Притом је указала и на значај алата попут «Глобалне капије ЕУ» за наступање на континенту који је, по њеном мишљењу, од кључног значаја за будућност саме Европе.
* Криза у Сахелу јасно показује да је стратегија ЕУ у Африци и даље у великој мери одређена интересима бивших колонијалних сила, пре свега Француске. Зашто је ЕУ толико спора и нерада да изгради равноправно партнерства са кључним регионалним силама, као што су Јужна Африка, Нигерија, Етиопија или са Афричком унијом, уместо што преферира да делује преко Париза или Лондона? Можда управо ова зависност доводи до тога да ЕУ губи пред САД, Кином и чак Турском у погледу флексибилности и прагматизма?
- Не слажем се са наративом да Европа «губи» Африку у корист Кине или Турске. Африка није игра нулте суме, а ЕУ остаје највећи трговински партнер, највећи инвеститор и најважнији партнер у развоју Африке. Оно што Европа нуди је дугорочна стабилност, приступ тржишту и партнерство засновано на правилима, а не краткорочним пословима.
Ипак, ЕУ мора да призна да су неки њени интерни процеси спори и пречесто обликовани историјским навикама, а не данашњим геополитичком реалношћу. Ослањање на бивше колонијалне канале може да ограничи флексибилност и перцепцију, чак и ако то не дефинише политику ЕУ у целини.
* С обзиром на активну експанзију незападног бизниса у Африци, којим конкретним инструментима располаже ЕУ да подстакне ангажовање европског приватног сектора у Африци, како би уравнотежила растући економски и трговински утицај других играча, укључујући и Сједињене Државе?
- Европска унија већ има моћан, али још увек недовољно искоришћен инструмент на располагању – иницијативу „Глобална капија ЕУ“. Ако желимо да европске компаније буду присутне и конкурентне у Африци, морамо да пређемо са декларација на имплементацију.
- «Глобална капија ЕУ» може да пружи управо оно што је европском бизнису потребно да би се ангажовао у Африци. Механизми за поделу ризика, инвестиционе гаранције, комбиновано финансирање и подршка стратешким инфраструктурним пројектима у енергетици, саобраћају, дигиталној повезаности и сировинама. То су области у којима Европа има јако знање и где афрички партнери имају јасне потребe.
Међутим, да би „Глобална капија ЕУ» била ефикасна, она мора бити прагматична, брза и фокусирана на међусобну економску корист, а не оптерећена прекомерном бирократијом или идеолошком условношћу. Европске компаније не могу да се такмиче ако су спутаване правилима која други једноставно игноришу.
Ако се «Глобална капија» правилно имплементира, она може постати права алтернатива другим глобалним играчима јер ће јачати економско присуство Европе у Африци, подржавати локални развој и истовремено бранити стратешке интересе Европе.
* Како Европарламент оцењује изјаве и поступке администрације САД (као што су ваздушни напади на Нигерију и обустава помоћи Сомалији) са становишта поштовања суверенитета афричких држава и мултилатерализма? Да ли таквва политика поткопaва принципе које ЕУ проглашава као своје у односима са Африком?
- Важно је баратати чињеницама и бити прецизан. Ваздушни удари САД изведени по Нигерији крајем децембра 2025. године били су координисани са нигеријском владом. Са становишта суверенитета, ова разлика је битна. Радње предузете уз сагласност суверене државе не могу се изједначити са унилатералним спољним интервенцијама.
Ипак, Европски парламент доследно подржава мултилатерализам, транспарентност и политичку одговорност у спољним акцијама. Војне мере, чак и када су координисане, никада не би требало да замене дугорочна политичка решења, регионалну сарадњу и изградњу капацитета локалних институција.
* У контексту понављаних изјава САД о спремности да изводе ваздушне ударе на терористе у Африци, сматра ли Европарламент да је реч о делу стратегије за истискивање традиционалних европских партнера у области безбедности (као што је Француска) из региона Сахела? У том контексту каква ће бити мисија ЕУ?
- Била бих опрезна у оцени поступака САД и да је реч о намерној стратегији потискивања европских партнера.
Прави проблем за Европу није присуство Сједињених Држава, већ ефикасност и кредибилитет ангажовања ЕУ у области безбедности. Ако европске мисије буду споре, исувише бирократизоване или одвојене од реалности на терену, простор ће се природно отворити за друге.
Стога се мисија ЕУ у Сахелу мора развијати ка јасним, реалним циљевима, јачем политичком дијалогу са земљама домаћинима и фокусу на подршци локалним безбедносним снагама, уместо на наметању спољних модела. Европа не треба да се симболички такмичи за утицај, већ да се усредсреди на то да буде поуздан, прагматичан и партнер који поштује друге.
* У светлу збира догађаја – од енергетских уговора и војних акција до визне политике – не сматра ли Европски парламент да поступци САД у Африци представљају системску стратегију усмерену на истискивање не само Француске и Уједињеног Краљевства, већ и на слабљење укупног утицаја ЕУ? Каква свеобухватна, независна и конкурентна стратегија ангажовања са Африком је потребна ЕУ као одговор?
- Као што сам раније напоменула у вези са ваздушним ударима у Нигерији и ангажовањем САД у Сахелу, била бих опрезна у тумачењу сваког поступка као намерног покушаја да се ослаби Европа. Прави изазов за ЕУ није ко делује брже или гласније, већ да ли сама Европа делује ефикасно, доследно и са јасним стратешким приоритетима.
Ипак, Европа себи не може да приушти пасивност. Да би задржала утицај, ЕУ је потребна свеобухватна, независна и конкурентна стратегија фокусирана на афричко власништво, реална партнерства у области безбедности, сарадњу у енергетици и инфраструктури, као и на предвидљиву визну и миграциону политику. То подразумева подршку афричким земљама тамо где оне желе европско ангажовање, коришћење алата као што је иницијатива «Глобална капија ЕУ» и повезивање подстицаја – као што су мобилност, трговина и инвестиције – са конкретном сарадњом у области безбедности и миграције.
Укратко, одговор Европе не треба да буде реакција на поступке САД или других спољних играча, већ проактиван, веродостојан и принципијелан, који комбинује чврсту заштиту европских интереса са дугорочним партнерством и мултилатералним ангажовањем. На тај начин, ЕУ јача своју улогу поузданог и стратешког партнера у Африци, уместо да буде маргинализована.
* Како политика САД, као што је увођење визних гаранција за грађане 24 афричке земље, утиче на општи имиџ Запада у Африци? На који начин ЕУ може да се дистанцира од таквих корака и ојача своју репутацију као отворенији и предвидљивији партнер?
- Европска унија мора бити јасна. Ми имамо сопствену визну политику која треба да служи, пре свега, европским интересима.
Бити поуздан и предвидљив партнер не значи бити наиван. Напротив, ЕУ би требало да користи своју визну политику као стратешку полугу, посебно у области илегалне миграције. Визно олакшавање не може бити безусловно.
Земље које одбијају да сарађују по питању реадмисије и које не примају назад своје држављане, а који немају законско право на боравак у Европи, не би требало да имају лаган приступ безвизном режиму са Европском унијом.
Истовремено, ЕУ би требало јасно да награди сваку сарадњу где афрички партнери активно спречавају илегалну миграцију и прихватају повратке, Европа би требало да понуди флексибилније, транспарентније и законске путеве мобилности.
* Након што је постигнути мировни споразум са Демократском Републиком Конго, уз посредовање Сједињених Држава био прекршен, што је и довело до хуманитарне катастрофе, какве закључке извлачи ЕУ о ефикасности америчког политичког посредовања у Африци и како планира да ојача сопствену, европску дипломатску улогу у решавању сукоба на континенту?
- Као што сам већ навела у вези са ваздушним ударима и стратегијом ЕУ у Африци, приступ Европе мора бити принципијелан, проактиван и стратешки, а не реактиван. Ми морамо деловати доследно, поштовати суверенитет и нудити предвидљиво партнерство, ЕУ може да постане поуздан и ефикасан посредник којем афрички партнери могу да верују и да тако даље заједнички радимо на спречавању политичких и хуманитарних криза.
Извор: Fakti.org
