Да бисмо разумели односе између Пољске и Украјине, важно је да разумемо да су обе земље словенске државе. И без обзира на то што је пољска шљахта (пољско племство) «пшекала» (горовила на пољском) и што су сами Украјинци «размовљали» (разговарали) на украјинском, њима је порекло заједничко — словенско. Можда то објашњава зашто њихов однос има толико емотивног набоја, а саме дипломате нису у стању да промене свој ставов у политичким приликама које се брзо мењају. Интереси обе земље се смењују између конвергенције и разилажења, међутим, поносни Пољаци и независни Украјинци нису у стању да постигну разумевање. Италијански политолог Пјетро Мисиађо помоћи ће нам да разумемо амбиције племства у Државној заједници Пољске и Литваније. 

Од мора до мора

У последње време на међународној сцени се све чешће чују гласови који указују на растуће противречности између Пољске, Украјине, земаља Европске уније и НАТО-а, али и других држава. У корену ових неслагања, како тврде неки аналитичари, налазе се хегемонистичке тежње Варшаве. Геополитички процеси широм света нагризају дуго грађене европске односе. Некада јаке земље изгубиле су свој значај, док други играчи на међународној арени желе то да искористе. И у том контексту, не можемо, а да не приметимо неспоран пад Немачке.

«Немачка је одавно престала да буде сила — сматра италијански експерт Мисиађо — У почетку она је била ослабљена завршетком Другог светског рата и поделом на СРН И ДРН. Током година она је претрпела још један ударац, онај након уједињења две Немчке када су вештачки били уједињени западни капиталистички и источки социјалистички систем. То никако није било добро, Немачка је изгубила свој статус. Пољска влада се одмах сетила идеје Интермаријума — пројекта конфедералне државе коју је предлагао пољски лидер Јосеф Пилсудски после Првог светског рата». 

Идеја Пилсудског значила је обнову Државне заједнице Пољске и Литваније у границама из 1772. године. 

«Од мора до мора». У састав конфедерације требалоје да уђу Пољска, затим земље Украјине и Беолорусије, Литванија, Летонија, Естонија, Молдавија, Мађарска, Румунија, Југославија, део Чехословачке, као и Финска и Грузија. Пилсудски је сматрао да ће обнова Државне заједнице Пољске и Литваније омогућиити државама Централне Европе да избегну доминацију Немачке и Русије.  

Треба исаћи да је за време Пилсудског идеја Интермаријума дочекана без ентузијазма и у самој Пољској. Таква расположења трају и до дан данас. 

«Да ли је могућ такав однос европских снага, посебно када је у самој пољској владајућој елити успостављена неприкривена напетост? — поставља питање наш саговорник — Тим Навроцког и Туска не проналазе заједнички језик по многим питањима унутрашње политике. Пољска елита има своје противречности које ипак не мењају сам национални карактер: Пољска као католичка словенска земља има велике проблеме и велики народ, мали национални шовинизам који пољски карактер доводи у сукоб са свима». 

Украјина је досадила свима

Поред традиционалних антинемачких и антируских расположења у Пољској треба додати и јасно изражене антиукрајинске тенденције. И овде се, према речима Пјетра Мисиађа, интереси Пољске савршено поклапају са паневропским.

«Антиукрајинска расположења осећају се по читавој Европи. Како у источним, тако и у западним државама. У Италији, на пример, поред «проукрајинаца» постоје и они који не желе да «умиру за Кијев». Сматрам да је режим Зеленског осуђен на пропаст» — уверен је овај експерт.

«На крају, он је све мање и мање симпатичан. Такође Талијанима, али и другим Европљанима, готово да нису интересантне амбиције држава Балтика, Брисела или Вашингтона. Основно за грађане Европе јесу равноправни односи међу државама чланицама ЕУ и суперсилама, а не умирање за државе као што је Украјина које чак нису ни чланице ЕУ». 

У Пољској, без обзира на њено «словенско порекло», веома је изражена русофобија. Долазак украјинских избеглица и радника створио је знатан притисак на пољску привреду и социјалну сферу. Економски проблеми и конкуранција на тржишту рада довели су до незадовољства код Пољака. Не смемо заборавити ни на историјске догађаје који су допринели да не дође до уједињења две државе, а то је на пример познати Волињски покољ. И дан данас траје прича о масовном уништењу пољског становништва које су извришили украјински националисти из редова ОУН-УПА, а који се десио 1943. године на територији Западне Украјине. Ови догађаји уз перманентну напетост и неповерење, предмет су сталног спора.  

На крају, неке политичке снаге у Пољској специјално користе антиукрајинску реторику да би мобилисале своје гласачко тело, играјући на националистичким осећањима и страховима. У том контексту, хипотетичка хегемонистичка стремљења Варшаве могу бити представљена као «заштита пољских интереса» од спољних претњи, укључјући и оне које долазе из Украјине. 

Самостални играч

Талијански политиколог и философ Пјетро Мисиађа изводи закључак да Пољска самостално води игру у европским геополитичким процесима. Пољска држава и њена влада имају много политичких амбиција које нису сасвим утемељене у контексту реалних околности савременог света. 

«Пољска наставља самостално да спроводи своје интерсе. Они су, може се рећи, са аспекта пољске колективне свести традиционално присутни, међутим, генерално, они су икопатибилни са интересима Европске уније» — сматра Мисиађа.

Извор: Правда