Pravda

Ona ima funkciju opravdanja natovske agresije iz devedesetih (ne samo 1999. na Srbiju), ali i politike „stabilizacije regiona” posle toga. Srebrenica kao prenaduvani slučaj ratnog zločina maskiranog u genocid ima i svrhu nalaženja ili konstrukcije moralnog uporišta zapadne politike na Balkanu, ali i u svetu. Logika je ovakva: „ako je Srebrenica genocid i najstrašniji zločin posle Drugog svetskog rata u Evropi, mi smo bili u pravu što smo vojnički intervenisali”. Naročito je u američkoj politici bitno da se stvori slika: „mi nismo imperija, mi smo oslobodioci i borci protiv zla i nepravde u svetu”. Sa Hitlerom se ta željena slika sa realnom u velikoj meri poklapala, ali u drugim ratovima koji su usledili kasnije sve manje i manje je „ličila”. Sve ovo je potrebno da bi se razumelo zbog čega Vašington i London toliko dugo i intenzivno insistiraju na proglašavanju jednog ratnog zločina, kakvih je bilo dosta na ovim prostorima na svim zaraćenim stranama, u genocid. Nametanje slike o „multikulturnoj Bosni” kojoj su, posle godina rata i krvoprolića poput onog u Srebrenici, mir i slogu donele Plave bluze je potvrda da je Amerika benevolentna sila i da je „Vijetnam” greška koja se neće ponoviti. Može se reći da je u očima američkog establišmenta „Bosna” jedinstven viteški poduhvat američke politike u poslednjih pola veka. Zato oni grčevito insistiraju na opstanku nakaradne državne strukture u BiH (EU bi odavno digla ruke) i dugoročno teško održive genocidne kvalifikacije samo za jednu zaraćenu stranu. No pored tog ideološkog plana u kome se sebi i drugima pokazuje i dokazuje krstaška posvećenost borbi protiv zla i nepravde u svetu, „Srebrenica” ima jasne globalne političke implikacije. Motiv „Srebrenice” se često poteže kad je potrebno negde direktno vojno ili paravojno svrgnuti neki neposlušni režim poput Sirije ili Libije. Zapadni mediji opravdavaju direktne ili posredne vojne intervencije širom sveta pričom da se tako „sprečava nova Srebrenica”. Tako se svaka vlast suočena sa teroristima ili separatistima može naći na udaru sankcija ili pod vojnim udarom s optužbom da čini ili sprema „zločin nad svojim stanovništvom”. „Srebrenica” je magična reč koja se koristi gotovo uvek u ovim „preventivnim intervencijama” koje, gle slučaja, uvek imaju veze sa izvorima ili putevima energenata. Sve ovo je potrebno poznavati kad se pokušava govoriti o Srebrenici, bilo to sa pozicije „moramo priznati genocid” ili pak „nije genocid već je zločin”. Srbija ima mali manevarski prostor oko ovoga i vrlo malo može promeniti u globalnoj slici o onome što se dešavalo u Bosni ili Hrvatskoj devedesetih. Naravno, pre svega radi istorijske istine, ali i nacionalne časti ne smemo prihvatiti da se jedan zločin kvalifikuje tako da on postane žig srama za naš narod narednih sto godina. Zaista je cinična i bizarna situacija da nas Hrvatska ili Nemačka optužuju za „genocid” ili Amerika i Britanija za „osvajačke ratove” ali to jeste naša realnost već dve decenije i neće se promeniti ni u narednom periodu.

Pročitajte još:Pusić: Rat je započela Srbija, slavimo kraj zločinačke politike Miloševića!EKSPRESNO: Naser Orić već na slobodi!

Šta mi možemo učiniti u ovom momentu? Gotovo ništa osim da tražimo od Rusije da stavi veto na ovako nepravedno definisanu rezoluciju. Da li će to Rusija učiniti ne zavisi od toga kako smo mi formulisali tu molbu već od interesa Moskve koja je već u konfliktu sa Zapadom. Iako mali i siromašni, ono što mi možemo je da dođemo do konsenzusa oko vitalnih pitanja. No na žalost imamo primere poput ministarke Mihajlović koja je jedina na sednici vlade podržala tekst rezolucije o genocidu u Srebrenici. Očigledno je da se neki više osvrću na stavove stranih ambasada no na stavove građana ili na nacionalni interes. A to je ono što koči Srbiju danas da krene napred. Izvor: Politika