Pravda

Da li čitalac ima utisak da su se mediji u Srbiji za tako kratko vreme promenili na skali od „nikad slobodniji” do „ovo nikad nije bilo”? Podsećanja radi, samo nekoliko dana pre pomenute emisije („nikad slobodniji”) bio je objavljen čuveni izveštaj o srpskim medijima Verice Barać, koji nisu prenele nijedne veće novine ni televizija, iako su mnogi od njih tim povodom polemisali sa Baraćevom. U tom izveštaju navedeno je kako su saradnici Borisa Tadića – Dragan Đilas i Srđan Šaper – držeći u svojim rukama monopol na oglase, svilenom rukom uticali na izveštavanje svih većih medija. Osim toga, dokumentovano je kako se novac u tim prvim godinama ekonomske krize odlivao u poslušne medije i iz državnog budžeta i iz kompanija pod kontrolom države.Koliko se onda o izveštaju Verice Barać ćutalo, o sporu Olje Bećković sa B 92 obilato izveštavaju svi, naravno, prenoseći i njene optužbe na račun Vučića. Za svega nekoliko dana autorka „Utiska nedelje” dala je više intervjua nego za poslednjih nekoliko godina. Gotovo svi su izvestili i sa nedeljnog protesta ispred zgrade B 92, na koji su pozvani NUNS i funkcioneri Demokratske stranke i na kome se skupilo nekoliko stotina pripadnika i simpatizera te političke opcije i poštovalaca Olje Bećković. Navodeći to, kao i činjenicu da su Aleksandar Vučić i njegova stranka u prve dve godine svoje vladavine (2012–2014) bili kritikovaniji u medijima nego Boris Tadić i DS (2008–2010), autor nema nameru da čitaocu sugeriše suprotno od Olje Bećković – da su mediji danas „nikad slobodniji”, a da „nikad nije bilo” kao u vreme DS-a. Sem za nekoliko urednika i novinara, koji imaju snagu i značenje incidenta, medijske slobode ni onda ni danas nisu tema. Ni za novinare, ni za političare, ni za javne intelektualce, ni za međunarodne organizacije koje se bave medijima, pa ni za Olju Bećković.

Pročitajte još: Kome smeta Putin u Srbiji?

Zato se ne sme biti grešan, pa reći da Tadić i njegovi ljudi za svog mandata nisu bili kritikovani. Bili su: najviše u vreme afere Miladina Kovačevića, koji je na studijama u Bostonu pretukao jednog mladog Amerikanca, pa je, uz pomoć Tadićevih diplomata, pobegao u Srbiju izbegavši ruku američkog pravosuđa. Drugi put žestoko je bio kritikovan kad se, zakratko, predomišljao da li da u srpskom predlogu rezolucije o samoproglašenju nezavisnosti Kosova pred Generalnom skupštinom UN prihvati sugestije da taj problem izmesti iz Saveta bezbednosti UN u Brisel. (Kad je bio nateran da prihvati rezoluciju i kad je cela Srbija pričala samo o tome, Olja Bećković je, recimo, u svoju emisiju dovela troje psihologa, koji su govorili o problemima mladih.) Jednako, malo je srpskih medija kritikovalo Aleksandra Vučića za prihvatanje Briselskog sporazuma, još manje za mere štednje, koje je doneo pod pritiskom MMF-a. Kritički tonovi, međutim, pojačavali su se u vreme dok je odbijao da se opredeli u ukrajinskoj krizi, kada je protiv sebe imao kampanju koju je predvodila Dunja Mijatović iz OEBS-a, optužujući ga za cenzuru. Slično se ponavlja u vreme kad se oglušio o sugestije da otkaže posetu Vladimira Putina i rešio da ga dočeka uz najviše počasti, najavljujući vojnu paradu u njegovu čast. Kako je sasvim očigledno da postoje teme na kojima je Tadića i Vučića bilo manje poželjno kritikovati i teme na kojima je to bilo sasvim u redu, tako je jasno da pitanje medijskih sloboda nije u fokusu srpskog društva, čak ni onda kad ga pomene uticajan novinar poput Bećkovićeve. Tako bi njen povratak na B92 verovatno njoj mogao da znači mnogo, ali ne bi bitno povećao medijske slobode u zemlji. Naravno, na političkoj sceni koja toliko zavisi od medija sasvim je moguće da je Vučić zahtevao od menadžmenta B92 da „Utisak nedelje” prebaci na svoj manje gledan kanal. Istovremeno, u društvu koje se toliko predalo zakonima tržišta, što su sa mnogo elana podržavali javni branitelji Olje Bećković, jednako je moguće da jedna komercijalna televizija pomeri uticajnu emisiju kad ona prestane da joj se finansijski isplati. Oba odgovora su moguća, iako ni za jedan nema jačih dokaza od reči Olje Bećković i menadžmenta B 92. Ali, koji god odgovor da nam je bliži, jedno je sigurno: Olja Bećković je danas manje činjenica odbrane medijskih sloboda nego okupljanja deklasirane prozapadne antivučićevske opozicije. Posebno dok se, obračunavajući se sa Vučićem, zapravo obraća onima čiji interes formira teme na kojima je poželjno kritikovati srpske lidere i teme na kojima oni postaju nedodirljivi.