Pravda

U maju i junu na Srbe povratnike u opštini Klina dogodilo se više od dvadeset napada. Tukli su ih Albanci u gradu, na njivama, čak i u njihovim kućama. Bogosavu Dabižljeviću su polomili rebra a njegova supruga Slobodanka je imala modrice po celom telu jer su ih udarali nogama. Pretučeni su u svojoj kući, i to nije bio prvi napad na njih. Jednom prilikom su im zapalili podrum. Oni su i dalje u svojoj kući, ne žele da je napuste jer se boje da će im je Albanci zapaliti. Da li ste videli fotografiju, u nekim novinama recimo, nekog prebijenog Srbina iz okoline Kline? Da li ste gledali televizijski prilog u kojem ti metohijski mučenici javnosti u centralnoj Srbiji pričaju kako pate? „Dimitrijevog pradedu su ubili Albanci, mog dedu su ubili Albanci, mog sina su ubili Albanci, i dokle će to da traje? Tolika nam je nepravda učinjena i dalje se čini“, kaže Jorgovanka Popović, majka Dimitrija Popovića, 17-godišnjeg momka koji je pre 11 godina ubijen u Gračanici dok je kupovao sendvič. „Pogledajte samo u zemljama u okruženju kako se govori o žrtvama, samo mi naše mučenike ne pominjemo“, svake godine to ponavlja na njegovom grobu. Ubice svojih sinova traže i majke u Goraždevcu, Starom Gracku, Slovinju, Rabovcu, srpske majke širom Kosova i Metohije, centralne Srbije... Ali o njima se ne priča. Iz istog razloga se ne prikazuju prebijeni Srbi na Kosovu i Metohiji. Priče nesrećnih majki, polomljena rebra, rane i modrice na telu Srba ne otvaraju nijedno poglavlje u pregovorima sa Evropskom unijom. Ta poglavlja danas otvaraju „majke Srebrenice“, a koliko sutra „majke Đakovice“.

Udaranje u zidine geta

Mi, Srbi na Kosovu i Metohiji, udaramo u zidine svojih geta, koje srpski pregovarači svojim potpisima u Briselu pretvaraju u bedeme koje vekovima nećemo moći da srušimo. Politika koja se prema Kosovu i Metohiji vodi pogubna je za Srbe koji u Pokrajini žive. „Na Kosovu se sve ponavlja. Zločinci su uvek isti, samo sa drugačijim ličnim imenima (često i bez njih), kao što su i žrtve uvek iste – Srbi sa imenom i prezimenom. Drama se ponavlja bezbroj puta po istom scenariju. Menjaju se samo učesnici i mesto zbivanja“, piše u knjizi Šiptarski genocid nad Srbima u 20. veku. To je surova istina. „Zašto svi Srbi sa kojima sam pričao na Kosovu imaju identičnu priču o nekom događaju vezanom za Albance, bez obzira da li je reč o nečem što se dogodilo pre ili posle 1999. godine, pre trideset ili pedeset godina? Srpska verzija priče je ista, bilo da pričam sa čovekom u Kosovskoj Mitrovici, Gračanici ili Goraždevcu. Kad o istim događajima pričam sa Albancima iz različitih mesta na Kosovu, njihova priča nikad nije ista. Toliko odudarju jedna od druge da je to neverovatno. Objasnite mi to“, nedavno me je zamolio jedan službenik (stranac) UNMIK misije na Kosovu i Metohiji. Umesto da objašnjavam, pitala sam: „Šta vi mislite zašto je to tako“? Kratko je rekao: „Zato što Srbi govore istinu“. Specijalni sud za zločine počinjene na Kosovu biće još jedna farsa u kompletnoj kosovskometohijskoj drami. Sve što se po medijima trenutno piše u vezi sa tim sudom nije ništa drugo nego podizanje njegovog rejtinga, a biće po onoj narodnoj: tresla se gora, rodio se miš. Ako će taj sud nekoga osuditi – to će biti Srbi. Niko iz zloglasne Dreničke grupe ni dan robije nije dobio za zločine počinjene nad Srbima. Sami LJuštaku je pucnjima u potiljak ubio čoveka čije su ruke bile vezane, i osuđen je na 12 godina. Kaznu izdržava tako što je, prema pisanju medija u Prištini, iz istočkog zatvora Dubrava izašao da gleda fudbalsku utakmicu. Bez obzira koga od Albanca budu optužili, istina o Kosovu i Metohiji neće izaći na videlo. Biće to upakovano taman onako kako treba da se opravda kompletna višedecenijska politika SAD i Zapadne Evrope na Kosovu. Kada se ta farsa bude završila, ostaće zaključak da je NATO agresija bila opravdana i da jesu pojedini Albanci vršili zločine, ali Srbi su glavni krivci. (Ne kažem da među Srbima nema krivaca, samo ne verujem u poštene namere tog suda.) Onda će krenuti ucene da izručimo svoje oficire kako bi im se sudilo za zločine počinjene nad Abancima, da neko iz državnog vrha ode u Đakovicu izvini se, i tako sa ucenama u nedogled.

Reč koja menja sve

Možda neko od Albanaca čak i bude optužen za ubistvo Srba. Izvući će Britanci, ili ko već, dokaze iz fioke i rešiti da nekog optuže, tek da nas ubede da je njima pravda uvek na prvom mestu – da nam zamažu oči, a mi da poverujemo kako okupatori mogu biti pravedni. Šta očekuju od nas u vezi sa Specijalnim sudom? Da poverujemo da će odmotati klupko trgovine organima? Da li je majka rodila takvog borca za istinu? Da im verujemo da će taj sud izreći presudu i kazniti Albance tako da to dovede u pitanje opravdanost postojanja „države Kosovo“? Ceo svet zna da su toj „državi“ temelji napravljeni od srpske krvi i patnje. Da verujemo da oni koji po Zapadu najviše reklamiraju pomenuti sud ne znaju ko je ubio decu u Goraždevcu, Stoliće u Obiliću, žeteoce u Starom Gracku, ko je u vazduh digao autobus Niš-ekspresa? Mi se samo pitamo koji su slučaj rešili da otvore i završe s njim – ništa drugo. To – malo pravde – što planiraju da nam daju nije dovoljno i ne prihvatamo je. Niušta nas neće ubediti sem u sopstvenu pokvarenost i licemerje. Bolje od Srba sa Kosova i Metohije svetski moćnici znaju šta je istina kada je Kosovo i Metohija u pitanju, nemam ja šta tu da filozofiram. Samo smo toliko ogorčeni da želimo da im poručimo da u njihovu pravdu ne verujemo – ili kompletna istina ili ništa. Trpimo višedecenijsko etničko čišćenje od strane Albanaca. To je istina. Dok ona ne izađe na videlo, Dabižljevići, kao i mnogi Srbi pre njih, i, nažalost, mnogi Srbi posle njih vidaće svoje rane i trpeće. Trpeće oni koji se vraćaju, trpeće oni koji Kosmet nikad nisu napuštali. To Srbi na Kosovu i Metohiji najbolje znaju da rade – da trpe. Što se politike Beograda prema svemu ovome tiče, samo jedna reč menja sve – okupacija.

Pročitajte još:ČEKALI I GIŠKU U ZASEDI: Orić ubio Belog kao osvetu za 9. mart!Balkan — Poligon za američke ratne igre

Izvor: Novi Standard