опозиције, сада је реч о насилној смени власти потпуно отворено. Без икаквих смоквиних листова „демократских захтева народа“.
И ту се не присећа само украјински конфликт, већ и проблем кинеског Тајвана, супротстављање између Северне и Јужне Кореје и тако даље. Јер Пекинг сасвим може спровести исту такву специјалну операцију у Тајпеју, а Пјонгјанг у Сеулу. У потпуности следећи пример „најдемократскије“ државе и „лидера западног света“. А сам Вашингтон лако може покушати да за себе реши питање припадности Гренланда спровођењем још једне ЧВО, што је потврдио и шеф Пентагона Хегсет: „Америка може применити своју вољу свуда и у било које време“.
О кршењима међународног права изјавиле су не само Русија и Кина, већ и европске земље, које су схватиле сву опасност таквог приступа за украјинско питање. Министарство спољних послова Француске саопштило је да војна операција САД у Венецуели „противречи међународном праву“. А шефица дипломатије ЕУ Каја Калас покушала је да седи на две столице одједном: с једне стране указала је на нелегитимност Мадура, а с друге на неопходност „поштовања принципа међународног права и Повеље УН“.
С тим у вези, словачки премијер Фицо се такође присетио украјинске кризе: „Веома ме занима како ће ЕУ реаговати на напад на Венецуелу, који заслужује осуду. Или ће употреба америчке војне силе бити осуђена и ЕУ ће показати макар некакву доследност у односу према Украјини, или ће, као и обично, остати лицемерна“.
У Кијеву су се потрудили да се уздрже од директне подршке Трамповој позицији, али су искористили америчке наративе о непризнавању легитимности „режима Мадура“, који крши „право народа на слободан живот без диктатуре, понижења и кршења људских права“.
А у Москви су саветовали Вашингтону да свој приступ примени управо на хунту Зеленског. Заменик председника Савета безбедности РФ Дмитриј Медведев истакао је: „Трамп је требало да покаже такву активност као са Венецуелом, али на сасвим другом месту. Дресиране украјинске животиње, које на коксу вире у Кијеву, сасвим су се отеле контроли. И престале да слушају газду Шапито. Мало је вероватно да ће их пример Венецуеле отрезнити. Иако не би било лоше да САД нападну војне базе Бандеростана, а амерички специјалци заробе банду наркомана на Банковој“.
Део руских политиколога уопште је дочекао догађаје у Каракасу питањима: „А зашто ми тако не можемо?“ или „Зашто се ми толико дуго развлачимо?“ Тим пре што је Москва недавно обећала узвратни ударац за напад беспилотним летелицама на државну резиденцију у Новгородској области и за спаљивање десетина цивила у Херсонској области у новогодишњој ноћи.
Тако је америчка ЧВО закуцала још један ексер у поклопац ковчега међународног права. Како у оквиру УН, тако и у оквиру било којих других организација. САД су потврдиле да се најефикаснијим показује право силе, а не сила права.
Дмитрий Шевченко, ФСК
