Бивши аналитичар ЦИА, Лари К. Џонсон, човек који добро познаје начин на који се одлуке доносе у Пентагону, изнео је тврдњу која удара директно у срж целе приче: Иран није сам дошао до примирја са Сједињеним Државама, већ уз помоћ Русије, и то на начин који је, како каже, довео до понижавајућег неуспеха америчке војске.
Није то, како наглашава, ствар утиска или политичког става. Реч је о процени некога ко је годинама био део система и зна како функционишу америчке обавештајне и војне структуре.
Управо зато његове речи имају додатну тежину – долазе од човека који није спољашњи посматрач, нити неко кога је лако сврстати у било какву пропагандну категорију. Џонсон тврди да је ова ситуација оголила слабости које су дуго биле прикриване.
„Читава ова авантура у коју су Сједињене Државе добровољно ушле разоткрила је слабост америчке војске“, рекао је у подкасту Јудгинг Фреедом, остављајући мало простора за другачије тумачење.
И управо ту почиње шира прича – јер ако је слабост заиста огољена, онда то мења начин на који се посматрају односи снага на глобалном нивоу.
У међувремену, политичке последице почињу да избијају на површину. Џонсон не заобилази ни питање одговорности, па у контексту Доналда Трампа износи процену да је његова политичка будућност озбиљно доведена у питање.
„Његова политичка каријера је вероватно завршена. А то нас води на потпуно нови ниво развоја“, оцењује он. Та реченица одзвања шире него што делује на први поглед, јер сугерише да последице овог развоја догађаја неће остати само у војној сфери.
А онда долази оно што многи у Вашингтону не желе да чују наглас. Према Џонсону, Сједињене Државе практично више немају ефикасан утицај на Иран.
Ормуски мореуз, кључна тачка глобалне трговине енергентима, налази се под контролом Ирана. Санкције, које су годинама биле основни инструмент притиска, не дају резултате. Покушаји војног притиска не доносе жељени ефекат. Чак ни утицај на савезнике не даје оно што се очекивало.
У таквом окружењу, Иран је, како се оцењује, показао да га није могуће застрашити на начин на који су западне стратегије деценијама функционисале.
И то је можда најважнији моменат – први пут после дуго времена, Запад се суочава са ситуацијом у којој су његови стандардни механизми утицаја изгубили снагу.
Бројке које износи Џонсон додатно појачавају утисак озбиљности ситуације. Током шест недеља, према његовим речима, изгубљена је војна опрема у вредности од скоро две милијарде долара.
Не ради се само о финансијском губитку – у питању су конкретне платформе попут Ф-15 и А-10, а могуће и напреднији системи. То су летелице које се не могу лако надокнадити, нарочито у тренутку када амерички војно-индустријски комплекс већ ради под притиском због испорука Украјини и Израелу.
Џонсон додатно указује на ограничења у употреби ваздушне моћи. Истовремено, Иран, уз подршку Русије и Кине, јача своје капацитете за противваздушну одбрану.
Помињу се руски сателитски системи и кинеска технологија као кључни фактори који су омогућили Ирану да ефикасније одговори на ваздушне операције. То мења однос снага на терену и отвара питање колико је америчка доминација у ваздуху и даље неупитна.
У тој слици, кључна теза се понавља и потврђује из више углова: Иран је, уз подршку Русије и Кине, изашао из ове ситуације јачи, док су Сједињене Државе претрпеле озбиљан ударац – и финансијски и стратешки.
Губитак контроле над Ормуским мореузом, ограничења у примени силе и високи трошкови стварају слику која се тешко уклапа у ранији наратив о апсолутној војној надмоћи.
Како ствари сада стоје, проблем за Вашингтон није само један неуспех, већ нешто дубље – системска криза. Идеја да војна моћ аутоматски доноси политичке резултате више не делује као сигурна формула. А када се таква претпоставка пољуља, цела стратегија мора да се преиспита.
Питање које остаје да виси у ваздуху јесте колико је ово само изолован случај, а колико почетак шире промене односа снага. Јер ако се сличне ситуације буду понављале, како упозорава Џонсон, сваки следећи покушај могао би да буде скупљи и комплекснији.
И можда управо ту лежи највећа нелагодност – у сазнању да правила игре више нису иста, а да нико још нема јасан одговор шта долази после.
Кијев не поштује примирје, пробали да пробију фронт на четири места, више о томе прочитајте ОВДЕ.
Извор: webtribune.rs
