Pravda

Gospođa Kristin Dipon, udovica jednog od belgijskih vojnika mirovnjaka iz sastava snaga UN, godinama je želela da se sretne sa generalnim sekretarom UN Kofijem Ananom. Da ga upita zašto je 1994. godine u Ruandi ubijen njen suprug. Gospođa Dipon i porodice belgijskih mirovnjaka poseduju dosije sa više od deset optužbi protiv Anana, koji je u to vreme bio na funkciji zamenika generalnog sekretara UN Butrosa Butrosa Galija i komandanta mirovnih operacija. Jer, gospodin Anan nije adekvatno odgovorio na faks-poruku koja je upozoravala na opasnost od genocida i najavila pretnje belgijskim mirovnjacima u sastavu snaga UN. U bivšem belgijskom protektoratu Ruandi ubijeno je 1994. godine više od 800.000 ljudi, uglavnom iz manjinskog plemena Tutsi, kao i deset padobranaca UN iz redova belgijskih trupa. Ujedinjene nacije nisu ni pokušale da spreče masakr, a mogle su. „Zajedno optužujemo Kofija Anana, jer smatramo da on snosi najveću odgovornost za neuspeh UN da spreči genocid u Ruandi”, izjavio je uoči Ananove posete Briselu početkom 1999. belgijski senator Alen Deteks. „U pitanju je kredibilitet UN. Zar se danas može poveriti vođstvo UN nekome ko je bio zadužen za glavne vojne operacije za vreme genocida u Ruandi?”, zapitao se senator Deteks, na čiju je inicijativu u Belgiji bila formirana parlamentarna komisija za Ruandu. Belgijanci su teretili Anana i da se suprotstavio objavljivanju njegove uloge i uloge UN u genocidu, jer nije dozvolio osoblju iz Ujedinjenih nacija da svedoči u parlamentarnim istragama koje su kasnije pokrenuli Belgijanci i Francuzi. Anan nije izrazio žaljenje, niti se izvinio, kaže senator Deteks, i nije dozvolio komandantu snaga UN u Ruandi, kanadskom generalu Romeu Daleru, da izvede operaciju oduzimanja oružja pre izbijanja masakra. Kofi Anan se branio da su UN učinio sve što je mogao složivši se da je „svet izneverio narod Ruande u trenutku kada im je pomoć bila najpotrebnija”, tvrdeći da su „strahote potekle iz same Ruande.” I to je bilo sve, svet je u međuvremenu zaboravio na 800.000 ljudi ubijenih u Ruandi, niko iz UN nije zbog toga odgovarao, Zapad je jednostavno „oprao ruke”, Ruanda je zaboravljena, a Kofi Anan se kasnijim ustupcima Zapadu „iskupio”. Danas, 20 godina posle zločina u Srebrenici, Britanci pripremaju rezoluciju UN kojom bi se osudio „genocid u Srebrenici”, a sve, navodno, „u ime pomirenja na Balkanu”. Kako i zašto se dogodila Srebrenica, ko je sve odgovoran za Srebrenicu? Na ta pitanja razni su i odgovori, sve zavisi sa koje strane dolaze. Neke činjenice su nesporne: Srebrenica je bila demilitarizovana zona pod zaštitom UN, pod kontrolom „plavih šlemova”. No, u Srebrenici je bilo sedište 28. muslimanske divizije, koja je od 1992. do 1995. godine iz demilitarizovane zone sistematski dejstvovala po srpskim okolnim selima ubivši više od 3.000 ljudi, Srba čija su imena poznata, a spisak je pre nekoliko godina objavljen u medijima. Kada su vojnici Vojske Republike Srpske ušli u Srebrenicu žene i deca su autobusima evakuisani put Tuzle, dok su muškarci odvedeni u logor u susednom selu Kravica. Kada je Tužilaštvo BiH podizalo prvu optužnicu za događaje u Srebrenici protiv 11 bivših pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske, prema rečima državnog tužioca Marinka Jurčevića, oficiri Miloš Stupara i Milenko Trifunović su nakon ulaska trupa u Srebrenicu naredili svojim potčinjenima da odvoje ratne zarobljenike od ostalih muslimana. Zatim su optuženi, kako je tada rekao portparol tužilaštva BiH, potčinjavajući se naredbi viših oficira, ubili oko 1.500 zarobljenika. U optužnici je taj čin nazvan genocidom, ali su advokati optuženih osporili ovu kvalifikaciju zločina. Advokat Manojlo Krsmanović, koji je zastupao majora Trifunovića, izjavio je da muškarci zatvoreni u logoru Kravica, a kasnije ubijeni, nisu bili miroljubivi pripadnici zajednice, već su služili u 28. muslimanskoj diviziji pod komandom Nasera Orića, i da su svih 11 optuženih Srba rodom iz okolnih sela na koje je dejstvovala 28. divizija. Drugim rečima, Srebrenica jeste zločin, jer zarobljenici se ne smeju ubijati, to je bio zločin iz osvete, ali nije i genocid ako strogo pravno gledamo definiciju genocida. Osim toga, ako je portparol Tužilaštva BiH svojevremeno izgovorio broj od 1.500 ubijenih, otkuda sada broj od navodno 8.000 ubijenih ljudi? Zašto se Ujedinjene nacije nisu postarale da Srebrenica zaista bude demilitarizovana zona? I šta sada najavljenom rezolucijom žele Britanci? Da nametnu Srbima u Republici Srpskoj i Srbiji osećaj kolektivne krivice? Čitanje istorije preko zločina pretpostavlja da se zločin identifikuje, svaki prouči ponaosob, da se ispita njegov kontekst, njegovo izvršenje. Jer, debata o prošlosti tiče se i naše sadašnjosti. Zašto bi 1.500, ili 7.000, ili 8.000 ubijenih Muslimana u Srebrenici bio genocid, a 3.000 ubijenih Srba oko Srebrenice nesrećni slučaj? Zašto bi zločin počinjen u ime jedinstvene BiH bio manje za osudu od zločina počinjenog u ime Republike Srpske? Pomirenje na Balkanu zahteva punu istinu. Bez nje – nema ni pomirenja.