Ma koliko vlast nastojala da tu temu zataška i marginalizuje, činjenica da je bivši britanski premijer Toni Bler angažovan na projektu obučavanja članova srpske vlade politički je utisak nedelje, meseca i godine. Sem ukoliko nas vlast u međuvremenu ne iznenadi nekim novim kreativnim rešenjem – na primer, angažovanjem Bila Klintona ili generala Veslija Klarka za savetnika u ministarstvu odbrane.
Da, tako je. Upravo „onaj” Toni Bler, glavni zagovornik masovnog bombardovanja Srbije 1999, pobornik ideje o kopnenoj intervenciji na Srbiju i arhitekta teorije o iračkom oružju za masovno uništavanje, koja je poslužila kao povod za intervenciju u Iraku. Plus osoba za koju se vezuje nekoliko internih, lokalnih skandala, zbog kojih se, po rečima novinara uglednog „Gardijana”, Toni Bler u Britaniji smatra za „uveliko kompromitovanu ličnost”. Ali Bler je samo simbol šireg fenomena i od njegovog angažmana – sem još jednog kolektivnog (samo)poniženja – više ne može biti prevelike štete. Jer na temu Blera kao savetnika i instruktora srpske vlade i njenih ministara naprosto se ne može reći ništa što bi bilo dovoljno tačno i dovoljno pristojno u isti mah. Ali ono što je veći problem od samog Blera u Beogradu, jeste očigledna namera vlasti da od javnosti prikriva bukvalno sve što se ne uklapa u idiličnu predstavu o „naj-naj vladi (a naročito premijeru) u novijoj srpskoj istoriji”, koja na svakom koraku beleži samo uspehe kojima se „dive svi u svetu”. Pre nedelju dana Aleksandar Vučić je slavodobitno objavio da je MMF odobrio trogodišnji aranžman („iz predostrožnosti”) sa Srbijom. Premijer je, međutim, kako tokom otvorene sednice posvećene sporazumu sa MMF-om, tako i prilikom potonjih nastupa pred novinarima, propustio da pomene neke „sitnice” u vezi sa ovim aranžmanom, a koje su od neposrednog značaja za građane Srbije. U svakom slučaju, daleko više nego što je to odavanje priznanja zaslužnim ministrima koji su, kako premijer reče, „neumorno radili” na sporazumu i javni ukori onima koji nisu bili dovoljno revnosni ili su imali previše izostanaka sa sednica vlade. Šta su, dakle, premijer i resorni ministri propustili da kažu u vezi sa najnovijim „istorijskim uspehom” u vidu mogućnosti za podizanje novog kredita od MMF-a? Na primer, to da se vlada obavezala na višeetapno poskupljenje struje (prvo već od aprila) i postepeno uvođenje manjinskog partnera u EPS, smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru (5 odsto već do juna 2015. pa još 5 sledeće godine, pa još 5), davanje koncesija za aerodrom i Koridor 11, uvođenje akciza na struju i bezalkoholna pića itd. Pritom, za ovu priču i nije od presudnog značaja to da li je aranžman sa MMF-om dobra ili loša stvar. Meni se čini da je loša i da to govore i mnoga iskustva širom sveta i sve brojniji ekonomski stručnjaci. Ali čak i da je aranžman potreban i povoljan (ima stručnjaka koji misle i tako) nema nikakvog opravdanja za više nego očigledno zataškavanje elementarnih informacija o činjenicama koje ovaj aranžman uključuje. A nešto slično (tačnije, još gore) bilo je i sa Briselskim sporazumom, kada je javnost bivala do detalja obaveštavana o tome kako je i šta vicepremijer skresao u brk Hašimu Tačiju, kako članovi srpske delegacije ceo dan nisu jeli, niti imali gde da se odmore – ali je do kraja ostala uskraćena za saznanje o samom sadržaju i implikacijama potpisanog dokumenta. Razumljivo je da svaka vlast voli da malo zaturi ili ušuška neku neprijatnu vest. Ali ovo s prećutkivanjem elemenata dogovora sa MMF-om postaje već groteskno. Kao što je groteskno bilo angažovanje Tonija Blera. I kao što je, na primer, groteskno kada se na premijerovom ružičastom „javnom servisu” na svakih sat vremena slavodobitno objavljuje kako je „američki ekspert za Balkan” Danijel Server (uzgred rečeno, odavno poznat po svojim antisrpskim, tačnije, proalbanskim, probošnjačkim i prohrvatskim pogledima na sukob u bivšoj SFRJ) na svom blogu objavio da mu je njegov prijatelj iz Srbije pisao da „u Srbiji nema cenzure”. Doduše, čak i Server, odnosno, njegov ovdašnji prijatelj-izvestilac, priznaje da je „tačno da većina medija o Vučiću izveštava pozitivno”, ali da to uopšte „ne mora biti dokaz cenzure, već odraz opšteg stanja društva”. Sa ovim poslednjim se potpuno slažem. Zaista se radi o „odrazu opšteg stanja društva”. S tim da to „opšte stanje”, pored ostalog, upravo uključuje fenomene kao što su cenzura, autocenzura, podanička svest, ekonomska kolonizacija i identifikacija sa agresorom.
Pročitajte još:Pogledajte Tuđmanovu ustaškinju koja salutira Hitlerovim pozdravom!
Zaista nije cenzura, već svojevrsno i samo na prvi pogled komično orvelijanstvo kada gotovo svi mediji kao udarnu vest papagajski prenesu premijerove reči na kraju februara kako „do proleća neće biti poskupljenja struje”. (Umesto da se kaže ono što zapravo jeste vest – da će struja poskupeti od 1. aprila. Da će poskupljenje biti 15 odsto i da je to deo dogovora sa MMF-om.) U totalitarizmu nema cenzure u klasičnom smislu te reči. Dobro dresirani mediji, kao i dovoljno zaplašeno građanstvo, naprosto znaju šta treba, odnosno, šta ne treba da se misli, piše i govori. Ne kažem da je današnja Srbija u toj fazi. Ali verujem da postoje određene tendencije u tom pravcu, koje je, ako se može, bolje na vreme sprečiti nego posle dugo i teško lečiti njihove posledice. Piše: Đorđe Vukadinović Izvor: Politika
Nebojša Jevrić: Moler 
