Pravda

Uostalom, nepodudarnost očekivanja sa realnošću nije ništa novo.Po principu ne liči na „kako treba” počeo je i Anglo-burski rat (1899.-1902.). Ništa manje tipičnim pokazao se i Rusko-japanski rat 1905. A Prvi svetski rat je, generalno, demonstrirao krizu čitave vojne nauke. Sa Trećim svetskim ratom desio se isti takav slučaj. Očekivali smo totalni nuklearni Armagedon, a dobili obojene revolucije. Evropa je glavni i jedini geo-ekonomski konkurent SAD. Naravno, Kina je prema BDP velika, ali ona uglavnom proizvodi tehnološki nisku robu sa malom dodatom vrednošću. Evropa je potpuno – druga stvar. Evropa, to su – putnički avioni Airbus, turbine i motori Rolls-Royce, hemijska proizvodnja BASF, nafta i gas Royal Dutch Shell. To su najnaprednije tehnologije i roba sa najvećom dodatom vrednošću. Evropa je – 24% ukupne svetske ekonomije. SAD danas imaju samo 20,6%. Ako se ovaj konkurent uzme pod kontrolu  - na bilo koji način, razori, izbaci, kupi, bilo kako, onda će - čak i u slučaju gubitka sopstvenih azijskih aktiva (što je u srednjoročnom periodu neizbežno), buduća američka industrijska i ekonomska moć svejedno biti najmanje trećina ukupne svetske, a možda i bliže 40%, što garantuje očuvanje američke hegemonije u svetu za još pola veka. Ali, Evropa ne namerava tek tako da se preda. Ona ima, posebno Nemačka, svoj pogled na svetsko liderstvo. To je i predodredilo američki izbor rata kao jedino moguće politike budućnosti. Ili SAD pobeđuju i opstaju kao supersila, kao hegemon, kao lider, kao vodeći primalac lavovskog dela svetskog viška vrednosti, ili, verovatno, u postojećem obliku Amerika prestaje uopšte da postoji. Samo, uobičajeno pokretanje tenkova više nije izgledalo mogućim, kako zbog deficita samih tenkova, tako i zbog beskorisnosti Evrope u obliku radioaktivnih ruševina, budući da faktor oružja za masovno uništenje niko nije ukinuo, što je predodredilo sve dalje događaje. Inače, „u vašingtonskom CeKa” sudbina Ukrajine bila je još tada rešena. Ukratko, opšti strateški plan izgledao je jednostavno. Bez obzira na svoju višeslojnost i značajne razmere, evropska ekonomija je spoljnotrgovinska. Otprilike polovina njenog BDP formira se na račun kupovine sirovina i energenata sa kasnijom prodajom visokotehnološke industrijske produkcije. Evropska unija dobija iz Rusije otprilike  trećinu, a ubuduće - do 2020. – polovinu energenata i oko polovine sirovina. Kad je reč o prodaji, otprilike trećina je obezbeđena na račun SAD, trećina na račun unutrašnjeg tržišta, a preostala trećina na račun ostalih zemalja. Ako se na neki način kategorično zavade Brisel i Moskva, onda će za Evropu uvoz sirovina postati primetno skuplji. Ako se u jednačinu unesu politički i ideološki faktor, onda je još izglednije primorati Evropu da odustane od jeftinih ruskih energenata, da se tako smanji za najmanje 12-15% konkurentnost evropskih proizvoda. Na taj način, u celini, prosečno, tamo minus deset procenata, tu minus – petnaest,  još pet-deset minus ovde i na kraju, eto vam Velike depresije na evropski način. Dakle: kolaps i spremnost za predaju bilo kome, samo da dobri Ujka zaštiti. Upravo zbog toga su Amerikanci počeli da reklamiraju revoluciju škriljaca. A veoma mnogo evropskih političara želelo je da stekne sopstvene beskrajne rezerve nafte i gasa. Najsmešnije je to što su svi oni, odmeravajući prema sebi bogati stil života arapskih naftnih šeika, nameravali da se momentalno obogate na račun prodaje ugljovodonika od škriljaca, a niko od njih nije razmišljao o očiglednom pitanju. Ako se mora nafte i gasa pojave u svakoj evropskoj industrijski razvijenoj zemlji, onda, kome će oni prodavati tu naftu? Ko će je kupiti? Tim pre, po visokoj ceni? Priča o škriljcima od samog početka mirisala je veoma loše. Sve, naglašavam, apsolutno sve prognoze o razmerama ležišta škriljaca u Evropi zasnivane su isključivo na fantazijama pojedinih eksperata. Čak su i te prognoze bile ostvarive samo pod uslovom visokih cena nafte, bar 70 dolara za barel, a još bolje – više od 90. Danas je očigledno da je „pumpanje” kotiranja nafte počelo od 2004. i dostiglo maksimum 2008. Naravno, kasnije je američka hipotekarna kriza svu tu divotu upropastila i cene su pale, ali ubrzo, pre 2011., vraćene su na blizu 100$ za barel. Za sve to vreme SAD su ubeđivale Evropu da je zavisnost od ruskog gasa u obimu od 30% pretnja nacionalnoj bezbednosti i da je bolje da pređe na eksploataciju škriljaca. Ako je skupa, ali je svoja, a u krajnjem slučaju možete da kupujete u Americi. Da bi nagovaranje Evrope bilo jednostavnije, trebalo ju je dovesti u bezizlazan položaj. Eto, upravo zbog toga je Gruzija organizovala 08. 08. 08. preciznije, Vašington je veoma ubedljivo „zamolio” Tbilisi da počne taj „mali pobedonosni rat”. Napravljen je elementarni plan: obučena i snabdevena od strane Amerikanaca, gruzijska armija brzo preuzima kontrolu nad Južnom Osetijom i bukvalno izbacuje ruske mirotvorce. U odnosu na Rusiju postojale su varijante. Moskva je mogla da se uplaši i nestane i samim tim pokaže svoju globalnu ništavnost. Zapadni mediji opisali bi je sa zadovoljstvom, jer oni to u itekako umeju. Zbog toga bi se od Rusije odvojila Srednja, Azija što bi Amerikancima olakšalo prodor u tom pravcu i preuzimanje upravljanja. Inače, paralelno s tim bila bi preuzeta tamošnja nalazišta nafte i gasa. Moskva je mogla da reaguje oštro, kako je Rusija to obično činila u sličnim situacijama, i da propisno „zalepi” Gruzine što je za Kremlj predstavljalo ništa manje razornu odluku. Uvođenje trupa u Gruziju automatski bi izazvalo još jedan kavkaski rat koji bi u medijskim uslovima bio možda i gori od Prvog čečenskog. To bi automatski značilo skoro dobrovoljno objavljivanje sankcija velikih razmera od strane Evrope. Ali, nije prošlo. Kao što se zna, Rusija je do nogu potukla gruzijsku armiju, pri tom sa malim snagama, bez mobilizacije, drugo - veoma brzo, niko čak nije stigao ništa da izusti, treće i najvažnije - nije krenula na gruzijsku teritoriju. Rusiju nisu mogli da predstave kao agresora i da je na osnovu toga iznutra destabilizuju, ni odmah tokom događaja 2008., ni kasnije za vreme pripremanja i „ofanzive na Bolotni trg” 2012. I upravo tu, upravo u tom momentu, pametne glave iz „Stratfora” učinile su globalnu stratešku grešku koja će na kraju Ameriku koštati života, iako su na prvi pogled njihovi zaključci izgledali potpuno logično. Razmere socijalnih nemira na Bolotnom trgu nisu dostigle kritičnu tačku zato što se Rusija nije uplela u dugotrajan rat, dakle, zbog njega stanovništvo nije ni stiglo da se umori. Drugo, Rusi su tamo ratovali sa nekim Gruzinima koje sopstveni narod u ogromnoj većini nije ni prihvatao kao svoje. Treće, zato što je ruska vojska pritekla u pomoć Osetinima koji su bili izloženi agresiji što je na moralnom planu izgledalo kao pravedan postupak čak i za kontroverzni evropski stav. Drugim rečima, „pokazalo se da cilj nije postignut” samo zbog pogrešnog izbora instrumenta za delovanje. Samu strategiju rata u „Stratforu” su smatrali apsolutno pravilnom. Radi uspešnog rešavanja zadatka trebalo je Rusiju sukobiti sa nekim slovenskim, odnosno mentalno „svojim” narodom i pri tom je obavezno uplesti u sukobljavanje u obliku unutrašnjeg građanskog rata. Takvi ratovi nikad se ne dobijaju silom oružja. U njima pre svega pobeđuju socijalne ideje, a svaka ideja pre svega je san. Amerikancima se učinilo da Rusija nema neki sopstveni opšteprihvaćeni san.  Izgledalo je da se sve veća težnja Rusa ka samopoštovanju i državnoj nezavisnosti lako može predstaviti kao imperijalni šovinizam. To im je omogućavalo da na sve načine Rusiju ocrne u medijima i da Evropi pokazuju rezultate kao oživljavanje agresivnog fašizma u Rusiji. Gospodo, pogledajte, pored vaših granica pojavio se novi Hitler. On je otpočeo rat sa Gruzijom. U svojoj zemlji ugušio je demokratiju. Eto, sad i sami vidite šta on i dalje čini. U opasnosti su sloboda i demokratija, gospodo! Dakle, hajte da ujedinimo sile Svetlosti protiv sila Tame! Hajte da objedinimo naše napore i naše ekonomije! Drugog izlaza nema, gospodo. Inače, te azijatske horde sa Istoka srušiće svu evropsku demokratiju! Za ciljeve rata SAD su imale samo dva naroda koja potencijalno odgovaraju, beloruski i ukrajinski. Međutim, Lukašenko je u Belorusiji suviše čvrsto kontrolisao situaciju, a Ukrajina je jednostavno predstavljala idealan izbor. I u delu slabosti državnih institucija, i u delu totalnog unutrašnjeg razdora u nacionalnoj eliti, i u povećanju popularnosti direktno antiruskih, nacionalističkih, fašističkih, banderovskih ideja. Ostalo je samo da se sve to samo podstakne i finansira. Naivno je smatrati da analitičari „Stratfora” nisu shvatali nivo nesposobnosti banderovaca da izgrade ekonomski uspešnu, sopstvenu državu koja se stabilno razvija. Na tako dug rok niko od njih nije ni računao. Sva američka strategija oslanjala se zapravo na blickrig. Mesec-dva i protestanti u Ukrajini preuzimaju vlast. Još najviše za nekoliko meseci oni, opijeni pobedom, padaju u nacionalistički zanos. Nema državnih institucija koje mogu da ih zaustave. Sada su oni sami vlast. A u njihovoj predstavi vlast je pravo na – ponašanje kako god hoće, bez ikakve kasnije odgovornosti, barem, prema njihovom kratkovidom viđenju. U takvim okolnostima na istoku Ukrajine bio je potpuno garantovan oštar konflikt, pre svega idejni, kao što je bio potpuno očigledan njegov prelazak u fazu intenzivnog rata. Fašisti, tim pre, nacionalisti po prirodi nisu sposobni da se sa bilo kim i o bilo čemu dogovaraju. Oni sva pitanja prvenstveno rešavaju silom. Rusija je imala najmanje dve vidljive i bez alternative bolne tačke: zaštita etničkih Rusa i očuvanje strateške kontrole nad Krimom. Uz to, ako je ova prva mogla nekako i da se ne „aktivira”, druga bi sigurno primorala Kremlj da reaguje. Da reaguje onako kako je reagovao 2008. u Južnoj Osetiji, odnosno, da direktno pokrene vojsku, a pošto nema zajedničke kopnene granice sa Krimom, onda bi trupe krenule legalnom teritorijom nezavisne Ukrajine. Usput bi bar negde, bar nekako, bar nekoliko puta, ruski vojnici pucali u ukrajinske vojnike. Nema u životu ničega što više razdvaja ljude i narode od prolivene krvi… Sve ostalo bilo je pitanje tehnike. Već do juna, najdalje do jula 2014. u Ukrajini bi svom snagom plamteo rusko-ukrajinski rat, a pitanje nesposobnosti banderovaca za organizovanje države nestalo bi samo po sebi. U očima Evropljana Rusija bi bez sumnje izgledala kao agresor. Političke veze EU sa RF bile bi zamrznute, ekonomske – prekinute. Uzimajući u obzir totalnu destabilizaciju situacije na Bliskom Istoku, koja je razorila tržišta za evropsku robu, Brisel bi sam prihvatio kao sreću da kapitulira pred SAD i da potpiše sporazum TTIP pod svim uslovima koliko god bili ropski. Šah-mat. Kasnija deoba ruske ekonomije posle socijalnog raspada države bio bi samo prijatan dodatni bonus, čiji deo bi Vašington podelio sa EU. Pri tom, ovaj scenario se realizuje čak i u slučaju da se Moskva uopšte ne umeša u ukrajinske događaje. U tom slučaju ukrajinski nacionalisti bi najkasnije do jeseni prošle godine preneli borbena dejstva neposredno na rusku teritoriju. To je kao gangrena, s njom se ne može sprijateljiti, ona se ne može ignorisati, ili amputacija naživo, ili smrt. U svakom slučaju, Sloveni bi počeli da pucaju u Slovene. To se u šahu zove „viljuška” (dvostruki napad). Ali, američki analitičari su se preračunali. Prvo, Rusija uopšte nije počela da reaguje onako kako je pretpostavljano. Drugo, ukrajinski nacionalisti našli su se… Zapravo, izvinite za izraz, postoji u američkoj kulturi formulacija: „može se napraviti koplje od govna, ali se ono ne može naoštriti”. Pučisti (Majdan se nikako drugačije sem kao puč ne može ni smatrati) nisu umeli da stvore makar prividnu stabilnost demokratske države. NJen kolaps praktično je počeo odmah. Sveukupno spoljno upravljanje od strane SAD pokazalo se malo efikasnim. Uz sve to, Rusija je umela na medijskom planu da nadigra „vašingtonski CeKa”, a bandervci su učinili sve da odmah pokažu svoj zverinji instinkt. Propast projekta postala je faktički očigledna kada su Vojne snage Ukrajine pokušale javno da kao gumicom zbrišu raketama i artiljerijom Gorlovku. Nimalo se ne ustručavajući da koriste ne samo reaktivne artiljerijske sisteme, nego i operativno taktičke rakete - nisu bili zabrinuti zbog toga što će se video-snimak tog čina istog časa naći na internetu. Prema tome, do sada može da se konstatuje potpuni neuspeh američke geopolitičke ofanzive na Evropu. Nije uspeo ni pokušaj da se Rusija uvuče u rat Rusa protiv Rusa. Moskva nije samo zadržala kontrolu nad Krimom nego ga faktički i pripojila i samim tim potpuno zvanično prikrila svojim nuklearnim štitom, odnosno učinila nemogućom direktnu vojnu invaziju NATO zemalja. Glavni instrument agresije – ukrajinsku armija i svakakve dobrovoljačke nacionalističke formacije – dva puta je potukla mesna narodna vojska Donbasa. Istina, Rusija joj je pružila značajnu pomoć, mada je teško proceniti ulogu vojne pogodbe i Severnog vetra. Ali, nije se desio direktan upad Oružanih snaga RF u Ukrajinu. Armiju hunte pobedila je upravo narodna vojska, odnosno rudari Donbasa, a nikako ne nekakvi kalmički konjički ronioci ili altajska milicija sa tenkovima.

Pročitajte još: Jeziva prognoza američkih medija: Makedonije će postati nova Ukrajina!Šta je Crna Gora dobila za 9 godina nezavisnosti?

Sem toga SAD su konačno izgubile ritam. Revolucija škriljaca je posustala pre nego što su događaji u vezi sa Ukrajinom prešli liniju sa koje nema povratka. Po svemu sudeći, računalo se da odsustvo nalazišta škriljaca u Evropi Evropljani treba da otkriju tek posle konačnog prekida odnosa sa Rusijom, koji se nije desio, kao što nisu funkcionisale sankcije koje je proglasila Amerika. Rusija je ne samo izdržala, nego je umela prilično uspešno da uskladi političke i ekonomske uzajamne odnose sa Kinom i da pokrene sopstveni globalni integracioni projekat. Koprena trenutnog užasa postepeno nestaje ispred evropskih očiju i oni krišom počinju da misle svojom glavom. Na primer, za Brisel postaje očigledno da za rat koji su Amerikanci započeli sa Rusijom oni plaćaju, a ne inicijator i da - skupo plaćaju. Sem toga, novac za nastavak banketa u suštini je potrošen. Proces se nastavlja samo po političkoj inerciji koja se takođe svakim danom sve više iscrpljuje. Bez obzira na preteće pozive iza okeana - sve vodeće zemlje Evrope podnele su zahtev za ulazak u kinesku međunarodnu banku za razvoj infrastrukture. A Britanija je, na primer, predložila „Gazpromu” da potpiše novi dugoročni sporazum o isporuci gasa u dvostruko većem obimu od prethodnog. Pariz, koji je do ušiju upao u prljavu storiju o „Mistralima”, počeo je otvoreno da traži varijante prihvatljivog izlaska iz te situacije da bi bar nekako sačuvao obraz. Iako Poljaci i zemlje Pribaltika još uvek nastavljaju agresivnu retoriku - sve vodeće zemlje EU otvoreno su izjavile da ne žele da vide Ukrajinu ni u EU ni u NATO. Takođe i da neće i dalje da joj daju novac, jer je apsolutno očigledno da – „seno nije za kozu”. Naravno, to još nije pobeda. Još smo veoma daleko od potpune pobede u Trećem svetskom ratu. Ali činjenica da je državni sekretar SAD koji je dve godine duboko prezirao Rusiju, iznenada sve ostavio i dojurio na pregovore i da su ga dočekali sa razgovorima o prinosu gomoljače i o trkama na automobilima još iz vremena staljinovske automobilske industrije – govori sama za sebe. Mi smo se odbranili. Protivnik je polomio zube i konačno posustao. To je kao u pesmi Vladimira Visockog: i Zemlju je unazad zavrteo komandant našeg bataljona, odbacivši se nogom od Urala… Front je realno krenuo na drugu stranu. Na Berlin. Na Pariz. Na Brisel. Znači, biće i Jaši-Kišinjevska i operacija Visla-Odra. Znači i da će Zastava Pobede da se razvije nad Rajhstagom ili nad Kapitolom. U Berlin može da se svrati i u povratku. Ja sad ne mogu reći tačno kad, ali da će tako biti to je - sigurno. Izvor: Fakti.org