Najnovije

BRANKO VELJKOVIĆ: Ne verujte političarima

Herman opet leti nisko, biće da su ljudima sve dlake prebrojane a ljudi ga i dalje ne primećuju.

 Piše: Branko Veljković

Pun je Herman znanja. Bira,…

Tok događaja nametnuo je rešenja. Rešenja su „preporučila“ prigodne kadrove, sad već svi znamo oduvek samo - glumce. Koliko god svi mi bili iznenađeni odabranim glumcima oni su zapravo epicentar nekog savrešnog preseka svih nas i to je surova istina. Zato se i radi kontinuirano na urušavanju tog vrednosnog, moralnog, verujućeg opšteg i ličnog svih nas te posledično i sve-našeg idealnog preseka u kom procesu onda nošeni i „opravdani“ sopstvenim gresima olako pristajemo na svu ovu nakaradu i sablazan. Tako se središna tačka, taj idealni presek našeg naroda i svih naroda vekovima pomera na dole, ka samom dnu ljudskosti. Tako se biraju kadrovi koji su nepogrešivo ogledalo stanja duha, svesti i savesti celokupnog naroda!  Zato se procena stanja naroda i ne sagledava preko izvikanih službi i trivijalne politike već preko upućenih psihologa, verskih lidera mantija svih boja i eventulano statističkih zavoda. Još neke koji u tome učestvuju doneće pero u pisanije kad im vreme bude. Zato, da smo svi mi bolji oni koji biraju morali bi da kreiraju „bolje“ ili svakako bar perfidnije jer se u suprotnom „izabrani rukovodioci“ i svi ti purpurni „duhovnici“ bez duše ne bi „primili“ u narodu. Ovako nam zapadoše baš onakvi kakve smo zaslužili, ogoljeni ološ skoro pa najgore vrste,…

Svi ti blazirani kadrovi poređani i samoponuđeni u bezbroju kao tegle sa zimnicama na policama već zaboravljenih ostava. Doduše sve te tegle sa zimnicama imaju neizmerno veći i bitniji smisao od svih tih bezličnih samozvanaca na „značajnim“ funkcijama ali eto, vizuelizacije radi neka bude ovako. I ovi koje gledate u tim „kutijama na struju“, ti glumci „del arte“, samo puki odrazi demonskog „Harlequin“ sa iskonskim strahom da pogledaju ka gore uz niti koje ih vode i tako se samozatru ako bi im se slučajno pogled sreo sa očima lutkara na kraju niti,…

A samo je jedan lutkar na kraju svih tih niti. On im daje pokrete, on im daje glasove, on im dizajnira (bes)smisao,... Meštar svih pozorišta svih vremena,... NJemu služe!
I svi ti projekti i krize možda jesu svetski i globalni ali izdajnici, kriminalci i zlikovci su vazda bili „naši“, domaći!

Da ne znam šte je zapravo njihov izbor, bilo bi mi čudno kako svi ti samozvanci veruju da u odnosu Boga i nepomjanika može da postoji rezervni položaj.  Jer Hrist je rekao – „Ne možete služiti i Bogu i mamonu“!

Zato, ne verujte političarima! NJima je dozvoljeno da budu tupavi, nama nije.

Eto, svi ti primeri iz (ne)napisane istorije o kojima vam toliko pišem dobri su samo da uvidimo, shvatimo, nikako da im se divimo ili da se na bilo koji način vežemo za sva ta ponuđena nam imena, jer ne zaboravite, sve su to samo glumci. A takvi glumci su oduvek bili prezrena vrsta, sahranjivani su na obodima gradova bez prava na ime, smatrani su za nenormalne ljude. Časnom čoveku ne može da bude jasna ta „sposobnost“, taj „talenat“ da se menjaju lica, da se ljudsko biće tako lako transformiše, pretvara, glumata,... Kako častan čovek onda da zna sa kim priča kada priča sa glumcem ili ne daj Bože sa političarem?

A i pozorište nije to što mislite.

Pozorište je koncpet, oblik ritualnog prikaza željenog sa ciljem da se neukoj, sluđenoj i često isprepadanoj publici modelira razmišljanje, definiše odnos, opredele emocije, reakcije i u krajnjem otme duša. Pogledajte kako je samo preko jednog izmišljenog Šekspira i „Romea i Julije“ određen odnos kompletne civilizacije prema ljubavi, koja je zbog tako nametnutog pogleda postala tragična, krvava, puna obmana i laži. A o ljubavi se do te nakaradne prikaze nije pevalo na taj način. Pri tom, masovna i lakoverna publika ne mora da ima ama baš nikakvu svest o ritualu koji im se upravo dešava pred očima niti mora da bude svesno inicirana ili obredno „pismena“. Dovoljno je samo da gleda. I da bi se stvorio lažni osećaj vrednosti određeno je da se za to „uživanje“ uredno plati karta ili bar TV pretplata. I tako omađijano čovečanstvo bulji u nekakve daske za koje su nas ubedili da „život znače“, kutiju na struju ili koncert, svejedno je. Obred je uvek obred a svetina je uvek svetina. Utoliko je bilo samo pitanje vremena kada će se pozorišni rekvizit, nekakav mač recimo, pretvoriti u stvarno oružje a glumac u čoveka koji stvarno umire. Otuda danas poplava svih tih užasnih snimaka sa ratišta gde u „lajvu“ egzaltirano gledamo kako gore kamioni sa ljudima, kako dronovi ispuštenim bombama rastržu neke nama nepoznate ljude ili kako se vojnici međusobno kasape posebno obrađenim noževima. Takvi „linkovi“ se „šeruju“ do besvesti i taj nesrećni život čijem smo kraju upravo svi masovno posvedočili umire onoliko puta koliko je bilo i „deljenja“ na internetu. Krvavo i tragično u (ne)duhu krajnjih namera onog kome je ovaj svet predat. Zato imamo i umobolnog samozvanog predsednika države koji svoj „rejting“ diže sa fotografijama ljudi samlevenih u mašini za mlevenje mesa u predgrađu ovog tužnog grada. 

Ne radite to! Ne učestvujte u tome! Ko god da je ubijen ne saučestvujte u tom ubistvu nasladom što je ubijeni pripadao ovom ili onom klanu, ovoj ili onoj vojsci ili narodu! Ne radite to ni toj nesrećnoj duši ni sebi!  

U suprotnom, s obzirom da smo u 21. veku, kad vam konačno dušu pretvore u kraj ne zaboravite da „lupite lajk“.

I ako vam pravdajući takvo pozorište kažu da je reč o nikakvim umetničkim slobodama i „ingenioznim umetnicima“ poput one babe perforirane performatorke što sve čini da iscrpljuje tuđa tela a da pri tom obnovi svoje, znajte da gnusno lažu. Reč je o teškoj sablazni i umobolju. Zato tu i nema granica, jer granice bi trebalo da postavi zdrav razum, svest i savest, nekakav moral a kakvu svest i savest možete da očekujete od onih koji su krenuli ka onom ko se savesti odrekao a Boga odbacio!

Zato je dok se to zvalo Racko selo bilo nepojmljivo da neko ili nešto razruši groblje bagerima i da na tom mestu sazida Kirov hram pa još da ga nazove Srbskim, narodnim i kulturnim! Srbi su narod koji je poštovao stvarno sunce s obe strane spoznaje a ne te Kirove prikaze, lažnu svetlost i hramove. Ti drugi nisu Srbi a nisu ni ljudi ali žele da ostave utisak da su preplavili ovu stvarnost i zato je Srbija danas prepuna kojekakvih pa i kirovih hramova. A kada je neka alaudža na kraju i to učinila i taj hram sazidala onda je trebalo načekati i jednog takvog izroda, samozvanog umetnika, koji bi za taj hram i „godinu kulture“ pomislio da može da napravi „predstavu“ u kojoj će glavna tema da budu dva Srbska vojnika, solunca koji su isključivo umobolnom voljom tog „dramskog umetnika“ postali homoskesulaci. Taj bedni plagijator Bauhaus umobolije i trećerazredne kaubojske kinematografije od sve srbske stvarne istorije odabrao je da od tih boraca napravi homoseksualce. I nije reč o tome dali u Srbiji ima homoseksualizma, evo, premijerske nam časti svi svedočimo da ima, već je reč o nameri! Zašto ti je od svih tih ponuđenih muželožnika, ministara, političara, sportista, umetnika, generala i mantija, otvorenih i deklarisanih homoseksualaca bilo potrebno da homoseksualce praviš od Srbskog vojnika! Ako izuzmemo Srbsku majku i Srbsko dete, Srbski vojnik je svakako najtragičnija figura naše stvarne istorije. Namera ti je „umetniče“ da prljaš a ne da prikažeš. A prljaš jer si prljav,…

Ali reći ću ti, kao i svim ovim prljavim samozvancima, političarima, purpurnim mantijašima, generalčićima i ostalim masovnim ubicama što govorim – tražiš ih, doći će ti! Počećeš da ih viđaš u mraku, po zidovima, nećeš znati kada su ti oči otvorene a kada zatvorene jer oni kad ih toliko prizivaš na kraju dođu i onda se zacare iza očnih kapaka a u tom carstvu ti si rob zanavek.

Tražio si, sad ih očekuj, doći će,…

A kad se ukrste pozorište i stvarni poredak stvari u nekoj globalnoj politici to zapravo izgleda ovako,…

Černjenko, Ustinovič Konstantin, biran zato da bi mogao u miru da zaspi na vreme, usnuo je da bi Mihail Sergejevič Gorbačov mogao da dođe. Dugo je potonji nobelovac pripreman da nauči da pročita to što treba javno da objavi. Po meri tadašnjih medija i sveopšte hipnoze prilično je dobro ovladao prizemnim tehikama javne reči skrojenim za mahom „niskoprofilne“ umove šefove država i Vlada. Za potrebe perestrojke „okićen“ je kao „de facto“ vladar Sovjetskog Saveza te je „sproveo“ ono što je bilo do njega zarad ukidanja komunističkog carstva. Carstvo je umrlo, živelo carstvo!.

Na zvaničnom događaju povodom upriličenja Sergejeviča okupio se sam „vrh“. Sve od čega je drhtao tadašnji svet stalo je u tu salu. Osećala se neka sveopšta samo-važnost i bez prisustva stvarno važnih pored sebe glumatali su bitnost. A onda je stvarno došao onaj stvarno važan – gospodin drug Zajcanov sa nekakvom polu beretkom neutvrđene starosti na glavi, praunuk „Tajnog kruga Spoznaje“. Opkolili su ga najvažniji među nebitnima sa tim sveistorijskim, lako prepoznatljivim, poltronskim „stavom“ i „držanjem“. Zajcanov, u pauzi između razumevanja Univerzuma i zrna grožđa došao je na taj besmisleni skup jer i on, kao i pesnik sa onom štafetom pogubnom po UDB-u, ima taj „deo sebe koji mora nešto da radi“, okrenuo se ka bezličnim te ih je učtivo upitao – „A ko je sada glavni u Sovjetskom Savezu?“. Bezlični su nekako horski, udvorički, a opet kao da u zloduhu prethodnih vremena rutinirano upiru mrtvim prstom u još jednog „izdajnika“ partije, odgovorili – „Pa drug Gorbačov,...“. Nisu bili sigurni dal će drug Zajcanov da ga prekomanduje u stanje pre atoma ili će da potvrdi imenovanje. Zajcanov je upitao – „A ko je taj čovek, kako izgleda?“. Prisutni građanin, određen da se zove Mihail Sergejevič Gorbačov i imenovan na mesto Generalnog sekretara Komunističke Partije Sovjetskog Saveza 11. marta 1985. g., nesigurno je podigao ruku i tiho izgovorio – „Pa ja sam...“. Zajcanov je iz dela pluća koji drugi ljudi uglavnom nemaju ispustio nešto između izdaha i sloga – „ mhmmm,...“. Onda je, opet učtivo, objasnio da ga je to besmisleno druženje sa političkim i vojnim vrhom SSSR-a zamorilo i da mora da požuri da ode na Krim i da jede grožđe. To voli. Druženje sa političarima ne voli.

Za vreme svoje političke karijere, zapravo za vreme celog svog života, drug pa gospodin Gorbačov nikada nije ni delom ni mišlju izašao iz rama. Zapravo, nikada nije bio ni blizu rama. Svoje zadatke obavljao je dosledno, uredno zauzdan, uredno opkrojen. Pravi državnik.

Drug Zajcanov je u u praćenju predviđenih aktivnosti na planu reorganizacije planete intervenisao jako retko. Nije bilo potrebe. I kad bi neko zalutao, zalutao bi iz gluposti ili neznanja a ne iz nekakve želje za stvarnom spoznajom i igranja kutijom van kutije. U „duhu“ onog koji ju je projektovao van-vremenska vremenska mašina radi savršeno. Svi ti „rukovodioci“ partija i država su vazda bili vrlo disciplinovan polusvet.

Kako se toga skoro dobro prisetio moj prijatelj sa čašom lumun-nane, DŽozef P. Kenedi, otac DŽona Ficdžeralda Kenedija, rimo-katolika sa „darom“ za mešanje politike i pop-kulture, jednom prilikom izavio je sledeće – „U istoriji, Amerikom je vladalo 50 ljudi koje niko nikada nije birao,... I to je mnogo“.

Rekao bih, u istoriji Rusije, Rusijom je vladalo bar upola manje ljudi od toga,... I to je mnogo…

Otac Kenedi je sve to dobro znao ali sin Kenedi nije hteo da poveruje da je to tako. Zato je dobio svoju Teksašku lekciju. Nije naučio pa je onda ipak „naučio“. Čuvena „Kubanska kriza“ kada je otpočela označila je prelazak sveta u nov model upravljanja političkim entitetima i imala je svoju neumoljivu logiku, uzroke i posledice. Kenedi i Nikita Sergejevič Hruščov, čovek koji nikako nije mogao da shvati da postoje percepcije i mimo sopstvene percepcije, predsednici ključnih država aktera u krizi, za svo vreme trajanja krize nisu imali nikakvu stvarnu kontrolu nad događajima, čak ni potpuni uvid. Kenedi je 13 dana pokušavao da preko ustaljenih linija stupi u kontakt sa Hruščovim i u tome iz njemu potpuno neshvatljivih razloga nije uspeo. Istovremeno, sa iste strane potpunog neznanja i drug Hruščov je neposredno nakon što je obavešten da nuklearne podmornice i ratna flota SSSR-a plove ka SAD tražio da mu neko bar objasni šta se dešava. Međutim, od drugova iz tišine dobio je napismeno šta, kad i gde s tim u vezi treba javno da izjavi i upućen je na vanredni godišnji odmor u predsedničku daču. Hruščov, bez obizira na opštu planski stvorenu sliku o njemu ipak sa istančanim osećajem za njemu određene „domete“ uredno je u narednim danima odglumio ulogu „zabrinutog“ ali „odlučnog“ vođe bez ikakvih nesuvislih pitanja i potpitanja. Prvi ljudi super sila o razlozima, toku i krajnjem cilju najoštrije ratne krize u istoriji zapravo nisu imali nikakva smislena saznanja. Istraumatizovana Jamerika dovedena je u stanje masovne histerije. Dobila je i planiranu buster dozu antikomunizma i povod za novu seriju globalnog vojnog intervencionizma a SSSR je rutinski preparkiravao „Moskviče“ po Moskvi bez ikakve naznake da čovečanstvu preti treći svetski rat. Sovjetske nuklearne podmornice su plovile na predviđene borbene položaje u akvatoriji zapadne hemisfere, komandanti podmornica su se znojili ali koverta sa šiframa za lansiranje nikada nije došla u njihove ruke. Sve što se tada dešavalo nije imalo nikakve veze sa stvarnim planovima za otpočinjanje globalnih sukoba već je isključivo bio rezultat potrebe da se „navije“  javni prostor i definišu „razlozi“ za dalje kreiranje svetske politike. Kreirana drama, savršeno sprovedena u službi masovne kontrole. Pozorište.

Ne verujte političarima !

Svi ti samozvanci će uredno sprovoditi i najmonstruoznije zadatke. Kako svi ti nekada tako i ovi sada. Kako svi ti negde u svetu tako i ovi „naši“, „domaći“. Zato danas opet imamo generaciju samozvanaca koji opet pozivaju na rat. Zapamtite, nema ratnih heroja u krugu dvojke ili na Dedinju a kada se galami oni se jedino čuju. Tu žive samo dezerteri, ratni profiteri, izdajnici i kriminalci. Svi oni su od uvek bili najglasniji sa svojim parolama i dramama a pred ratnim magacinima ih nikada nije bilo. 

Na tom putu gubljenja duše, proces redefinisanja ličnog i kolektivnog identiteta je deo redovnih aktivnosti i zapanjujuće je kako se lako odvija i to neko famozno „novo“ lako implementira. Na žalost, Srbi i sve te naše nama poznate „alotropske“ modifikacije su tužan dokaz da je to apsolutno tačno.

Setite se Jugoslavije,…

Stvaranje Jugoslavije je bilo izabrano i onda podlim manipulacijama nametnuto političko rešenje ali stvaranje Jugoslovena je bio naš izbor. Ideja odrođavanja od sebe i prirođavanje jednom potpuno nepoznatom konceptu kao što je to bilo jugoslovenstvo u momentu stvaranja zaživela je relativno lako i to samo zato što je bila „okićena“ tom zapravo izdajničkom dinastijom i njenom krunom. Srbi su je prihvatili „diljem“ te novostvorene nakaradne tvorevine prvo kroz prizmu „ujedinjenja“ a nakon drugog rata kao neku vrstu administrativno nametnutog unitarizma pod crvenim pentagramom. U oba slučaja narod je postao „nešto“ jer je „neko“ to tako odlučio. Gledano očima uporedne istorije slično je bilo recimo i sa Ataturkom i Turcima. Istovremeno sa pojugoslovenjavanjem Srba, Vlatko Maček, trojnopaktovac koji je volšebno skončao baš u Vašingtonu, uredno incirani Bečki đak sa profesionalnim stalno prisutnim kontrolorima sa kišnog ostrva, je od početka diktature javno govorio da je „lajbek raskopčan“, želeći da kaže da je zapravo već te 1918. g. „krivo zakopčan“ i da će ga kada dođe vreme „raskopčati i ponovo zakopčati, ovaj put ispravno“. Stvaranjem Mačeka kao antiteze Jugoslovenstvu napravljen je prostor da se po izbijanju II sv rata redefiniše „Srbstvo“... Isti recept ponovljen je i krajem XX veka sa poznatim krvavim rezultatima. Tako traje ta večita igra teze i antiteze.

I sasvim ispravno čitaoci mogu da se pitaju, pa dobro, ima li ko da sve to može da razume, da spreči, jasno aludirajući na ulogu i zadatke svih tih organa i službi bezbednosti, kako se to kod nas do skoro zvalo.

Sve zvanične službe, zapravo najuža rukovodstva, koje bi gledano iz ugla dobronamernih a neukih građana trebalo da se suprotstavljaju ovakvim nakaradnim idejama i realizacijama su zapravo niskopozicionirani ali najvrliji saučesnici u njihovom sprovođenju. Nikakvih ozbiljnih nacionalnih trvenja u službama Jugoslavije nije bilo, svi Srbi u službama su za svo vreme trajanja Jugoslavije uredno ispunjavali svoje „jugoslovenske“ zadatke. Srbi su bili najodaniji bezednjaci i vojnici Jugoslavije a rukovodili su im i kontrolisali ih kadrovi iz susednih republika. DŽaba sada kinematografija i lovačke priče. Za bilo kakvo delovanje van tih zadataka bilo je potrebno za početak da neko bar razume ovo o čemu vam pišem, pa da eventualno deluje, no, toga nikada nije bilo. Zapravo, za planirano komadanje Jugoslavije 90-tih kakvo-takvo nacionalno jezgro u zemlji stvarano je duže od 20 godina i uporedo su planski stvarana „tvrda“ jezgra u svim narodima i konfesijama. Taj proces je zapravo bio vrlo težak jer su još bila sveža sećanja na masovne egzekucije nacionalno opredeljenih Srba posle rata i sve te zamke i provokacije koje su ljude slale na dugogodišnje robije čak i zbog šale na račun prvog sina naših naroda ili partije.  Čak i u takvoj atmosferi, bez planskih i osmišljenih ubistava zarad širenja mržnje i „akcija“ novoregrutovanih „nacionalista“ nije bilo prostora za očekivati da će početkom 90tih izbiti sveobuhvatni građanski rat. Jednostavno, da je ikakva država tada postojala taj unutrašnji „faktor“ koji je radio na razbijanju Jugoslavije bio bi „rešen“ po kratkom postupku i to po zakonu. Ali, države nije bilo. Unutrašnji „faktor“ u službama bezbednosti radio je na razbijanju države a ne na njenom očuvanju.

Državu nemamo ni danas ali imamo isti takav unutrašnji „faktor“.

Ako vas interesuje istina, onda treba da znate i da je krajem II svetskog rata kostur novostvorenih organa i službi bezbednosti FNRJ na federalnom ali i na republičkim nivoima načinjen od kadrova koji su te, policijske, poslove obavljali i za vreme okupacije. Deo jeste pobijen, što planski, što zadesno a neko je morao i javno da „odgovara“, međutim sistem bezbednosti u poratnoj Jugoslaviji bilo je nemoguće uspostaviti bez tih kadrova. Oni su zavisno od (nacionalnog) porekla bili „oročeni“ u formacijskom napredovanju ali je velika većina kada je za to došlo vreme uredno otišla u redovne penzije. U međuvremenu iškolovali su novu generaciju policijskih i drugih službenika, ideološki potpuno zaokruženih i stručno osposobljenih da bez „recidiva prošlosti“ uredno izvršavaju zadatke predviđene za period između dva raspada.

Jedan od zadataka koji je uspešno obavljen je i „dizanje“ Albanije Envera Hodže. Sistem bezbednosti Albanije kreiran je pod budnim okom kadrova iz jugoslovenskih službi a politička odluka (naredba) je bila da se posleratna privreda Albanije „ojača“ masovnim prebacivanjem fabričkih postrojenja mahom iz devastirane Srbije u Albaniju. Sa podizanjem privrede za Albaniju i albanske službe određen je i prostor u organizaciji kriminalnih aktivnosti. Proces je išao relativno sporo jer je pre toga i sama Jugslavija morala da dobije „befel“ za nastavak participacije u procesima masovnog transporta i primarne distribucije narkotika i organizacije kriminala i kriminalnih grupa. Kada su kao strogo kontrolisani pod-izvođač „radova“ Albanci i albanske službe počeli aktivno da participiraju u kriminalnim aktivnostima, trebalo je stvoriti i masovni mehanizam za „pranje“ tako stečenog kapitala i preusmeravanja u redovne tokove novca, roba i usluga. Albanska privreda (ni tada ni sada) nije mogla ni po jednom kriterijumu da absorbuje takav priliv gotovog novca pa su jugoslovenske službe organizovano pristupile stvaranju ekonomske baze za taj proces. U godinama koje su usledile masovno su iz poslova sa poslastičarskim proizvodima širom jugoslavije istiskivani građani Jugoslavije koji su se izjašnjavali kao Makedonci, Goranci ili Srbi iz Makedonije a „ubacivani“ su Albanci i Šiptari. Stare poslastičarske porodice nisu imale nikakvu šansu protiv organizovanog pritiska sopstvene države. Na stotine poslastičarnica silom su promenile vlasnika. Tako je stvorena prva masovna baza za pranje narko para i ubacivanje u redovne tokove na teritoriji SFRJ. Tada su to radili preko poslastičarnica, danas to rade preko poljoprivrednih kombinata, uvoza povrća (i narkotika) iz Albanije, masovne gradnje, privrednih subjekata, univerziteta,... Povećao se promet pa se povećala i „ekonomska“ baza.

Jedan od najviših rukovodilaca u tadašnjem sektoru bezbednosti, masovni ubica sopstvenog naroda, Slobodan Penezić Krcun, užički gimnazijalac a u slobodno vreme general-pukovnik JNA, lučonoša „revolucionarnog terora“ u Srbiji, ubrzo je postao svestan značaja i dometa ovih aktivnosti i naivno je poverovao da su njegova pozicija i on lično bitniji od samog posla. Usledila je lekcija koja je trajno zacementirala bezpogovornu lojalnost svih drugova bezbednjaka angažovanih na ovim poslovima i zadacima do samog raspada SFRJ pa i do danas. Zapravo, Josip Broz Tito i nomenklatura samo su čekali prvog koji će da se pobuni. Trebao im je primer. Po tipičnom mafijaškom principu čekali su koga će prvog ekspresno da likvidiraju za trajni primer svima. Ubistvo Krcuna je klasično mafijaško razračunavanje unutar kriminalne organizacije. „Oldsmobil“ BG 20 55 je bio samo deo scenografije još jednog putujućeg pozorišta. Tek 90-tih su se pojavili „bitni“ koji su pomislili da tako kanalisane poslove mogu da „prisvoje“ bez da im to bude decidno odboreno. I oni su, kao i Krcun, svoju alavost i neviđenu glupost platili glavom.

Krcun se nikada nije usprotivio Titu zbog masovnih egzekucija sopstvenog naroda, niti mu je smetalo devastiranje Srbije, niti je imao nešto protiv Golog Otoka, ni protiv masovnog progona svojih saboraca po izmišljenim političkim kriterijumima,... Krcun je pogrešio kada je na jednom događaju u pripitom stanju Titu „skrenuo“ pažnju da „raspodela ne može da ide tako,...“. „Dogovor“ o Krcunovoj sudbini desio se istog momenta, praktično pred njegovim užasnutim očima. Koliko god da je bio pripit u tom momentu otreznio se u trenutku. Svi akteri od značaja za ovaj „posao“ istog momenta su jasno a neki i običnim klimoglavom dali do znanja da su saglasni sa konačnom odlukom. Krcun je bio mrtav već na izlazu iz reprezentativnog objekta. „Legenda“ o Krcunu je kasnije kreirana zarad potrebe stvaranja iluzije o nekakvom „srbstvu“ u srbskim i jugoslovenskim službama bezbednosti u Jugoslaviji. A zapravo, nije se desilo.

Krcun je od Tita dobio venac a na dan sahrane prvi sin naših naroda odabrao je da ugosti jednog drugog glumca – Kirka Daglasa, rođenog kao Išur Danielovič Demsky.
U organizacionom smislu ključni problem balkanske narko rute je prebacivanje narko kapitala u legalne tokove novca. Na delu Balkana bez hrvatskog primorja koje ionako više ne pripada Hrvatskoj državi jedini ekonomski i politički centar kroz koji je budžetski moguće „oprati“ tolike količine gotovog novca je Beograd. Formalno-pravni okvir za potrebe narednog (kratkoročnog) perioda dat je kroz „inicijativu“ Otvoreni Balkan. Otuda i tako nerealne cene kvadrata u novogradnji, otuda i nepisana obaveza svih koji participiraju u podelama vlasti i novca da „kupe“ nekretninu u BGD na vodi, otuda i toliki broj preskupih automobila u devastiranom Beogradu. Preko odabranih stranih i domaćih agencija i pojedinaca preskupa vozila se menjaju za nekretnine u BGD na vodi a potom se ti automobili dele nadobudnim klincima „značajnih“ roditelja kao „plen“ sa zadatkom da ih dalje preprodaju (najčešće u inostranstvu) ili da ih jednostavno slupaju, pa onda idu naplate osiguranja, licitacije,... organizovano mafijanje sa užasavajuće velikim brojem učesnika. Uz put ponekad i ubiju nečije dete na pešačkom prelazu ili divljaju po gradovima ali sve to ide u „rok službe“.

Srbija je jedina država u regionu koja ima potencijal i do te mere kriminalizovanu političku „elitu“ da apsorbuje ovoliku količinu kriminala i kriminalaca. Otuda ideja da će Srbija kroz mafijaško uvezivanje postati „lider“ u regionu a onda i samozvani „glavni“ boss na Balkanu. Doduše, kada samozvani izađe van ove naše „pripizdine“ ili ga posade na hoklicu ili ga predsedavajuća Saveta bezbednosti UN lagano vrati na predradikalska podešavanja i uredno mu objasni da je običan lažov! Umislio samozvani da je kod dijagnoze Jovane na TV letećeg Žeksa, malo se zaboravio.

Istovremeno sa svim elementima državnosti trguje se i sa Makronom Emanuelčićem, suverenim usvojiteljem kokoške, namerno ne kažem sa Francuskom jer se Francuzi u tom galimatijasu pitaju taman toliko koliko i mi u ovom našem. Međutim, kao kompenzaciju za globalno proterivanje Francuske iz svih njenih kolonija, što će značajno da utiče na ekonomiju Francuske, prekomorski tutori odobrili su Francuzima da se „rašire“ po Balkanu. To je upravo tako javno izgovorio senator SAD – „Naša je dobra volja što smo dozvolili Francuskoj da može da uđe na Balkan“, povezujući to sa nebuloznom medijskom pompom oko posete ovog „našeg“ samozvanog  Parizu i ondašnjem ljubitelju kokošaka te da nije u pitanju nikakva značajna diplomatska aktivnost već trivijalni turizam o trošku građana obe države sa jasno određenim zadacima. I tu je samozvani Francuzima napravio problem jer su Makronovi savetnici bili stava da sve to sa samozvanim treba uraditi što je moguće diskretnije i to kako zbog trenutnih međunarodnih odnosa tako i zbog tragično neslavnog „rejtinga“ samozvanog. To što samozvani od toga pravi istorijske događaje je samo još jedna uhodana predstava kroz koju rutinirano sve svoje parodije prezentuje kao uspehe i pobede.  Zapravo je u pitanju terminalna faza izdaje elementarnih nacionalnih interesa. Upravo na taj način o ovoj poseti na „najvišem nivou“ piše i deo ruske štampe, navodeći da je samozvani izponižavan u nekoj nebitnoj zemlji (Francuska) koja je izgubila „darovani geopolitički uticaj“. Smisao rečenog nije u navođenju imena trivijalnih političkih „lidera“ već u terminima - „darovani“ i „izgubljeni“ politički uticaj. Za vas koji redovno čitate ove tekstove sada je lako razumljivo da je u pitanju jasna aluzija na to da geografski pojam „Francuska“ ne znači više ama baš ništa, te da „može da bude a i ne mora da znači“. Međutim, u političkoj praksi, to je vrlo ozbiljno podsećanje „niskog inteziteta“ Francuzima na trenutnu situaciju pravo iz  petrogradskih podruma te i na činjenicu da bi odluka da Francuska bude stalna članica Saveta bezbednosti sa pravom veta mogla i da se promeni! Ta odluka je donešena uz saglasnost sila koje su stvarno iznele II svetski rat na svojim resursima, kao i odluke da raspored snaga u jednoj ravni tadašnje međunarodne politike bude 3:2. Međutim, Francuska je po svim merilima iz ugla SSSR-a bila država agresor, ravnopravni član Hitlerove koalicije. Dramatično više francuskih dobrovoljaca poginulo je kao deo Hitlerove armade na frontovima SSSR-a nego što je uvojačenih Francuza stradalo u borbama sa nacistima tokom celog II svetskog rata u Francuskoj. Šarl de Gol je zapravo bio puki statista tokom celog rata bez ikakvog stvarnog uticaja na tok događaja čak i u samoj Francuskoj. Jedina uloga de Gola bila je da se održi iluzija da Francuska ima nekakav pokret otpora i da nije u potpunosti stala na stranu nacista. Iz ugla stradalih i poginulih, iz ugla sveopšteg razaranja i stvarnog doprinosa naporima saveznika da se pobedi nacistička koalicija, Jugoslavija je imala neuporedivo veće pravo da bude stalna članica Saveta Bezbednosti UN od Francuske, odnosno, iz ugla današnje istorije, to bi bila Srbija.  

Za takav „položaj“ Francuske nisu krivi neki „strani faktori“ jer bi oni bili potpuno nemoćni da ih u svom delovanju ne podržavaju neki francuski „unutrašnji faktori“. Baš kao i kod nas.

Ono zbog čega je Francuska dobila (pa izgubila) pomenuti geopolitički značaj ima veze sa kreiranjem istorije na bazi osmišljene Francuske revolucije. Zato, iz ugla dodeljene svesvetske istorije, valja sagledati francusku revoluciju. Glad, beznađe i sveopšti haos kreirala je upravo francuska „elita“, dakle po geografiji – unutrašnji faktor. Kao i uvek, stvorena su dva narativa, dva oštro suprotstavljena pola, jedni željni izmišljenih liberte, egalite, fraternite, a drugi sa „kolačima umesto hleba“. Oba ostrašćena i oba tako lako upravljiva. Savrešeni eksperiment za predindustrijski svet u kome su opet kreirana dva modela „slobode“ – liberalno kapitalistički i komunistički. Francuskom revolucijom je upravljano višeslojno ali je egzekutiva bila u rukama Jakobinaca a za javnog predvodnika izabran je najbolji  tog vremena – Fransoa Mari Arue – Volter, jezuita. Za potrebe masovne proliferacije opet je uspostavljena teza i antiteza, paradigma o čoveku koji se rađa slobodan i onda živi u lancima a zapravo stvarani su „gospodari“ koji su bili robovi svima, što se kao model održalo i danas. Sa takvim „gospodarima“ kreirane su i mase porobljenih sa nametnutom slikom o tome šta je to sloboda. U kreiranju potpunog haosa sve što je trebalo je da se tim poluludim masama podeli oružje. Pokolj je trajao deset godina. Pod skutom Voltera okupljani su svi filozofi koji su onda, zarad globalne proliferacije, osmislili  takozvani „Ustav za ceo Svet“  i „Deklaraciju o ljudskim pravima“ 1789. g. Iz sfere dubokog izvučeni su na površinu pečat i svevideće oko, crvena kapa je došla na vrh fascia a kapu i cipele crvene boje obukle su i Pape. U Vatikanu je to bio simbol otvorene pripadnosti nepomjanikovim legijama a u Francuskoj to postade simbol slobode. I opet je jedan umislio da može da utiče na tok zemaljske reke događaja. Papa Pije VII, rođen kao Luigi Barnaba Niccolo Maria Chiaramonti, benediktanac, odbio je taj novi plan, ne naravno zbog dobrobiti verujućeg naroda već zbog tako obimne rekonstrukcije poretka i podele moći u kojoj je Vatikan značajno skrajnut. Odlučio je da pokrene neke druge procese. Zarad disciplinovanja već uhodani „mali kaplar“, Napoleon, kada je za to došlo vreme, dobio je zadatak da disciplinuje pontifeks maximus-a. Tražio je i dobio potpunu slobodu u realizaciji ovog klasičnog policijskog zadatka. Na konju i sa topovima slavobitno je umarširao u Italiju. Bukvalno je isčupao „ribolovčev“ prsten rimskom papi sa prsta čime je dokazao da je prihvaćeni zadatak uspešno izvršio. Tako je sebi obezbedio da može da umre u izgnanstvu kad mu telu dođe kraj. Zapravo, Napoleon je bio prvi globalni policajac novije istorije. Dobio je zadatak i umirio je koga je trebalo. Sa druge strane Napoleonova invazija na Rusiju je zapravo pomogla Ruskom Caru Aleksandru I Pavlovič Romanovu da pripremi i sprovede masovno „čišćenje“ i tako opredeli novu tranšu upravljača za upravljanje carstvima novog vremena, reosnivanje za potrebe Novog Doba. Aleksandar se „odužio“ Napoleonu. Prvo je masakrirao Napoleonovu „Veliku armiju“ i sveo je na manje od 3% početne snage a onda ga je uredno dopratio do Pariza sa šakom preživelih Francuza. Ruski Car je na belom konju ujahao u Pariz, konstatovao da taj grad nesnosno smrdi i naredio povratak u Rusiju. U to doba ruska elita je iz čistog prestiža tečno govorila francuski a vlastela su se kupala u vodi sa ružama i trešnjama a Francuzima je, rekao je Car, ostavljeno da „Izmisle parfem ne bi li prikrili sav taj smrad“.

Omasovljavanje gradova i uništavanje sela, uništavanje proizvodnje hrane, nasilna industrijalizacija – dakle odvajanje naroda od zemlje, nisu „izumi“ novog doba. Tako stovreno opšte neraspoloženje iznedrilo je oružane pobune, naravno opet vođene i usmeravane iz istog centra i eto platforme za ustoličenje jednog od pomenutih lidera – Napoleona. Isti recept je „izbacio“ i Ho Ši Mina, Gandija, Josipa Broza, Musolinija, Hitlera, Staljina i koliko god hoćete „lidera“... A onda i sve ove „naše“ lokalne balkanske samozvance. Ordo Ad Chao – „kreiraj probleme da bi onda prihvatili tvoja rešnja“, opasan recept koji tek treba da „izrodi“ užas. Prave gazde njihovih sudbina nisu ni službe ni partije ni strane ambasade već oni koji su stvorili uslove da takve zle puljke niknu. A svi oni su samo već izbrisane figure dodeljene nam istorije koje treba da popune prostor do ustoličenja onog kome su svi oni za života služili.

Istim receptom, danas se u Srbiji kreira glad i beznađe i to ne radi niko drugi nego „naša“ politička „elita“. Oštro suprotstavljene grupe ljudi različitih i naizgled nepomirljivih ličnih biografija i pogleda na život i smrt, našu smrt naravno, nikako njihovu. Svakoj od tih grupa dodeljuju se prikladni „lideri“, opet izabrani sa istih onih polica iz slabovidljivih ostava sa vrlo konkretnim zadacima i ulogama. Doduše, sada je na domaćoj političkoj sceni u toku i rekompozicija pa se aviomašinac s’razlogom nervira jer „neko nam uzima posao“, ali svestan je da to zna i samozvani te da njih dvojica idu u paketu. Zato je sa jedne strane srećan je ga niko neće zdušnije čuvati od samozvanog ali ga brine spoznaja da o celom tom procesu, sem da se dešava, ni samozvani ne zna ama baš ništa.  To je sada jasno svim zainteresovanim iz ovdašnjih političkih prćija.

Ako vam je potrebno da sagledate nešto „svežije“ a van-balkansko, pogledajte Levant. Šest meseci zatire se narod, sistematski, 18.000 mrtve dece. Stvara se „razlog“ da krv traje i da mržnja buja sa obe strane. Niko više ne razmišlja o miru. Svima su samo krv, osveta i strah u očima. Međutim, ako izuzmeno strogokontrolisanu međunarodnu zajednicu, posle šest meseci kvazi buđenja islamskog sveta, teatralnih izjava lidera o osveti, unutrašnji pod-pritisak u ključnim islamskim državama postao je toliki da je moralo nešto da se desi. Dogovoren je udar u kome su i bitni generali svedeni na puki kolateral. Pobijeno je preko 40 visokih zvaničnika i oficira u konzulatu na teritoriji treće države. A onda su poletele bespilotne letilice i rakete. Međutim, izgleda da su masovno navođene ka napuštenim aerodromima i praznim obaveštajnim centrima. „Gvozdena kupola“ se naprasno razmaknula da bi se desetina letilica „probila“ ka vojno besmislenim ciljevima. Kineski izvori su naveli da je od 150 raketa, 140 oboreno a onda je kupola volšebno „stala“ te je zato 10 raketa prošlo ka tom praznom aerodromu. Mogli bi sad o tome naširoko ali možda je dovoljno ovo – Hassan Rouhani (rođen kako Hassan Fereydoun), sin veštog prodavca začina iz „crvenog“ Sorkheha u Iranu, hujjat al-Islam – autoritet po pitanju Islama, istaknuti ajatolah „Božiji znak“, marja’ at-taqlid – „čovek na koga se treba ugledati“, Iranski predsednik u dva mandata tokom kojih je kreirana sadašnja geostrateška pozicija Irana, studirao je u Teheranu ali je doktorirao na jezuitskom univerzitetu u Glazgovu, nekako baš u blizini sedišta Crvene Lože a eto, slučajno je blizak sa svim Papama pa i sa Franciskom. Zaključak izvedite sami.

Zato će svi oni opet da sprovedu dogovoreno dok će narod i tamo opet da strada.

I da ne bude da smo danas zapostavili bisere iz ove „naše“, domaće, do skoro aktuelne klike šefova „organa i službi bezbednosti“, setih se jednog – pogubljenog grbice.
Tog dana grbica, zapamćen kao najsmešnija strana UDBE, pomislio je da je važan. Ipak je on šef tajne službe, tako su mu bar to ovi smehotvorci rekli a on nesrećnik poverovao. Ugegao je u paraklesion neprikladno odeven i neprikladno umišljen pa je još i inženjeru rekao da on ne želi da izgleda kao konobar, smetaju mu keceljica i leptir mašna. Svedočim na upućenima poznat način da je inženjer prvo pomislio da ga pretvori u kokošku ali je odustao od toga jer bi to za grbicu bio previše naporan „kvantni skok“ pa je ipak odlučio da ga samo lagano izbaci napolje – „Ja jesam konobar“, rekao je inženjer – „Ali je zato tvoje zdravlje u mojim rukama. Jer kad sipam čaj ja mogu da dodam i nešto drugo, pa sad ti vidi ko je tu u prednosti, konobar ili onaj ko traži čaj!“. I to je bio kraj „dugovečnom“ grbici na mestu šefa tajne službe Srbije. To što mu je par godina ranije u naletu istine kolega bucika gurao glavu u pisoar u toaletu beogradskog centra službe državne bezbednosti to je nekako i progutao, bukvalno, ali preko ovoga se nije moglo. Pisao je grbica posle saopštenja, izvinjenja, memorandume i domaće zadatke, ali džaba,... nije grbica razumeo – napolju možeš da budeš i šef službe i samozvani predsednik i komandant trafike u ostavci i admiral na belu lađu ali unutra si samo učenik.

Režiser u somotskim pantalonama je i tu opkrojio i ovekovečio grbicu, i to zaživotno i zagrobno, onako, nekako filmski – „Nije ni čudo što posle šest meseci nije pio kafu nigde u gradu“. Inženjer se i na to nasmejao – „Aaa, ne radimo mi to, ne bavimo se mi tim. Nema u Srbiji Lugovoj,...“.

I kod tih somotskih pantalona opet su pogrešili. Prerano su se prepakovali. Opasnije su te pantalone od svih ulogica mladoga bikčića čak i ono malo kada nije zajahao vetar za koji je on poverovao da je južni.

Režiser i dalje somotskim pantalonama najavljuje kraj somotskih političara i njihovih poltrona, inženjer je prigrlio arhitektin arhetip a grbica šeta od šume do gume sa glavom sve bliže potpupčju. Da ne zaluta na ruti prati ga gospođa, strogo na dva metra distance jer valjda sumlja da je glupost zarazna bolest a i zna žena, bolje tako, opet će grbica „zajebati nešto“, „taj bi i kliker pokvario“ rekla je jednom prilikom,…

Zato svi ti glumci nikada nisu bili slobodni.

Sloboda je u rukama zanatlija,…

Tako vam kažem.

Zanatska arhitektura je jedina prava, organska arhitektura.

Zidar, pekar, drvodelja, grnčar, filigran, ranar-vidarnik, travar, pesnik, kuvar, ratar, voćar,…

Zato bi da uništavaju zanate i zanatlije. Zato da bi mogli svet da preplave mašinama. Kod zanatlija se oseća duh čoveka, dar ljubavi a mašine su uniformne, bezlične, izvesne u svrsi, izvesne u „stvaranju“ i predvidljive u trajanju.

Zanatlija nosi i doprinosi, daje lepotu ali i taj mali dodatak drugačijem, jedinstvenom, tu promenu, tu laganu neizvesnost u stvaranju a mašina je u rezultatu potpuno izvesna. Mašina ubija kreaciju. Sve postaje isto, izvesno i onda, besmisleno.

A zapravo, ništa ne može da ubije kreaciju jer kako bi ništa moglo da ubije nešto!

Pravog zanatliju ne plaši praznina prostora kao što se ni upućeni pisac ne plaši praznog papira. Zanatlija je svestan da praznina prostora nije tama već samo još jedan prostor koji će on da ispuni svojim delom. Pravi zanatlija, kao ona moja braća zidari iz Rackog sela, ne plaše se rada, oni ga zapravo žele. Svaki kamen, svako drvo, svaki momenat ugrađen u građevinu pravi zanatlija vidi kao organske delove celine u stvaranju. On im svojom dobrom namerom i mišlju daje formu a onda je materijalizacija samo proces u okviru mogućeg. Zanat je dar od Boga koji se prvo ostvari u duši, slika je onda u glavi a želja onda ide iz srca u misli pa iz misli u ruke i onda ruke umeju da vole i stvaraju.

U svetu ljudi samo zanatlija ume da spoji organsko i neorgansko i da tako kreira novo. Kao dete kad se igra. I ono stvara u pesku rasterećeno od hemijskog sastava peska, vode ili promisli o toku vremena ili nekakve fiziologije pokreta ruku u stvaranju. Igra decu rasterećuje i oplemenjuje.

Ne pokušavajte da uzmete svetu zanatlije! Naljutićete esnaf stvarnih zanatlija!

Ne pokušavajte da uzmete deci igru! Naljutićete samog Boga!

A zapravo, to je upravo ono što rade.

To žele. 

Ostale tekstove Branka Veljkovića čitajte OVDE.

Izvor: Pravda

Bonus video

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Kolumne

Filantropi iz evrope

Zvonjenje na vratima.Čovek otvara vrata i vidi na pragu kako stoji osoba sa kiselim izrazom ...

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA