SVET - Pošto su odbori za industriju i ekologiju Evropskog parlamenta većinom glasova preksinoć odbacili kandidaturu Alenke Bratušek, bivše slovenačke premijerke, za potpredsednicu Evropske komisije zaduženu za energetiku, aktuelni šef Vlade Slovenije Miro Cerar verovatno ima pomešana osećanja. Može da se raduje, jer se od početka protivio „evropskom izletu” svoje prethodnice na premijerskoj funkciji, želeći da kandiduje druge ljude, a opet, mora da oseća dozu neprijatnosti s obzirom na to kako je Bratušekova „predstavila” sebe, a time i Sloveniju, u evropskoj javnosti. U najkraćem, njen nastup u EP ocenjen je kao debakl, budući da nije vladala dobro ni engleskim jezikom ni materijom kojom je trebalo da se bavi. Ima li slučaj „Bratušek” sličnosti sa međunarodnim karijerama srpskih političara – Gorana Svilanovića, Vuka Jeremića, Snežane Samardžić-Marković ili Milice Delović?
Bratušekova je u julu predložena za slovenačkog predstavnika u EK i to u vreme dok je bila tehnička premijerka Slovenije, budući da je na majskim izborima izgubila vlast a nova vlada tada još nije formirana. Uz to, ona je spretnim manevrom ovih dana izbegla da pred njeno saslušanje u EP bude objavljen izveštaj slovenačke etičke komisije o tome kako je Vlada Slovenije izabrala nju za kandidata, javlja naš specijalni izveštač iz Brisela Nenad Radičević. Bratušekova jednostavno nije iz pošte preuzela pošiljku u kojoj je bio još 9. septembra napisani izveštaj etičke komisije koja je ispitivala taj slučaj, a prema zakonu izveštaj može biti objavljen tek kada ona bude imala uvid i odgovori na njega. Da apsurd bude veći, u julu je većina članova slovenačke vlade kojoj je predsedavala Bratušekova glasala protiv liste sa četiri kandidata za evropske institucije na kojoj je bilo i njeno ime. Zapravo šest je glasalo protiv, a pet je glasalo za. Međutim, korišćena je specijalna procedura po kojoj je neophodno da najmanje sedam ministara bude protiv da bi predlog bio odbačen. To se nije desilo i Bratušekova je predložena, pri čemu se ona nije suzdržala od glasanja na toj sednici vlade. Ovo mesto inače „nosi” platu od 13.000 do 19.000 evra neto u zavisnosti od toga u kojoj je kategoriji oporezovana, plus oko 3.100 evra za stanarinu i uz to premiju za mesečnu prezentaciju od oko 900 evra. Ako se ispostavi da je definitivno izgubila ovakvu apanažu, Bratušekova na tome može da „zahvali” i nedostatku političke podrške u zemlji pa su sve zakulisne radnje oko njenog pokušaja da napravi evropsku karijeru, a kojih je očigledno u njenom slučaju bilo, isplivale u javnost. I u slučaju bivšeg ministra spoljnih poslova SR Jugoslavije Gorana Svilanovića, politička podrška je ono što mu je kvarilo planove o nastavku evropske karijere. Naime, te 2007. godine, imao je priliku da postane prvi generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju, organizacije koja je nasledila Pakt za stabilnost jugoistočne Evrope gde je Svilanović u to vreme bio funkcioner. Za to je imao i podršku predsednika pakta Erharda Buseka, ali ne i tadašnjeg srpskog premijera Vojislava Koštunice. Možda zbog toga što je 2005. godine potpisao predlog takozvane Damatove međunarodne komisije da Kosovo stekne nadziranu nezavisnost. Pošto su stizali signali da će Beograd sigurno dobiti ovo mesto ukoliko kandidat bude Svilanović, mediji su računali da će tako i biti, a onda je šef vladine Kancelarije za saradnju sa medijima Srđan Đurić objavio da vlada nikada nije donela odluku da Svilanović bude kandidat, već da to bude Milan Simurdić. Ispostavilo se, pisala je „Politika” u to vreme, da je saglasnost za Svilanovićevu kandidaturu iz Ministarstva spoljnih poslova, a na predlog predsednika Srbije Borisa Tadića, otišla u sedište Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope u Briselu bez odluke Vlade Srbije, kojoj formalno-pravno pripada pravo da predlaže kandidate za takve funkcije. To se desilo 31. marta, kada je bio poslednji rok za podnošenje kandidature. Vlada je, međutim, saglasnost opozvala i za kandidata predložila Simurdića, nekadašnjeg ambasadora SRJ u Hrvatskoj. NJegova kandidatura otišla je u Brisel posle isticanja formalnog roka pa je izabran kandidat Hrvatske Hidajet Biščević, iako na evropskom nivou nije imao preterano dobru reputaciju. Svilanović je šest godina kasnije ostvario svoju ambiciju. Naime, od 1. januara prošle godine on se nalazi na čelu Saveta za regionalnu saradnju, nasledivši upravo Biščevića, a u međuvremenu je radio u Oebsu. Snežana Samardžić-Marković imala je više sreće jer početkom 2012. godine, kada je konkurisala za mesto generalne direktorke novog Direktorata za demokratiju Saveta Evrope u Strazburu, njen URS je bio deo vlasti, a ona aktuelna ministarka sporta. Pa iako je, kako „Politika” nezvanično saznaje čak i lider stranke Mlađan Dinkić bio zatečen informacijom da ona napušta vladu i odlazi na funkciju u SE, njeno za javnost iznenadno i brzometno napredovanje je ipak „pokriveno” izjavama ponosa što će neko iz URS-a biti na tako važnom mestu. Kao jedan od razloga za njen izlazak iz vlade sigurno nije bio zanemarljiv motiv u vidu evropske plate od 13.000 evra, koja je desetak puta veća nego ona koju je imala u Vladi Srbije. Opet za to je morala da se bori sa 120 kandidata iz svih zemalja članica SE.
Pročitajte još:Evroazijske integracije – šta su dogovorili šefovi ZND!?
Zahvaljujući sopstvenoj ambiciji, ali i prijateljskoj podršci koja mu je stizala od mnogih država afričkog i azijskog kontinenta, mada neki kažu ipak ponajviše onoj koja je stigla iz Moskve, naš Vuk Jeremić je 2012. postao „predsednik sveta”, odnosno predsednik generalne skupštine UN na godinu dana. Uprkos velikim otporima u zemlji i kritikama da se Jeremić, dok je još bio ministar posvetio pripremi međunarodne karijere, deo srpske javnosti je branio Jeremićevu ambiciju navodeći da Srbija može samo da ima koristi od njegovog predsedavanja GS. To su ljudi koji zastupaju tezu da je bolje da u međunarodnim institucijama i organizacijama ima što više naših ljudi. Kako saznajemo među ovdašnjim funkcionerima naročito su popularne međunarodne finansijske institucije. Milica Delević, dotadašnja šefica Kancelarije Vlade Srbije za evropske integracije, otišla je na mesto zamenika generalnog sekretara Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) uz potpis tadašnjeg prvog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića kako je to on sam otkrio na jednoj skupštinskoj sednici. Početkom 2013. godine u bankarski svet se otisnuo i Vlajko Senić, u to vreme državni sekretar u Ministarstvu finansija i privrede. Zaključkom vlade, bez neke posebne procedure ili uslova, on je poslat za predstavnika Srbije u Svetskoj banci. O njegovoj plati se ne zna ništa posebno, osim da je isplaćuje Svetska banka, ali je poznato da su primanja u SB velika čak i za američke prilike. Izbegavajući da se direktno odredi da li je nemoralno i nenormalno to što pojedinci koriste funkcije u svojoj državi kao odskočnu dasku za položaje u međunarodnim organizacijama i institucijama, Aleksandra Joksimović, direktorka Centra za spoljnu politiku, ukazuje da ljudi koji se kandiduju za te funkcije su obično već etablirani u nekom obliku međunarodne komunikacije. To su, kako kaže, oni koji su već poznati u nekim krugovima međunarodne zajednice i koji poseduju određene veštine i znanja. „To je sistem lobiranja i tu, vrlo često, lična inicijativa igra vrlo značajnu ulogu.LJudi unapred razmišljaju o kretanjima na tom nadnacionalnom nivou u vreme kada im prestaje funkcija u zemlji. Za to koriste različite kanale lobiranja u inostranstvu. Jer, da biste došli na jednu važnu međunarodnu funkciju, pored podrške unutar zemlje, potrebna vam je i velika podrška drugih zemalja, ali češće određenih ličnosti koje imaju uticaja u određenoj instituciji”, ističe Aleksandra Joksimović. Izvor: Politika (B. Baković, J. Cerovina)
PETR DAVIDOV: Novosti iz ludnice 
