Pravda

Piše: Dalibor Drekić Sa jedne strane su u sistemu uhlebljeni istoričari, odškolovani na trenutno vladajućoj istorijskoj školi. Oni grčevito brane svoje pozicije, radna mesta, stečene titule i objavljene radove. Oni vešto ignorišu i zaobilaze bilo kakvu diskusiju o svemu šta se kosi sa temeljima njihove istorijske škole, čekajući valjda da neki "ugledni" univerzitet ili naučnik u inostranstvu pokrene pitanja iz srpske istorije, koja oni očigledno ne smeju. Tada bi se verovatno armija njih okomila na to otvoreno pitanje, utrkujući se u tome ko će prvi sebi da pripiše istraživačku zaslugu. Sa druge strane ima svega i svačega, od prokazanih istoričara, lingvista i drugih naučnika, koji su se osmelili da postave nezgodna pitanja i daju nezgodne odgovore, preko entuzijasta, koji imaju velike zasluge za otkrivanje podataka i nalaza skrivenih po svetskim muzejima, bibliotekama i zbirkama, ali ulsed nedovoljnog vladanja naučnom metodologijom ne umeju na pravi način da ih predstave, do zaljubljenika u istoriju i šire javnosti koja s pravom očekuje odgovore na svako nedorečeno pitanje. Uostalom, ta šira javnost plaća radnike u institutu za istoriju SANU i na drugim institutima i fakultetima upravo zbog toga da bi dobijala odgovore na pitanja iz srpske istorije. Umesto toga dobijamo kružni tok srpske istorijske nauke u kojem se prepisuje i dopisuje već rečeno i utvrđeno. Često se i na temelju seminarskih radova zadatih studentima izdaju nove naučne knjige i tako ispunjava "kvota". Okruglih stolova i ukrštanja argumenata nema. Samo ignorisanje praćeno podsmehom, drugim rečima – nadobudnost. U ovom tekstu vraćamo se samim korenima shvatanja srpske istorije od strane srpskih učenih glava, a koren je niko drugi, nego veliki srpski prosvetitelj Dositej Obradović. U Dositejevim rečima koje prenosimo odslikava se jedan provincijalni stav srpskog učenjaka koji na osnovu toga što je video sveta i pročitao knjiga prema sebi i svom narodu gaji inferiorna osećanja u odnosu na taj viđeni "svet" i pročitane knjige. Da stvar bude grotesknija, Dositej svoj stav izlaže načinom mudrovanja, te bi čovek mogao pomisliti kako se šalio: "Pod Karađorđem kad su hoteli (Srbi) istoriju pisati, Dositej je bio protivnog mnjenija, govoreći: Istinu pisati sramota je za nas, a lagati nije lepo; zato neka pišu strani, pak će se sve ruge pripisati bar njiovom pristrastiju".
Jovan Sterija Popović, Zabavni kalendar Vinka Lozića. Milobruke. Aforizmi. Zapiske , Priredio dr Dušan Ivanić, 2003, 173.

Sa druge strane imamo suprotan primer iznet nekoliko decenija kasnije od strane Društva srpske slovesnosti koje je uputilo javni poziv da se prikupljaju podaci iz naše istorije ovim rečima: "Istorija jednog naroda svedok je njegovog suštestvovanja. Ako istorije nemamo, onda neće docnije niko moći reći da je Srba na svetu bilo; ali ako propustimo da mi sami našu istoriju izradimo nego je tuđinu ostavimo i od njega čekamo da nam je spiše, onda nam je žalostna majka".
Srbske novine, 19. jula 1851, str. 316. („Javni poziv Društva Srbske Slovesnosti da se prikupljaju podaci iz naše narodne istorije“ — potpisao je sekretar DSS Đorđe Cenić) Ovaj apel Društva srpske slovesnosti kao da je malo ko pročitao te nam se do danas dešava da nam, prema Dositejevom savetu, istoriju pišu stranci i ideološki službenici stranaca. A kada se strani uticaj ili ideologija zameni, zameni se i koriguje naša istorija u poželjnoj meri. To je možda i osnovni uzrok današnjih nakaradnih udžbenika u kojima istorija podleže ideologiji, korektnostima, dobrosusedskim odnosima i putu u Evropsku Uniju. Zbog toga se iz njih izbacuju čak i srpske žrtve iz ratova, duše koje nikome ništa nisu skrivile da bi bile brisane od strane istorijskih učenjaka sopstvenog naroda. Žalosna nam majka. Izvor: rasen.rs