Pravda

Putovao sam u leto 1984. godine u Bukurešt radi intervjua s načelnikom Generalštaba oružanih snaga Rumunije, generalom armije Vasileom Mileom. Putovao sam vozom s beogradske stanice „Dunav”, spavaća kola bila su rumunska, kondukter je bio razdrljene košulje, neispeglanih pantalona, bez kravate, neobrijan. Nije me ni upitao za kartu. Čim smo ušli u Rumuniju, pojavio se na vratima kupea, izbrijan, uredna košulja, kravata, ispeglane pantalone: „Druže Lazanski, drugovi u Bukureštu vas čekaju”. U Bukureštu sam odseo u vojnom hotelu, tako je odredio domaćin. To jutro, pre nego sam pošao na doručak, u sobi sam se glasno požalio na neispeglano odelo i česmu koja ne može do kraja da se zatvori. Kada sam se vratio s doručka odelo je bilo ispeglano, a česma sređena. Moj drugi boravak u Bukureštu bio je u avgustu 1989. kada sam intervjuisao predsednika Nikolaea Čaušeskua u njegovoj letnjoj rezidenciji u Snagovu. Posle intervjua, moj domaćin, rumunski vojni izaslanik u Beogradu, koji je za tu priliku doputovao u Bukurešt, odveo me je u restoran hotela „Atena palas”. Nakratko sam napustio večeru da bih iz hola hotela telefonirao redakciji da sutra šaljem intervju. Kada sam se vratio pukovnik me je sa smeškom upitao šta kažu u redakciji. Hotel „Atena palas” bio je glavna elektronska centrala za telefonsko prisluškivanje rumunske službe „Sekuritate”. Zapaljen je i srušen u događajima u decembru 1989. godine. Sačuvao sam telefonski račun, lepa je to uspomena. Tako su to radili Rumuni osamdesetih godina socijalizma u njihovoj zemlji. A mi? Celokupni prostor bivše nam Jugoslavije u latentnom je stanju paranoje od domaćeg prisluškivanja, afere se nižu jedna za drugom, pljušte optužbe i kontraoptužbe, ko je sve bio „na merama”, a ko je naredio „mere”. Je li to bilo u skladu sa zakonom ili nije, da li se ulazilo i u privatan život ili se nadgledao samo službeni aspekt neke ličnosti? Fascinacija tajnim službama prisutna je na ovim prostorima još od vremena Branislava Nušića. Apisova „Crna ruka” preteča je službi koje navodno rade o glavi skoro svim glavarima ovih prostora. Zato je svakom ko dođe na vlast stalo da što pre uspostavi svoju kontrolu tajnih službi, jer informacije su često vrlo ubojito oružje. Špijunaža je stara koliko i ljudska civilizacija, s vremenom su se samo menjale tehnologije i metode. Biti špijun s vizit-kartom, ili bez nje, tek je oznaka vremena i civilizacijska razlika od jedne do druge države. Na Zapadu, od sagovornika iz obaveštajnih i kontraobaveštajnih struktura dobijete vizit-kartu s njegovom funkcijom i brojevima telefona, kod nas je to tek nedavno postala praksa. Uzbuđujemo se i na samu pomisao da nas neko u Srbiji prisluškuje, a na činjenicu da nas prisluškuju stranci ostajemo nemi i nemoćni. Svaka strana ambasada u Beogradu ima, ili može da poseduje, mogućnost za prisluškivanje telefonskog saobraćaja u Srbiji. Mobilni telefoni se prisluškuju vrlo lako, stacionarna telefonija takođe nije problem za praćenje. Nemačka je Hrvatskoj uoči raspada SFRJ isporučila uređaj za automatsko prisluškivanje 50.000 telefona u minuti. Danas svaka jača zapadna kompanije ima mobilne uređaje za prisluškivanje konkurencije i za industrijsku špijunažu, to poseduju i jače političke stranke. Ipak, dve trećine obaveštajnih informacija dobija se danas iz javnih izvora, putem medija. Dobre analitičke službe temelj su svake ozbiljne obaveštajne službe, jer niko ko pretenduje da se ozbiljno bavi politikom, ili biznisom, telefonom ne obavlja osetljive razgovore. Važnija diplomatska i politička komunikacija ide preko posebno zaštićenih linija i skrembluje se tako da se duge poruke sažimaju u mikronskom deliću sekunde, ali ni to danas nije sasvim sigurno. Slučaj kada su Sovjeti u Berlinu iskopali tunel, prikopčali se na telefonske linije i godinama slušali Amerikance i njihove saveznike, bio je upozorenje Zapadu da je došlo vreme za nove tehnologije. Tajno priključivanje na podvodne telefonske kablove i Sovjeta i Amerikanaca metoda je iz arsenala hladnog rata. Amerikanci godinama nisu hteli da se usele u novu zgradu ambasade u Moskvi jer su utvrdili da su Rusi skoro u svaku ciglu, naime građevinski je materijal bio domaći, ugradili prislušne uređaje. Nešto ranije su Rusi poklonili američkom ambasadoru u Moskvi grb američkog orla, grb je stajao neko vreme u kabinetu ambasadora, sve dok američke službe od sovjetskog prebega nisu saznale da su u očima orla instalirane male kamere i prislušni uređaji. Američka obaveštajna služba NSA prisluškuje 200 miliona telefonskih razgovara u minuti širom sveta. Iz dve baze u Velikoj Britaniji i iz jedne britanske baze na Kipru sluša se sva telefonija u Evropi. Izgovorite samo „čarobne reči”, kao Al Kaida, predsednik Obama, predsednik Putin, Ukrajina, Angela Merkel, bomba, eksploziv i uređaji za snimanje vašeg razgovora se automatski uključuju. Pored NSA i ostalih 18 američkih obaveštajno-bezbednosnih službi imaju takođe kapacitet za taj posao i rade istu stvar, ali na druge načine. U eri „velikog brata” elektronika prati svaki naš korak. To, naravno, ne znači da je sve na izvol’te, da nema tajni koje se mogu sakriti. Da je to tako govore nam i vesti da je svako malo proteran neki ruski, američki, ili britanski diplomata zbog „aktivnosti koje su nespojive s njegovim statusom”. Eufemizam za špijunažu...

Pročitajte još:Čim rat stigne na ulice Kijeva – prestaće da ginu žitelji Donjecka, Gorlovke i LuganskaMinsk-2 biće samo repriza Minska-1

Izvor: Politika