Pravda

U poslednjih dvadeset i pet godina u Moskvi su se naročito slavile okrugle godišnjice, uz manje, ili veće vojne parade, sa manje ili više oružja koje se pokazivalo, uz učešće i prisustvo „ostatka sveta“, po pravilu, na najvišem nivou. Međutim, valja reći, tačno pre dvadeset godina, Boris Jeljcin, prvi demokratski izabrani predsednik Ruske Federacije, obnovio je proslavu Dana Pobede, iako nije bilo više ni SSSR-a, ni Varšavskog ugovora, ni Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć, ni socijalizma. Veliki otadžbinski rat koji je SSSR vodio u Drugom svetskom ratu protiv fašizma prevazišao je sve ratove koju su ranije vođeni ne samo na ruskoj teritoriji. Ruski narod nije moga da na dostojanstven način ne obeleži pedesetu godišnjicu završetka Drugog svetskog rata i Pobedu u njemu. Obnovu proslavljanja 9. maja naredio je niko drugi nego onaj isti ko je likvidirao Sovjetski Savez, kao svetsku geopolitičku realnost i međunarodni subjektivitet. Ne treba sumnjati – Jeljcin je znao rusku dušu i ruskog čoveka, i onu ogromnu cenu koju je kao niko upravo ruski sovjetski čovek platio za slobodu izvojevanu nad fašizmom. Prvi ruski predsednik organizovao je do tada neviđenu proslavu 9. maja – armija je bez oružja marširala na Crvenom trgu, a onda se sa oružjem pokazala, na drugom kraju Moskve, na Poklonoj gori, ispred tek završenog Panteneona slave svim palim u Velikom otadžbinskom ratu. Koga to onda danas čudi, i kome to onda danas smeta, što ruski narod, još svečanije, praznuje sedamdesetu godišnjicu Velike Pobede? Ko to želi da se zaboravi Pobeda, da se prekroji, a time da se prekroji i onako već ozbiljno prekrojeni posleratni svet, i Evropa, kao njegov najosetljivi damar, posebno? Ko bojkotuje Crveni trg, i paradu u čast 9. maja, navodno zbog sankcija Rusiji, onih promašenih sankcija koje, skoro, da ne postižu ništa drugo do kontaefekta? Krojači novog poretka, krstaši od Srednjeg veka do danas, pretvaraju svet u realnu teoriju haosa, koja bi da uništi sve što je založeno u Veliku Pobedu i što je od nje preostalo kao stub mira i garant poretka. Za sve one koji žive u Rusiji, Dan Pobede je nesumnjivo najpoštovaniji praznik, dok su daleko iza njega, u ovoj velikoj zemlji u kojoj se itekako drži, ne samo do praznika, nego i do toga kako se svečano praznuje, dolaze Nova godina i lični dan rođenja. I što godine i decenije dalje odmiču, a 9. maj 1945. godine odlazi dalje u istoriju, današnji Rusi, Rusijani – od malih nogu zadojeni patriotizmom, i istorijom o tome koliko je skupo, samo u poslednjem svetskom ratu, plaćena sloboda ruskog naroda i opstanak ruske (sovjetske) države – oni, isto kao i oni ranije, pre njih u SSSR-u, ako ne i trijumfalnije, svečanije, spremaju se i proslavljaju Dan Pobede. Nove, mlade generacije takođe do detalja dobro znaju kakvu su cenu platili njihovi preci, očevi i dedovi, za Pobedu, i zato se svake godine dugo spremaju, i, kao niko, svečano obeležavaju taj prekrasni i tragični paraznik sa veteranima kojih je, po zakonima bilogije, sve manje i manje među živim. I to je razumljivo, i zbog odgoja koji država i društvo posvećuju rodoljublju novih naraštaja, i zbog onoga što porodica pruža svakom novom naraštaju, od najmanjih nogu. U Rusiji nema porodice u kojoj bar jedan član nije položio život u poslednjem Velikom otadžbinskom ratu, a da li treba pominjati da je slično i sa onim ranijim velikim ratovima. Zato je za Ruse sećanje na poginule u ratovima – sveta dužnost. Da je tako svedoči i primer Georgijevske lente. Prošlo je deset godina kako su nove generacije mladih u Rusiji, od jedne akcije, stvorili veliku i lepu tradiciju, u čast onih koji su dali život za otadžbinu. A njen moto je: „Sećam se!“, „Ponosim se!“. Svako ko želi može besplatno dobiti Georgijevsku letnu – bikolor oranževe i crne boje. Rusija je ovih dana preplavljena tom lentom na reverima svih njenih stanovnika, a ona se nalazi na automobilima, sredstvima javnog prvoza, na mnogim drugim prigodnim mestima. To je još jedan, masovni simbol sećanja i poštovanja prema podvigu sovjetskog ruskog naroda, vojnika, borca, ilegalca, partizana, jednom rečju – patriote, koji je, ne štedeći se, odneo Veliku Pobedu nad fašizmom. I to od potonjih generacija nema niko pravo da zaboravi. Geogrijevska lenta se deli od 22. aprila, ili još ranije, po gradovima i selima Rusije, na centralnim ulicama i trgovima, sve do 9. maja, a svoju istoriju vodi od lente vojničkog ordena Svetog Georgija Pobedonosca, koji je ustanovila imperatorka Katarina II 26. novembra 1769. g. Bez nekih izmena, lenta se našla i u nagradnom sistemu SSSR-a, kao „Gardijska lenta“, kao znak posebnog odličja vojnika, kao „vojnički“ orden Slave. Crna boja na lenti označava dim, a oranž – plamen. Pouka je, dakle, da samo veliki narod zna da pamti, da on ne zaboravlja, da ne prekraja svoju istoriju, da sve do božanstva uzdiže žrtve svoje pale za slobodu naroda i države, bez obzira na režim. Samo je takav narod nepobediv, samo se on, neverovatno brzo, kao Feniks, uzdiše iz ništavila, podiže sa kolena, ispravlja od svakog posrnuća, u koji ga baca točak istorije, ponovo zauzimajući svoje dostojno mesto u nemilosrdnom svetu. Zar Rusija 1990-tih nije bila na rubu nestanka? Zar Rusija poslednjih petnaest godina nije napravila uspon ravan podvigu to jest Pobedi? I jedna i druga Pobeda su nenadmašno velike. I to je, izgleda, ono što protivnici ne podnose. I nije slučajno, ove, 2015. g. ruski predsednik Vladimir Putin naredio da se, povodom sedam decenija od 9. maja 1945, kao i svega onoga što, na ovaj ili onaj način, „prati“ tu godišnjicu, od Ukrajine i Krima, do neviđenog oživljavanja neofašizma, zveckanja oružja na ruskim granicama, do sankcija koje su trebale da satru Rusiju, Rusija pokaže, i održi najveća parada Pobede na Crvenom trgu, i kao uvek širom Rusije u svim njenim centrima, i po broju učesnika, i po ratnoj tehnici, sa mnogim novim oružjima, koje nestrpljivo očekuju svi, i na svim stranama, sa različitim interesom. Ako su sovjetski narod i sovjetska država, Rusiji i drugim naslednicama, ostavili nešto trajno i neprolazno, nešto što ni jedan narod na svetu nije dobio u nasleđe, onda je to Velika Pobeda nad fašizmom u Drugom svetskom ratu. To je poruka da današnje generacije u prethodnoj istoriji, i kod prethodnih generacija, treba da traže ono što je dobro, veliko, trajno, neizbrisivo, jer oni su sukcesori, i nastavljači svih tih pozitivnih i istorijski neupitnih dostignuća. Da potsetimo da se tokom celog Drugog svetskog rata na sovjetsko-nemačkom frontu nalazilo borbeno angažovanih od 62 do 70% svih divizija fašističke Nemačke. Kada je nemačka soldateska razbijena u Moskovskoj bitki 1941-1942. g. – pobeda pod Moskvom označila je slom Hitlerovog plana „o munjevitom ratu“ protiv Sovjeta i pokoravanju sve do Vladivostoka i spajanja sa japanskim fašističkim horadama u Kini. Pod Moskvom, Hitler nije pobeđen kao Napoleon 1812. g. ili Poljaci 1612. g. Zato je Hitlerova vojna mašinerija pribegla, s jedne strane blokadi Lenjingrada, koja je trajala punih 900 dana, odnoseći mnogobrojne žrtve njegovih žitelja i branioca, i ofanzivi nemačke nacističke sile na Kavkaz i Volgu. Pobeda Crvene armije u Staljingradskoj bitki 1942-1943. g. i 1943. g. u Kurskoj bitki pretvrila je u prah nemačke snove upakovane u stratešku inicijativu o pokoravanju Sovjetskog Saveza i sovjetskog naroda. Fašističkom neprijatelju je u Staljingradu i Kursku potpuno slomljena kičma i postalo je pitanje kako i na koji način, kojim tempom, uz manje žrtava, završiti Drugi svetski rat. Na najvažnijem ratištu najvećeg rata u istoriji ljudskog roda, u Evropi, saveznici antifašističke koalicije sa Zapada su se saglasili da tek 6. juna 1944. g. otvore drugi front, desantom u Normandiji, u Severnoj Francuskoj. Kada su oni otvarali taj dugo očekivani i najavljivani drugi front u Evropi, Crvena armija je već bila oslobodila celu teritoriju Sovjetskog Saveza i prešla u oslobađanje ostatka Evrope od fašizma. „Mudri“ i lukavi britanski premijer Vinston Čerčil, na svaki način je odlagao otvaranje toga fronta, kalkulišući koliko će više života morati da polože „boljševici“ u nemilosrdnom ratu sa fašističkim neprijateljom, a koliko će on spasti glava svojih podanika. Čerčil je gledao u budućnost, u svet i odnose u njemu posle rata. Bio mu ju je potreban što slabiji i što iznureniji SSSR i Staljin na čelu „nove sovjetske opasnosti“. Te Čerčilove stavove nije mogao da izmeni ni četvorostruki američki predsednik Franklin Ruzvelt, koji je umro 9. aprila 1945, ne dočekavši Dan Pobede, tačno za mesec dana. Na njegovo mesto dolazi Čerčilu blizak Hari Truman. Truman na čelu SAD završava rat nepotrebnom upotrebom novog oružja – iako je po dogovoru i SSSR stupio u rat sa Japanom – bacanjem atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, izazivajući nebrojene žrtve, genocid, za koje Amerikanci nikada nisu izrazili ni reči kajanja. Bio je to priznak onoga šta svet očekuje – odmah posle rata neviđena nuklearna trka. Crvena armija je iskovala Veliku Pobedu koju istorija ratova nije zabeležila. Ona je zauzela Berlin 2. maja 1945. g. U ponoć 8. maja, kada je u Moskvi već bio 9. maj 1945, u predgrađu bivše Hitlerove prestonice, potpisana je Akt o bezuslovnoj kapitulaciji Nemačke. U toku ovog rata poginulo je 62 miliona ljudi, a od toga broja više od 27 miliona su građani SSSR-a. I to je nemerljiv ulog sovjetskog ruskog naroda u Pobedu 9. maja 1945. g. I, naravno, uvek kada govorimo o Pobedi, mi nikada ne možemo s metnuti s uma onaj udeo koji su u nju ugradili svi okupljeni u antifašističkoj koaliciji, borci na ratištima celog sveta, u 72 zemlje, od Australije do Afrike, pokreti otpora, partizani, stradalnici koncentracionih i drugih logora smrti. A našim jugoslovenskim srpskim partizanskim odredima i Narodnoj oslobodilačkoj vojsci Jugoslavije u tom ratu pripada jedno od najistaknutijih mesta još od prvih dana pa do samog završetka rat kao treće vojne sile u tek oslobođenoj Evropi. Na žalost, mi već decenijama nedostojno obeležavamo Dan Pobede, ako ga i obeležavamo. Da bi se to činilo, i narodu vratilo dostojanstvo i samopouzdanje, zemlja ne mora biti bogata. Danas, kada se navršava 70 godina od Pobede u Svetskom antifašističkom ratu mi smo svedoci da pravi i glavni pobednici u tom ratu, Rusija i ceo ruski narod, još više, još snažnije, kao nikada, s punim pravom obeležavaju i slave Pobedu, ne dozvoljavajući da je niko prekraja, osporava, poništava, nipodaštava. A takvih – nije malo. NJih je sa one druge strane sveta, na Zapadu, sve više i više. NJih uzbuđuje zašto Rusi, sa svojim prijateljima, tako veličanstveno slave i brane Pobedu, ne dozvoljavaju da na nju padne ni najmanja senka. Ne uzbuđuje ih marširanje fašističkih jedinica sa svastikama u Pribaltiku, u Ukrajini, povampirenje fašizma u njihovim, ali ne samo u njihovim zemljama. Oni ne vide šta su posejali od Kosova i Metohije, Makedonije, BiH, preko Avganistana, Iraka, Sirije, Egipta, Tunisa, Libije, Jemena, šta tamo niče i „cveta“, i šta žanju, tražeći da u tim ratovima sada i mi učestvujemo protiv nemani koje su sami porodili. Zar mi na Balkanu ne živimo na novom „buretu baruta“? Mi u Srbiji nemamo prava da se odreknemo tog našeg ogromnog antifašističkog nasleđa, tog kapitala Pobede. Mi, kao da u fokusu slave i proslave, patriotizma, ne možemo da držimo i jedan i drugi svetski rat. Jer, i u jedom i u drugom svetskom ratu doživeli smo genocid srpskog naroda, Roma, Jevreja, antifašistima. Od Austrougarske i „NDH“. Ne sme se zaboraviti Mačva, Pocerina, Posavotamnava, ili Jasenovac, Jadovna! Dok smo u Jugoslaviji, zbog mira u kući, ćutali, u Jasenovcu je, na mestu gonocida, iznikao kameni cvet. A zašto danas ćutimo? Zbog merkantilnih interesa niko nas neće ceniti. Zar sa dojučerašnjim ukućanima ne treba da raspravimo istorijsko nasleđe? Hrvati nas tužiše za genocid 1990-tih. Zar ne? Ovih dana smo svedoci slučaja kako se obeležavao genocid jednog nama bliskog naroda. Biblijskom jermenskom narodu, godinama živeći u potpunom neprijateljskom turskom okruženju, svet iz dana u dan priznaje da su Osmanlije pre sto godina izvršile genocid. Mi ni to ne smemo da priznamo! Kao ni kurdski problem u Turskoj! A kako se Ankara odnosi prema Srbiji, prema Kosmetu, prema Republici Srpskoj? Na uspeh je osuđen samo onaj narod koji je u stanju da traje, i istraje, na svojim pricipima i interesima. A mi, punih četvrt veka, kao nikada u najnovijoj srpskoj istoriji započetoj Karađorđem i nastavljenoj Milošem, lutamo od nemila do nedraga, nikako ne shvatajući da je oko nas sve promenjeno, i da se sve menja, da ništa nije statično, čak ni EU, sem njihovih stalnih zapadnih interesa. („U narednih deset godina proširenja EU neće biti“, izjavio je Johan Han, komesar za susedstvo i proširenje Unije na Trećem Istočnom forumu, 22. aprila, u Berlinu.) A naših? U Srbiji je bilo više godina ponora, ratova, nemaštine, ali nikada nije bilo neprekidno dvadeset i pet godina, kao što traje od 1991 do 2015, a ništa nas, na žalost, ne može demantovati da to neće potrajati bar još deceniju-dve. Za poslednja dva veka mi čak ne možemo sabrati dve ipo decenije neuspešnih godina. Da bi se stvari bitno popravile treba deset godina dvocifrenog privrednog rasta. Ima li mere našeg bezdna?

Pročitajte još:Uoči 9.maja ili Rusija i savezniciSlovensko bratstvo je zabluda osim…

Izvor: Evroazija info