Bez obzira na okolnosti, surovost ili tragediju, žrtve su izgleda Srbima jedini višak.
Vladimir Radoičić na vojnoj zakletvi 11. jula 1998. godine (Foto: Lična arhiva)
O njima se ne govori, njih se ne sećamo, čak ih nekako razvejavamo niz vetar. A onda dođe vreme, kakvo je i došlo, da njihove ubice priznajemo za "ravnoravne" i "legitimne" sagovornike dok im predajemo ono što ni krvlju nisu mogli da otmu. Sudbina Vladimira Radoičića, vojnika među petoricom ubijenih u samo jednom napadu šiptarskih terorista, u rejonu karaule Košare '98. godine, razlikuje se u tome što njegova majka Lozanka i danas aktivno traži pravdu. Kazna za ubice, makar i deklarativna, jedina je satisfakcija kojoj se nada, ako takve može i biti. Nezainteresovanost na koju nailazi u svojoj borbi, na kraju vraća i sudbinu ovog ubijenog vojnika među hiljade drugih anonimnih i nemih pogleda sa starih fotografija, većinom i poslednje zabeležene za njihovog života. Optužnica je podignuta u julu 2009. godine. Pripremno ročište zakazano je bilo posle šest godina, za 28. avgust prošlog leta. Presude do danas nema. Napad i trenutak ubistva članova patrole tog 30. septembra 1998. godine, u kojoj se našao i njen sin, posle kratke i nedovoljne obuke za tako opasan zadatak, šiptarski teroristi su sami snimali. Ponašajući se kao da oni dele pravdu, a ne da će ih jednog dana za taj zločin ona stići. „Šiptari su ušli iz Albanije i čekali patrolu do 11:30 gde su ubili 5 vojnika, jedan od njih bio je i moj sin“ kratko objašanja Lozanka tragediju koja će obeležeti ostatak njenog života. Svaki praznik, porodično slavlje ili bilo kakav trenutak sreće, nepotpun je i umesto radosti nemilosrdno podseća na gubitak najveće sreće koju samo majka može da oseti i razume. Mesecima već razgovaram sa njom o ovom procesu, čekajući dan kada će odluka Suda u postupku protiv ubica njenog sina i njegovih drugara, zaokružiti ovu epizodu Lozankine životne drame. Činilo se da je presuda blizu, barem meni. Lozanka je letos ipak želela da sačeka taj dan da bi znala šta dalje nakon odluke Višeg suda u Nišu, koji je sada nadležan za KiM. „Da sačekam šta će Sud da odluči pošto je Sudsko veće prvi put odbacilo optužnicu. Nisu u mogućnosti da im sude, kažu, svi (ubice) su na Kosovu i Metohiji. Po žalbi Apelacioni sud je odbacio takvu odluku i videćemo šta će biti 28. avgusta. Kako mi je advokat objasnio ne bi trebalo čekati duže od mesec dana ali s obzirom da ovo traje tako dugo možda bude i ranije“ nadala se tada Lozanka. Nije bilo presude ni tada, ni uskoro. Drugi pretres zakazan je za 11. novembar 2015. godine kada su saslušana još da svedoka. „Poziv predstavnicima medija i svima onima koji pamte srpske žrtve“ glasio je naziv mejla koji je, pre polaska za Niš, poslala na 25 adresa. „I niko se nije javio osim novinara „Politike“, koji je pisao sve one prethodne priloge. Niš je pun veterana koji su nezadovoljni svim i svačim a da nijedan iz njihovih Udruženja niti pojedinac nije došao da vidi kako to ide, bar iz radoznalosti da svrati u sud. Ne zbog mene i ostalih roditelja niti zbog naših ubijenih sinova, već zbog sebe... Ni iz medija nije došao niko, valjda im nije aktuelno... Za mene je itekako aktuelno već 17 godina. Ali zato je bila gospođa koja radi kao pravnik u Fondu za humanitarno pravo. Tako je usrdno zapisivala svaku reč i sudije i svedoka. Sutra će veterani i svi ostali da pljuju Kandićku kako loše radi. Ili da je očekujem da se za sledeći pretres pojavi i kao branioc šiptarima?“ bila je u neverici i po ko zna koji put razočarana majka poginulog heroja. Lozanka, i naravno njen sin Vladimir, inače su iz Niša. „Tužioc je pročitao proširenu optužnicu sa tačnim opisom povreda i rana za svakog od ubijenih i ranjenih, a zatim zatražio medicinsko veštačenje za vojnike koji su bili sa mojim sinom i Bundala jer to do sada nije urađeno a postupak se vodi evo sedma godina. Tako da presuda nije juče objavljena a novi pretres, valjda i poslednji, bar u Višem sudu zakazan je za 12. januar 2016.“ strljiva je i nakon drugog pretresa bila Lozanka. Iako Vladimir nije imao dovoljno vremena da se dokaže u borbi, samo odazivanje tako opasnom pozivu za koji nije bio vojnički spreman, svesna žrtva koja se od njega tražila, predstavljala mu je čast i herojski izbor, ne slušanje komande. Tada je imao 19 godina i bio pripadnik izviđačko – diverzantskog roda. Poslednjeg dana pre odlaska dobio je dozvolu za izlazak iz kasarne, video se i pozdravio sa svojima ne rekavši gde će te noći prespavati ni kuda ide. Više od svega nije želeo da brinu i strahuju za njim. Zajedno sa ostalima, 28. septembra, prebačen je na karaulu Košare. U javljanju porodici govorio je kako se nalazi na vojnim vežbama, na nekom brdu kraj Niša u kome su tada živeli. Do trenutka kada joj je na vratima stana vojna delegacija, sa čijih je lica unapred mogla naslutiti strašnu vest, saopštila da je ubijen na Košarama i izjavila saučešće, ona nije znala gde joj se Vladimir nalazi. Bilo joj je potrebno vreme da shvati i prihvati strašnu istinu, jer je mislila da joj sin nije daleko. Postoje i oni kojima je logična i prvobitna, sada oborena odluka suda, da su ubice van domašaja zakona te nema smisla suditi im. Za Lozanku to uopšte nije tako. „Ovde je borba da sud donese presudu za zločin, da najzad pravosudni sistem Srbije prizna zločin nad srpskim vojnicima koje je država slala u odbranu. Da li će zločinci biti kažnjeni nije predmet ovog suda već onih čija je obaveza da realizuju tu presudu. Do tog rešenja mogu sama da se borim ali za dalje treba da se postaraju i svi ostali, svi oni koji su odlazili na poziv da brane srpsku zemlju. Da možemo da se skupimo onoliko, koliko nas bude samo na Fejsbuku, sigurna sam da bi, i ovi a i svi ostali zločinci, odavno dobili zaslužene kazne“ objašnjava majka čije se rane nikakvom odlukom suda ne mogu zaceliti, pa čak ni izvršenjem kazne čemu se ne nada jer je shvatila šta se od ljudi danas može očekivati. „Ja verujem samo Gospodu i polazim od toga da uvek mora da bude onako kako je volja NJegova. I sve ovo što se na takav način "odlaže" samo On zna zašto. Nas može da "podigne" odluka Vučića da tri dana spusti zastave na pola koplja za Francuze a ne može želja da ga nateramo da najzad prizna srpske žrtve“ kaže Lozanka smirenim glasom kao da sve vreme razmišlja šta još može da učini. Naravno, sama. Želja da o žrtvama govori ,i kako kaže „muka“, naterali su je da nauči da se služi računarom kako bi bila prisutna na društvenim mrežama. „Godinama sam se obraćala svim medijima i niko nikada nije hteo, kao ni danas, da bilo šta piše. Profil na Fejsbuku sam otvorila da bih mogla sama, koliko znam, da se oglasim da pokušam da se bar nešto čuje o svemu što je bilo ili je trebalo da bude. Narod mora da se trgne, da svako sam nešto učini, za sada to je jako teško ali moraće“ svesna je Lozanka i potrebe i očekivanja koja se u ovom trenutku ne mogu visoko oceniti. Čudnim se čini i njena upornost i istrajnost u ovoj borbi čijeg se tačnog datuma početka seća: 8. oktobar, 1998. godine. Odmah po sahrani njenog sina. Put traženja pravde nije mimoišao ni Vojsku Jugoslavije od koje je tražila odgovornost za prekid obuke koja je morala trajati pet meseci a bila skraćena na manje od tri. Zamenik vojnog tužioca je pronašao da se niko od nadležnih ne može smatrati odgovornim jer „smrt mog sina je posledica terorizma a ne ranijeg prekida obuke“. „Kada god sam pomislila „dosta je, ne mogu, ne vredi više“ uvek bi se neka vrata odškrinula i kretala sam. Prvo preko vojnog tužioca pa krivičnom prijavom protiv Perišića, Samardžića i komandanta NK i kada sam pomislila da je gotovo, Vekarić dozvoli da se snimak prikaže na RTS-u i tužilac podigne optužnicu“. Snimak koji Lozanka šalje na adrese medija prilikom svakog poziva na ročište ili kakav protest, Vekarić je tvrdio da je dobio tih dana te 2009. godine od kolega iz Albanije. Upravo taj snimak Lozanka je dobila od tih stih Vekarićevih kolega 2007., dve godine ranije. Od 2011. on se nalazi i na Jutjubu. U međuvremenu ovaj predmet Sud prebacuje iz Niša u Kosovsku Mitrovicu a oni vraćaju nazad. „Valjda će ovog januara biti konačno i presude“. A ni u tom slučaju ona ne veruje da će se sve završiti. „Onda će njihov advokat podneti žalbu, pa ponovo na Apelacioni sud, pa onda u najboljem slučaju potvrda odluke Višeg suda. Koliko puta sam čula i ono "A zašto se samo vi bunite i nijedna druga porodica"? priča Lozanka pripremajući se i za takav scenario dok dostojanstveno očekuje presudu. Sasvim je sigurno da je ni to, kao ništa do sada, neće zaustaviti ili pokolebati. Ne nju, jer ona do najmanjeg detalja zna zašto to radi. Slike šiptarskih terorista u rasparanim maskirnim uniformama dok leže u šumi i puše čekajući da patrola naiđe, kao i pucnji koji se čuju i stvaraju u glavi možda i užasnije slike od onih koje se ne mogu videti, jer onaj sa kamerom nije napuštao položaj dok su teroristi izvodili napad, stalno su joj pred očima. Umesto očaja ona je izabrala da joj to bude motiv u borbi koju vodi već više od decenije i po. Razmišljao sam neko vreme, jer nisam želeo ekskluzivitet već da bolje upoznam njena osećanja, a onda je na kraju ipak pitao: koliko ste puta pogledali snimak? „Kada god me obuzme malodušnost da mi se čini da ne vredi dalje da pokušavam bilo šta, ja pogledam taj video, odbacim sve i nastavljam dalje istom snagom. A kada mi nije kompjuter pri ruci, prelistam obdukcioni zapisnik, prebrojim njegove rane od potiljka do potkolenice i krećem još snažnije...“ odgovara Lozanka kratko. Sledeće ročište i pretres zakazani su u Višem sudu u Nišu za 12. januar ove godine. Hoće li se tada išta promeniti i hoćemo li to uopšte moći da saznamo iz medija?
Kad ruski ekonomista pročita Nikolaja Srpskog: Evropsko propadanje je davno predskazano 
