Пише: Бранко Вељковић
Пун је Херман знања. Бира,…
Ток догађаја наметнуо је решења. Решења су „препоручила“ пригодне кадрове, сад већ сви знамо одувек само - глумце. Колико год сви ми били изненађени одабраним глумцима они су заправо епицентар неког саврешног пресека свих нас и то је сурова истина. Зато се и ради континуирано на урушавању тог вредносног, моралног, верујућег општег и личног свих нас те последично и све-нашег идеалног пресека у ком процесу онда ношени и „оправдани“ сопственим гресима олако пристајемо на сву ову накараду и саблазан. Тако се средишна тачка, тај идеални пресек нашег народа и свих народа вековима помера на доле, ка самом дну људскости. Тако се бирају кадрови који су непогрешиво огледало стања духа, свести и савести целокупног народа! Зато се процена стања народа и не сагледава преко извиканих служби и тривијалне политике већ преко упућених психолога, верских лидера мантија свих боја и евентулано статистичких завода. Још неке који у томе учествују донеће перо у писаније кад им време буде. Зато, да смо сви ми бољи они који бирају морали би да креирају „боље“ или свакако бар перфидније јер се у супротном „изабрани руководиоци“ и сви ти пурпурни „духовници“ без душе не би „примили“ у народу. Овако нам западоше баш онакви какве смо заслужили, огољени олош скоро па најгоре врсте,…
Сви ти блазирани кадрови поређани и самопонуђени у безброју као тегле са зимницама на полицама већ заборављених остава. Додуше све те тегле са зимницама имају неизмерно већи и битнији смисао од свих тих безличних самозванаца на „значајним“ функцијама али ето, визуелизације ради нека буде овако. И ови које гледате у тим „кутијама на струју“, ти глумци „дел арте“, само пуки одрази демонског „Harlequin“ sa исконским страхом да погледају ка горе уз нити које их воде и тако се самозатру ако би им се случајно поглед срео са очима луткара на крају нити,…
А само је један луткар на крају свих тих нити. Он им даје покрете, он им даје гласове, он им дизајнира (бес)смисао,... Мештар свих позоришта свих времена,... Њему служе!
И сви ти пројекти и кризе можда јесу светски и глобални али издајници, криминалци и зликовци су вазда били „наши“, домаћи!
Да не знам ште је заправо њихов избор, било би ми чудно како сви ти самозванци верују да у односу Бога и непомјаника може да постоји резервни положај. Јер Христ је рекао – „Не можете служити и Богу и мамону“!
Зато, не верујте политичарима! Њима је дозвољено да буду тупави, нама није.
Ето, сви ти примери из (не)написане историје о којима вам толико пишем добри су само да увидимо, схватимо, никако да им се дивимо или да се на било који начин вежемо за сва та понуђена нам имена, јер не заборавите, све су то само глумци. А такви глумци су одувек били презрена врста, сахрањивани су на ободима градова без права на име, сматрани су за ненормалне људе. Часном човеку не може да буде јасна та „способност“, тај „таленат“ да се мењају лица, да се људско биће тако лако трансформише, претвара, глумата,... Како частан човек онда да зна са ким прича када прича са глумцем или не дај Боже са политичарем?
А и позориште није то што мислите.
Позориште је концпет, облик ритуалног приказа жељеног са циљем да се неукој, слуђеној и често испрепаданој публици моделира размишљање, дефинише однос, определе емоције, реакције и у крајњем отме душа. Погледајте како је само преко једног измишљеног Шекспира и „Ромеа и Јулије“ одређен однос комплетне цивилизације према љубави, која је због тако наметнутог погледа постала трагична, крвава, пуна обмана и лажи. А о љубави се до те накарадне приказе није певало на тај начин. При том, масовна и лаковерна публика не мора да има ама баш никакву свест о ритуалу који им се управо дешава пред очима нити мора да буде свесно иницирана или обредно „писмена“. Довољно је само да гледа. И да би се створио лажни осећај вредности одређено је да се за то „уживање“ уредно плати карта или бар ТВ претплата. И тако омађијано човечанство буљи у некакве даске за које су нас убедили да „живот значе“, кутију на струју или концерт, свеједно је. Обред је увек обред а светина је увек светина. Утолико је било само питање времена када ће се позоришни реквизит, некакав мач рецимо, претворити у стварно оружје а глумац у човека који стварно умире. Отуда данас поплава свих тих ужасних снимака са ратишта где у „лајву“ егзалтирано гледамо како горе камиони са људима, како дронови испуштеним бомбама растржу неке нама непознате људе или како се војници међусобно касапе посебно обрађеним ножевима. Такви „линкови“ се „шерују“ до бесвести и тај несрећни живот чијем смо крају управо сви масовно посведочили умире онолико пута колико је било и „дељења“ на интернету. Крваво и трагично у (не)духу крајњих намера оног коме је овај свет предат. Зато имамо и умоболног самозваног председника државе који свој „рејтинг“ диже са фотографијама људи самлевених у машини за млевење меса у предграђу овог тужног града.
Не радите то! Не учествујте у томе! Ко год да је убијен не саучествујте у том убиству насладом што је убијени припадао овом или оном клану, овој или оној војсци или народу! Не радите то ни тој несрећној души ни себи!
У супротном, с обзиром да смо у 21. веку, кад вам коначно душу претворе у крај не заборавите да „лупите лајк“.
И ако вам правдајући такво позориште кажу да је реч о никаквим уметничким слободама и „ингениозним уметницима“ попут оне бабе перфориране перформаторке што све чини да исцрпљује туђа тела а да при том обнови своје, знајте да гнусно лажу. Реч је о тешкој саблазни и умобољу. Зато ту и нема граница, јер границе би требало да постави здрав разум, свест и савест, некакав морал а какву свест и савест можете да очекујете од оних који су кренули ка оном ко се савести одрекао а Бога одбацио!
Зато је док се то звало Рацко село било непојмљиво да неко или нешто разруши гробље багерима и да на том месту сазида Киров храм па још да га назове Србским, народним и културним! Срби су народ који је поштовао стварно сунце с обе стране спознаје а не те Кирове приказе, лажну светлост и храмове. Ти други нису Срби а нису ни људи али желе да оставе утисак да су преплавили ову стварност и зато је Србија данас препуна којекаквих па и кирових храмова. А када је нека алауџа на крају и то учинила и тај храм сазидала онда је требало начекати и једног таквог изрода, самозваног уметника, који би за тај храм и „годину културе“ помислио да може да направи „представу“ у којој ће главна тема да буду два Србска војника, солунца који су искључиво умоболном вољом тог „драмског уметника“ постали хомоскесулаци. Тај бедни плагијатор Баухаус умоболије и трећеразредне каубојске кинематографије од све србске стварне историје одабрао је да од тих бораца направи хомосексуалце. И није реч о томе дали у Србији има хомосексуализма, ево, премијерске нам части сви сведочимо да има, већ је реч о намери! Зашто ти је од свих тих понуђених мужеложника, министара, политичара, спортиста, уметника, генерала и мантија, отворених и декларисаних хомосексуалаца било потребно да хомосексуалце правиш од Србског војника! Ако изузмемо Србску мајку и Србско дете, Србски војник је свакако најтрагичнија фигура наше стварне историје. Намера ти је „уметниче“ да прљаш а не да прикажеш. А прљаш јер си прљав,…
Али рећи ћу ти, као и свим овим прљавим самозванцима, политичарима, пурпурним мантијашима, генералчићима и осталим масовним убицама што говорим – тражиш их, доћи ће ти! Почећеш да их виђаш у мраку, по зидовима, нећеш знати када су ти очи отворене а када затворене јер они кад их толико призиваш на крају дођу и онда се зацаре иза очних капака а у том царству ти си роб занавек.
Тражио си, сад их очекуј, доћи ће,…
А кад се укрсте позориште и стварни поредак ствари у некој глобалној политици то заправо изгледа овако,…
Черњенко, Устинович Константин, биран зато да би могао у миру да заспи на време, уснуо је да би Михаил Сергејевич Горбачов могао да дође. Дуго је потоњи нобеловац припреман да научи да прочита то што треба јавно да објави. По мери тадашњих медија и свеопште хипнозе прилично је добро овладао приземним техикама јавне речи скројеним за махом „нископрофилне“ умове шефове држава и Влада. За потребе перестројке „окићен“ је као „de facto“ владар Совјетског Савеза те је „спровео“ оно што је било до њега зарад укидања комунистичког царства. Царство је умрло, живело царство!.
На званичном догађају поводом уприличења Сергејевича окупио се сам „врх“. Све од чега је дрхтао тадашњи свет стало је у ту салу. Осећала се нека свеопшта само-важност и без присуства стварно важних поред себе глуматали су битност. А онда је стварно дошао онај стварно важан – господин друг Зајцанов са некаквом полу беретком неутврђене старости на глави, праунук „Тајног круга Спознаје“. Опколили су га најважнији међу небитнима са тим свеисторијским, лако препознатљивим, полтронским „ставом“ и „држањем“. Зајцанов, у паузи између разумевања Универзума и зрна грожђа дошао је на тај бесмислени скуп јер и он, као и песник са оном штафетом погубном по УДБ-у, има тај „део себе који мора нешто да ради“, окренуо се ка безличним те их је учтиво упитао – „А ко је сада главни у Совјетском Савезу?“. Безлични су некако хорски, удворички, а опет као да у злодуху претходних времена рутинирано упиру мртвим прстом у још једног „издајника“ партије, одговорили – „Па друг Горбачов,...“. Нису били сигурни дал ће друг Зајцанов да га прекомандује у стање пре атома или ће да потврди именовање. Зајцанов је упитао – „А ко је тај човек, како изгледа?“. Присутни грађанин, одређен да се зове Михаил Сергејевич Горбачов и именован на место Генералног секретара Комунистичке Партије Совјетског Савеза 11. марта 1985. г., несигурно је подигао руку и тихо изговорио – „Па ја сам...“. Зајцанов је из дела плућа који други људи углавном немају испустио нешто између издаха и слога – „ мхммм,...“. Онда је, опет учтиво, објаснио да га је то бесмислено дружење са политичким и војним врхом СССР-а заморило и да мора да пожури да оде на Крим и да једе грожђе. То воли. Дружење са политичарима не воли.
За време своје политичке каријере, заправо за време целог свог живота, друг па господин Горбачов никада није ни делом ни мишљу изашао из рама. Заправо, никада није био ни близу рама. Своје задатке обављао је доследно, уредно зауздан, уредно опкројен. Прави државник.
Друг Зајцанов је у у праћењу предвиђених активности на плану реорганизације планете интервенисао јако ретко. Није било потребе. И кад би неко залутао, залутао би из глупости или незнања а не из некакве жеље за стварном спознајом и играња кутијом ван кутије. У „духу“ оног који ју је пројектовао ван-временска временска машина ради савршено. Сви ти „руководиоци“ партија и држава су вазда били врло дисциплинован полусвет.
Како се тога скоро добро присетио мој пријатељ са чашом лумун-нане, Џозеф П. Кенеди, отац Џона Фицџералда Кенедија, римо-католика са „даром“ за мешање политике и поп-културе, једном приликом изавио је следеће – „У историји, Америком је владало 50 људи које нико никада није бирао,... И то је много“.
Рекао бих, у историји Русије, Русијом је владало бар упола мање људи од тога,... И то је много…
Отац Кенеди је све то добро знао али син Кенеди није хтео да поверује да је то тако. Зато је добио своју Тексашку лекцију. Није научио па је онда ипак „научио“. Чувена „Кубанска криза“ када је отпочела означила је прелазак света у нов модел управљања политичким ентитетима и имала је своју неумољиву логику, узроке и последице. Кенеди и Никита Сергејевич Хрушчов, човек који никако није могао да схвати да постоје перцепције и мимо сопствене перцепције, председници кључних држава актера у кризи, за сво време трајања кризе нису имали никакву стварну контролу над догађајима, чак ни потпуни увид. Кенеди је 13 дана покушавао да преко устаљених линија ступи у контакт са Хрушчовим и у томе из њему потпуно несхватљивих разлога није успео. Истовремено, са исте стране потпуног незнања и друг Хрушчов је непосредно након што је обавештен да нуклеарне подморнице и ратна флота СССР-а плове ка САД тражио да му неко бар објасни шта се дешава. Међутим, од другова из тишине добио је написмено шта, кад и где с тим у вези треба јавно да изјави и упућен је на ванредни годишњи одмор у председничку дачу. Хрушчов, без обизира на општу плански створену слику о њему ипак са истанчаним осећајем за њему одређене „домете“ уредно је у наредним данима одглумио улогу „забринутог“ али „одлучног“ вође без икаквих несувислих питања и потпитања. Први људи супер сила о разлозима, току и крајњем циљу најоштрије ратне кризе у историји заправо нису имали никаква смислена сазнања. Истрауматизована Јамерика доведена је у стање масовне хистерије. Добила је и планирану бустер дозу антикомунизма и повод за нову серију глобалног војног интервенционизма a SSSR је рутински препаркиравао „Москвиче“ по Москви без икакве назнаке да човечанству прети трећи светски рат. Совјетске нуклеарне подморнице су пловиле на предвиђене борбене положаје у акваторији западне хемисфере, команданти подморница су се знојили али коверта са шифрама за лансирање никада није дошла у њихове руке. Све што се тада дешавало није имало никакве везе са стварним плановима за отпочињање глобалних сукоба већ је искључиво био резултат потребе да се „навије“ јавни простор и дефинишу „разлози“ за даље креирање светске политике. Креирана драма, савршено спроведена у служби масовне контроле. Позориште.
Не верујте политичарима !
Сви ти самозванци ће уредно спроводити и најмонструозније задатке. Како сви ти некада тако и ови сада. Како сви ти негде у свету тако и ови „наши“, „домаћи“. Зато данас опет имамо генерацију самозванаца који опет позивају на рат. Запамтите, нема ратних хероја у кругу двојке или на Дедињу а када се галами они се једино чују. Ту живе само дезертери, ратни профитери, издајници и криминалци. Сви они су од увек били најгласнији са својим паролама и драмама а пред ратним магацинима их никада није било.
На том путу губљења душе, процес редефинисања личног и колективног идентитета је део редовних активности и запањујуће је како се лако одвија и то неко фамозно „ново“ лако имплементира. На жалост, Срби и све те наше нама познате „алотропске“ модификације су тужан доказ да је то апсолутно тачно.
Сетите се Југославије,…
Стварање Југославије је било изабрано и онда подлим манипулацијама наметнуто политичко решење али стварање Југословена је био наш избор. Идеја одрођавања од себе и прирођавање једном потпуно непознатом концепту као што је то било југословенство у моменту стварања заживела је релативно лако и то само зато што је била „окићена“ том заправо издајничком династијом и њеном круном. Срби су је прихватили „диљем“ те новостворене накарадне творевине прво кроз призму „уједињења“ а након другог рата као неку врсту административно наметнутог унитаризма под црвеним пентаграмом. У оба случаја народ је постао „нешто“ јер је „неко“ то тако одлучио. Гледано очима упоредне историје слично је било рецимо и са Ататурком и Турцима. Истовремено са појугословењавањем Срба, Влатко Мачек, тројнопактовац који је волшебно скончао баш у Вашингтону, уредно инцирани Бечки ђак са професионалним стално присутним контролорима са кишног острва, је од почетка диктатуре јавно говорио да је „лајбек раскопчан“, желећи да каже да је заправо већ те 1918. г. „криво закопчан“ и да ће га када дође време „раскопчати и поново закопчати, овај пут исправно“. Стварањем Мачека као антитезе Југословенству направљен је простор да се по избијању II св рата редефинише „Србство“... Исти рецепт поновљен је и крајем XX века са познатим крвавим резултатима. Тако траје та вечита игра тезе и антитезе.
И сасвим исправно читаоци могу да се питају, па добро, има ли ко да све то може да разуме, да спречи, јасно алудирајући на улогу и задатке свих тих органа и служби безбедности, како се то код нас до скоро звало.
Све званичне службе, заправо најужа руководства, које би гледано из угла добронамерних а неуких грађана требало да се супротстављају оваквим накарадним идејама и реализацијама су заправо нископозиционирани али најврлији саучесници у њиховом спровођењу. Никаквих озбиљних националних трвења у службама Југославије није било, сви Срби у службама су за сво време трајања Југославије уредно испуњавали своје „југословенске“ задатке. Срби су били најоданији безедњаци и војници Југославије а руководили су им и контролисали их кадрови из суседних република. Џаба сада кинематографија и ловачке приче. За било какво деловање ван тих задатака било је потребно за почетак да неко бар разуме ово о чему вам пишем, па да евентуално делује, но, тога никада није било. Заправо, за планирано комадање Југославије 90-тих какво-такво национално језгро у земљи стварано је дуже од 20 година и упоредо су плански стварана „тврда“ језгра у свим народима и конфесијама. Тај процес је заправо био врло тежак јер су још била свежа сећања на масовне егзекуције национално опредељених Срба после рата и све те замке и провокације које су људе слале на дугогодишње робије чак и због шале на рачун првог сина наших народа или партије. Чак и у таквој атмосфери, без планских и осмишљених убистава зарад ширења мржње и „акција“ новорегрутованих „националиста“ није било простора за очекивати да ће почетком 90тих избити свеобухватни грађански рат. Једноставно, да је икаква држава тада постојала тај унутрашњи „фактор“ који је радио на разбијању Југославије био би „решен“ по кратком поступку и то по закону. Али, државе није било. Унутрашњи „фактор“ у службама безбедности радио је на разбијању државе а не на њеном очувању.
Државу немамо ни данас али имамо исти такав унутрашњи „фактор“.
Ако вас интересује истина, онда треба да знате и да је крајем II светског рата костур новостворених органа и служби безбедности ФНРЈ на федералном али и на републичким нивоима начињен од кадрова који су те, полицијске, послове обављали и за време окупације. Део јесте побијен, што плански, што задесно а неко је морао и јавно да „одговара“, међутим систем безбедности у поратној Југославији било је немогуће успоставити без тих кадрова. Они су зависно од (националног) порекла били „орочени“ у формацијском напредовању али је велика већина када је за то дошло време уредно отишла у редовне пензије. У међувремену ишколовали су нову генерацију полицијских и других службеника, идеолошки потпуно заокружених и стручно оспособљених да без „рецидива прошлости“ уредно извршавају задатке предвиђене за период између два распада.
Један од задатака који је успешно обављен је и „дизање“ Албаније Енвера Хоџе. Систем безбедности Албаније креиран је под будним оком кадрова из југословенских служби а политичка одлука (наредба) је била да се послератна привреда Албаније „ојача“ масовним пребацивањем фабричких постројења махом из девастиране Србије у Албанију. Са подизањем привреде за Албанију и албанске службе одређен је и простор у организацији криминалних активности. Процес је ишао релативно споро јер је пре тога и сама Југславија морала да добије „бефел“ за наставак партиципације у процесима масовног транспорта и примарне дистрибуције наркотика и организације криминала и криминалних група. Када су као строго контролисани под-извођач „радова“ Албанци и албанске службе почели активно да партиципирају у криминалним активностима, требало је створити и масовни механизам за „прање“ тако стеченог капитала и преусмеравања у редовне токове новца, роба и услуга. Албанска привреда (ни тада ни сада) није могла ни по једном критеријуму да абсорбује такав прилив готовог новца па су југословенске службе организовано приступиле стварању економске базе за тај процес. У годинама које су уследиле масовно су из послова са посластичарским производима широм југославије истискивани грађани Југославије који су се изјашњавали као Македонци, Горанци или Срби из Македоније а „убацивани“ су Албанци и Шиптари. Старе посластичарске породице нису имале никакву шансу против организованог притиска сопствене државе. На стотине посластичарница силом су промениле власника. Тако је створена прва масовна база за прање нарко пара и убацивање у редовне токове на територији СФРЈ. Тада су то радили преко посластичарница, данас то раде преко пољопривредних комбината, увоза поврћа (и наркотика) из Албаније, масовне градње, привредних субјеката, универзитета,... Повећао се промет па се повећала и „економска“ база.
Један од највиших руководилаца у тадашњем сектору безбедности, масовни убица сопственог народа, Слободан Пенезић Крцун, ужички гимназијалац а у слободно време генерал-пуковник ЈНА, лучоноша „револуционарног терора“ у Србији, убрзо је постао свестан значаја и домета ових активности и наивно је поверовао да су његова позиција и он лично битнији од самог посла. Уследила је лекција која је трајно зацементирала безпоговорну лојалност свих другова безбедњака ангажованих на овим пословима и задацима до самог распада СФРЈ па и до данас. Заправо, Јосип Броз Тито и номенклатура само су чекали првог који ће да се побуни. Требао им је пример. По типичном мафијашком принципу чекали су кога ће првог експресно да ликвидирају за трајни пример свима. Убиство Крцуна је класично мафијашко разрачунавање унутар криминалне организације. „Олдсмобил“ БГ 20 55 је био само део сценографије још једног путујућег позоришта. Тек 90-тих су се појавили „битни“ који су помислили да тако каналисане послове могу да „присвоје“ без да им то буде децидно одборено. И они су, као и Крцун, своју алавост и невиђену глупост платили главом.
Крцун се никада није успротивио Титу због масовних егзекуција сопственог народа, нити му је сметало девастирање Србије, нити је имао нешто против Голог Отока, ни против масовног прогона својих сабораца по измишљеним политичким критеријумима,... Крцун је погрешио када је на једном догађају у припитом стању Титу „скренуо“ пажњу да „расподела не може да иде тако,...“. „Договор“ о Крцуновој судбини десио се истог момента, практично пред његовим ужаснутим очима. Колико год да је био припит у том моменту отрезнио се у тренутку. Сви актери од значаја за овај „посао“ истог момента су јасно а неки и обичним климоглавом дали до знања да су сагласни са коначном одлуком. Крцун је био мртав већ на излазу из репрезентативног објекта. „Легенда“ о Крцуну је касније креирана зарад потребе стварања илузије о некаквом „србству“ у србским и југословенским службама безбедности у Југославији. А заправо, није се десило.
Крцун је од Тита добио венац а на дан сахране први син наших народа одабрао је да угости једног другог глумца – Кирка Дагласа, рођеног као Ишур Даниелович Demsky.
У организационом смислу кључни проблем балканске нарко руте је пребацивање нарко капитала у легалне токове новца. На делу Балкана без хрватског приморја које ионако више не припада Хрватској држави једини економски и политички центар кроз који је буџетски могуће „опрати“ толике количине готовог новца је Београд. Формално-правни оквир за потребе наредног (краткорочног) периода дат је кроз „иницијативу“ Отворени Балкан. Отуда и тако нереалне цене квадрата у новоградњи, отуда и неписана обавеза свих који партиципирају у поделама власти и новца да „купе“ некретнину у БГД на води, отуда и толики број прескупих аутомобила у девастираном Београду. Преко одабраних страних и домаћих агенција и појединаца прескупа возила се мењају за некретнине у БГД на води а потом се ти аутомобили деле надобудним клинцима „значајних“ родитеља као „плен“ са задатком да их даље препродају (најчешће у иностранству) или да их једноставно слупају, па онда иду наплате осигурања, лицитације,... организовано мафијање са ужасавајуће великим бројем учесника. Уз пут понекад и убију нечије дете на пешачком прелазу или дивљају по градовима али све то иде у „рок службе“.
Србија је једина држава у региону која има потенцијал и до те мере криминализовану политичку „елиту“ да апсорбује оволику количину криминала и криминалаца. Отуда идеја да ће Србија кроз мафијашко увезивање постати „лидер“ у региону а онда и самозвани „главни“ boss на Балкану. Додуше, када самозвани изађе ван ове наше „припиздине“ или га посаде на хоклицу или га председавајућа Савета безбедности УН лагано врати на предрадикалска подешавања и уредно му објасни да је обичан лажов! Умислио самозвани да је код дијагнозе Јоване на ТВ летећег Жекса, мало се заборавио.
Истовремено са свим елементима државности тргује се и са Макроном Емануелчићем, сувереним усвојитељем кокошке, намерно не кажем са Француском јер се Французи у том галиматијасу питају таман толико колико и ми у овом нашем. Међутим, као компензацију за глобално протеривање Француске из свих њених колонија, што ће значајно да утиче на економију Француске, прекоморски тутори одобрили су Французима да се „рашире“ по Балкану. То је управо тако јавно изговорио сенатор САД – „Наша је добра воља што смо дозволили Француској да може да уђе на Балкан“, повезујући то са небулозном медијском помпом око посете овог „нашег“ самозваног Паризу и ондашњем љубитељу кокошака те да није у питању никаква значајна дипломатска активност већ тривијални туризам о трошку грађана обе државе са јасно одређеним задацима. И ту је самозвани Французима направио проблем јер су Макронови саветници били става да све то са самозваним треба урадити што је могуће дискретније и то како због тренутних међународних односа тако и због трагично неславног „рејтинга“ самозваног. То што самозвани од тога прави историјске догађаје је само још једна уходана представа кроз коју рутинирано све своје пародије презентује као успехе и победе. Заправо је у питању терминална фаза издаје елементарних националних интереса. Управо на тај начин о овој посети на „највишем нивоу“ пише и део руске штампе, наводећи да је самозвани изпонижаван у некој небитној земљи (Француска) која је изгубила „даровани геополитички утицај“. Смисао реченог није у навођењу имена тривијалних политичких „лидера“ већ у терминима - „даровани“ и „изгубљени“ политички утицај. За вас који редовно читате ове текстове сада је лако разумљиво да је у питању јасна алузија на то да географски појам „Француска“ не значи више ама баш ништа, те да „може да буде а и не мора да значи“. Међутим, у политичкој пракси, то је врло озбиљно подсећање „ниског интезитета“ Французима на тренутну ситуацију право из петроградских подрума те и на чињеницу да би одлука да Француска буде стална чланица Савета безбедности са правом вета могла и да се промени! Та одлука је донешена уз сагласност сила које су стварно изнеле II светски рат на својим ресурсима, као и одлуке да распоред снага у једној равни тадашње међународне политике буде 3:2. Међутим, Француска је по свим мерилима из угла СССР-а била држава агресор, равноправни члан Хитлерове коалиције. Драматично више француских добровољаца погинуло је као део Хитлерове армаде на фронтовима СССР-а него што је увојачених Француза страдало у борбама са нацистима током целог II светског рата у Француској. Шарл де Гол је заправо био пуки статиста током целог рата без икаквог стварног утицаја на ток догађаја чак и у самој Француској. Једина улога де Гола била је да се одржи илузија да Француска има некакав покрет отпора и да није у потпуности стала на страну нациста. Из угла страдалих и погинулих, из угла свеопштег разарања и стварног доприноса напорима савезника да се победи нацистичка коалиција, Југославија је имала неупоредиво веће право да буде стална чланица Савета Безбедности УН од Француске, односно, из угла данашње историје, то би била Србија.
За такав „положај“ Француске нису криви неки „страни фактори“ јер би они били потпуно немоћни да их у свом деловању не подржавају неки француски „унутрашњи фактори“. Баш као и код нас.
Оно због чега је Француска добила (па изгубила) поменути геополитички значај има везе са креирањем историје на бази осмишљене Француске револуције. Зато, из угла додељене свесветске историје, ваља сагледати француску револуцију. Глад, безнађе и свеопшти хаос креирала је управо француска „елита“, дакле по географији – унутрашњи фактор. Као и увек, створена су два наратива, два оштро супротстављена пола, једни жељни измишљених liberte, egalite, fraternite, а други са „колачима уместо хлеба“. Оба острашћена и оба тако лако управљива. Саврешени експеримент за прединдустријски свет у коме су опет креирана два модела „слободе“ – либерално капиталистички и комунистички. Француском револуцијом је управљано вишеслојно али је егзекутива била у рукама Јакобинаца а за јавног предводника изабран је најбољи тог времена – Франсоа Мари Аруе – Волтер, језуита. За потребе масовне пролиферације опет је успостављена теза и антитеза, парадигма о човеку који се рађа слободан и онда живи у ланцима а заправо стварани су „господари“ који су били робови свима, што се као модел одржало и данас. Са таквим „господарима“ креиране су и масе поробљених са наметнутом сликом о томе шта је то слобода. У креирању потпуног хаоса све што је требало је да се тим полулудим масама подели оружје. Покољ је трајао десет година. Под скутом Волтера окупљани су сви филозофи који су онда, зарад глобалне пролиферације, осмислили такозвани „Устав за цео Свет“ и „Декларацију о људским правима“ 1789. г. Из сфере дубоког извучени су на површину печат и свевидеће око, црвена капа је дошла на врх fascia а капу и ципеле црвене боје обукле су и Папе. У Ватикану је то био симбол отворене припадности непомјаниковим легијама а у Француској то постаде симбол слободе. И опет је један умислио да може да утиче на ток земаљске реке догађаја. Папа Пије VII, рођен као Luigi Barnaba Niccolo Maria Chiaramonti, бенедиктанац, одбио је тај нови план, не наравно због добробити верујућег народа већ због тако обимне реконструкције поретка и поделе моћи у којој је Ватикан значајно скрајнут. Одлучио је да покрене неке друге процесе. Зарад дисциплиновања већ уходани „мали каплар“, Наполеон, када је за то дошло време, добио је задатак да дисциплинује pontifeks maximus-a. Тражио је и добио потпуну слободу у реализацији овог класичног полицијског задатка. На коњу и са топовима славобитно је умарширао у Италију. Буквално је исчупао „риболовчев“ прстен римском папи са прста чиме је доказао да је прихваћени задатак успешно извршио. Тако је себи обезбедио да може да умре у изгнанству кад му телу дође крај. Заправо, Наполеон је био први глобални полицајац новије историје. Добио је задатак и умирио је кога је требало. Са друге стране Наполеонова инвазија на Русију је заправо помогла Руском Цару Александру I Павлович Романову да припреми и спроведе масовно „чишћење“ и тако определи нову траншу управљача за управљање царствима новог времена, реоснивање за потребе Новог Доба. Александар се „одужио“ Наполеону. Прво је масакрирао Наполеонову „Велику армију“ и свео је на мање од 3% почетне снаге а онда га је уредно допратио до Париза са шаком преживелих Француза. Руски Цар је на белом коњу ујахао у Париз, констатовао да тај град несносно смрди и наредио повратак у Русију. У то доба руска елита је из чистог престижа течно говорила француски а властела су се купала у води са ружама и трешњама а Французима је, рекао је Цар, остављено да „Измисле парфем не би ли прикрили сав тај смрад“.
Омасовљавање градова и уништавање села, уништавање производње хране, насилна индустријализација – дакле одвајање народа од земље, нису „изуми“ новог доба. Тако стоврено опште нерасположење изнедрило је оружане побуне, наравно опет вођене и усмераване из истог центра и ето платформе за устоличење једног од поменутих лидера – Наполеона. Исти рецепт је „избацио“ и Хо Ши Мина, Гандија, Јосипа Броза, Мусолинија, Хитлера, Стаљина и колико год хоћете „лидера“... А онда и све ове „наше“ локалне балканске самозванце. Ordo Ad Chao – „креирај проблеме да би онда прихватили твоја решња“, опасан рецепт који тек треба да „изроди“ ужас. Праве газде њихових судбина нису ни службе ни партије ни стране амбасаде већ они који су створили услове да такве зле пуљке никну. А сви они су само већ избрисане фигуре додељене нам историје које треба да попуне простор до устоличења оног коме су сви они за живота служили.
Истим рецептом, данас се у Србији креира глад и безнађе и то не ради нико други него „наша“ политичка „елита“. Оштро супротстављене групе људи различитих и наизглед непомирљивих личних биографија и погледа на живот и смрт, нашу смрт наравно, никако њихову. Свакој од тих група додељују се прикладни „лидери“, опет изабрани са истих оних полица из слабовидљивих остава са врло конкретним задацима и улогама. Додуше, сада је на домаћој политичкој сцени у току и рекомпозиција па се авиомашинац с’разлогом нервира јер „неко нам узима посао“, али свестан је да то зна и самозвани те да њих двојица иду у пакету. Зато је са једне стране срећан је га нико неће здушније чувати од самозваног али га брине спознаја да о целом том процесу, сем да се дешава, ни самозвани не зна ама баш ништа. То је сада јасно свим заинтересованим из овдашњих политичких прћија.
Ако вам је потребно да сагледате нешто „свежије“ а ван-балканско, погледајте Левант. Шест месеци затире се народ, систематски, 18.000 мртве деце. Ствара се „разлог“ да крв траје и да мржња буја са обе стране. Нико више не размишља о миру. Свима су само крв, освета и страх у очима. Међутим, ако изузмено строгоконтролисану међународну заједницу, после шест месеци квази буђења исламског света, театралних изјава лидера о освети, унутрашњи под-притисак у кључним исламским државама постао је толики да је морало нешто да се деси. Договорен је удар у коме су и битни генерали сведени на пуки колатерал. Побијено је преко 40 високих званичника и официра у конзулату на територији треће државе. А онда су полетеле беспилотне летилице и ракете. Међутим, изгледа да су масовно навођене ка напуштеним аеродромима и празним обавештајним центрима. „Гвоздена купола“ се напрасно размакнула да би се десетина летилица „пробила“ ка војно бесмисленим циљевима. Кинески извори су навели да је од 150 ракета, 140 оборено а онда је купола волшебно „стала“ те је зато 10 ракета прошло ка том празном аеродрому. Могли би сад о томе нашироко али можда је довољно ово – Hassan Роухани (рођен како Hassan Fereydoun), син вештог продавца зачина из „црвеног“ Соркхеха у Ирану, хујјат ал-Ислам – ауторитет по питању Ислама, истакнути ајатолах „Божији знак“, марја’ at-taqlid – „човек на кога се треба угледати“, Ирански председник у два мандата током којих је креирана садашња геостратешка позиција Ирана, студирао је у Техерану али је докторирао на језуитском универзитету у Глазгову, некако баш у близини седишта Црвене Ложе а ето, случајно је близак са свим Папама па и са Франциском. Закључак изведите сами.
Зато ће сви они опет да спроведу договорено док ће народ и тамо опет да страда.
И да не буде да смо данас запоставили бисере из ове „наше“, домаће, до скоро актуелне клике шефова „органа и служби безбедности“, сетих се једног – погубљеног грбице.
Тог дана грбица, запамћен као најсмешнија страна УДБЕ, помислио је да је важан. Ипак је он шеф тајне службе, тако су му бар то ови смехотворци рекли а он несрећник поверовао. Угегао је у параклесион неприкладно одевен и неприкладно умишљен па је још и инжењеру рекао да он не жели да изгледа као конобар, сметају му кецељица и лептир машна. Сведочим на упућенима познат начин да је инжењер прво помислио да га претвори у кокошку али је одустао од тога јер би то за грбицу био превише напоран „квантни скок“ па је ипак одлучио да га само лагано избаци напоље – „Ја јесам конобар“, рекао је инжењер – „Али је зато твоје здравље у мојим рукама. Јер кад сипам чај ја могу да додам и нешто друго, па сад ти види ко је ту у предности, конобар или онај ко тражи чај!“. И то је био крај „дуговечном“ грбици на месту шефа тајне службе Србије. То што му је пар година раније у налету истине колега буцика гурао главу у писоар у тоалету београдског центра службе државне безбедности то је некако и прогутао, буквално, али преко овога се није могло. Писао је грбица после саопштења, извињења, меморандуме и домаће задатке, али џаба,... није грбица разумео – напољу можеш да будеш и шеф службе и самозвани председник и командант трафике у оставци и адмирал на белу лађу али унутра си само ученик.
Режисер у сомотским панталонама је и ту опкројио и овековечио грбицу, и то заживотно и загробно, онако, некако филмски – „Није ни чудо што после шест месеци није пио кафу нигде у граду“. Инжењер се и на то насмејао – „Ааа, не радимо ми то, не бавимо се ми тим. Нема у Србији Луговој,...“.
И код тих сомотских панталона опет су погрешили. Прерано су се препаковали. Опасније су те панталоне од свих улогица младога бикчића чак и оно мало када није зајахао ветар за који је он поверовао да је јужни.
Режисер и даље сомотским панталонама најављује крај сомотских политичара и њихових полтрона, инжењер је пригрлио архитектин архетип а грбица шета од шуме до гуме са главом све ближе потпупчју. Да не залута на рути прати га госпођа, строго на два метра дистанце јер ваљда сумља да је глупост заразна болест а и зна жена, боље тако, опет ће грбица „зајебати нешто“, „тај би и кликер покварио“ рекла је једном приликом,…
Зато сви ти глумци никада нису били слободни.
Слобода је у рукама занатлија,…
Тако вам кажем.
Занатска архитектура је једина права, органска архитектура.
Зидар, пекар, дрводеља, грнчар, филигран, ранар-видарник, травар, песник, кувар, ратар, воћар,…
Зато би да уништавају занате и занатлије. Зато да би могли свет да преплаве машинама. Код занатлија се осећа дух човека, дар љубави а машине су униформне, безличне, извесне у сврси, извесне у „стварању“ и предвидљиве у трајању.
Занатлија носи и доприноси, даје лепоту али и тај мали додатак другачијем, јединственом, ту промену, ту лагану неизвесност у стварању а машина је у резултату потпуно извесна. Машина убија креацију. Све постаје исто, извесно и онда, бесмислено.
А заправо, ништа не може да убије креацију јер како би ништа могло да убије нешто!
Правог занатлију не плаши празнина простора као што се ни упућени писац не плаши празног папира. Занатлија је свестан да празнина простора није тама већ само још један простор који ће он да испуни својим делом. Прави занатлија, као она моја браћа зидари из Рацког села, не плаше се рада, они га заправо желе. Сваки камен, свако дрво, сваки моменат уграђен у грађевину прави занатлија види као органске делове целине у стварању. Он им својом добром намером и мишљу даје форму а онда је материјализација само процес у оквиру могућег. Занат је дар од Бога који се прво оствари у души, слика је онда у глави а жеља онда иде из срца у мисли па из мисли у руке и онда руке умеју да воле и стварају.
У свету људи само занатлија уме да споји органско и неорганско и да тако креира ново. Као дете кад се игра. И оно ствара у песку растерећено од хемијског састава песка, воде или промисли о току времена или некакве физиологије покрета руку у стварању. Игра децу растерећује и оплемењује.
Не покушавајте да узмете свету занатлије! Наљутићете еснаф стварних занатлија!
Не покушавајте да узмете деци игру! Наљутићете самог Бога!
А заправо, то је управо оно што раде.
То желе.
Остале текстове Бранка Вељковића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
