Pravda

Kako piše „Gardijan”, a prenosi Radio slobodna Evropa, „lekcije naučene iz potrage za Karadžićem i njegovim gospodarima rata, korišćene su kasnije u Avganistanu, Iraku i u traganju za Osamom Bin Ladenom”. Dejvid Petreus, budući komandant snaga SAD i direktor CIA, u to vreme bio je brigadni general stacioniran u Sarajevu i, fasciniran metodama specijalnih snaga, insistirao je da ide sa njima u noćne akcije. „Jednog dana sam ga smestio u helikopter, obučenog kao civila sa bejzbol kapom na glavi”, ispričao je vođa potere i pukovnik Endi Milani biografkinji Pauli Brodvel, s kojom je Petreus kasnije imao aferu koja ga je koštala karijere. Nakon leta preko bosanskih vrleti susreli su se sa Milanijevim vojnicima iz Delta odreda. „Uskočili smo u kombi sa zatamnjenim staklima i mogli smo da zaključimo da se on oseća kao dete u prodavnici slatkiša”, sećao se Milani. Petreus i njegovi ljudi bi došli u nenajavljenu posetu usred noći kod LJiljane Karadžić, supruge begunca, pokušavajući da je uzdrmaju pričom o njegovom skorom hapšenju. Nadali su se da će ona odjuriti da ga upozori na opasnost i tako odati lokaciju na kojoj se krije. Petreus je to zvao rutinom Edija Marfija, misleći na njegovu ulogu osuđenika koji postaje policajac u filmu „48 sati”. Ipak, realnost Balkana nije funkcionisala po holivudskim scenarijima, mada je LJiljana Karadžić bila praćena gde god je išla i bila jedna od prvih meta dronova za nadgledanje, nove igračke koju su specijalne američke trupe isprobale u Bosni. No, to je bilo „tapkanje u mraku”. Potera je koristila svaki mogući instrument koga se mogla setiti. Neprekidno su skenirali sela uz granicu između Bosne i Crne Gore ne bi li uočili bilo kakav signal neobičnih aktivnosti, recimo pristupanje internetu usred noći. Američka agencija za nacionalnu bezbednost (NSA) bila je ubeđena da treba da se odrekne uobičajene prakse i jedinicama koje su radile na praćenju Karadžića u Bosni dopusti presretanje i deljenje nefiltriranih obaveštajnih podataka. U jednoj od bizarnijih epizoda potrage vojnici Delta odreda ležali su i čekali Karadžićev konvoj na planinskom putu, a jedan od njih bio je obučen u kostim gorile dostavljen iz SAD prethodnog dana. Ideja je bila da Karadžićeve telohranitelje, poznatije kao preventiva, zbune tako da uspore dovoljno dugo da pripadnici Delta jedinice iz zasede ispale na vrata automobila specijalnu granatu koja bi ošamutila putnike. Ta operacija trebalo je da postane deo istorije Delta odreda, ali se njen objekat nije pojavio. I prvi i poslednji put dojava je bila pogrešna, namerno ili slučajno. U vreme skrivanja njihov nedostižni plen bavio se postizanjem svog literarnog vrhunca. Karadžić je objavio zbirku pesama u kojoj je jedno od poglavlja bilo naslovljeno „Mogu se brinuti o sebi”. NJegova knjiga „Čudesne hronike noći” rasprodata je na beogradskom Sajmu knjiga. Godinama kasnije, nakon ispitivanja članova Karadžićevog unutrašnjeg kruga, istražitelji tribunala za ratne zločine došli su do zaključka da je napustio Bosnu i Hercegovinu na Božić 1999, prešavši Drinu nakon što je pala noć. U tom slučaju, intenzivna potraga Klintonove administracije, sa svim gedžetima, elitnim jedinicama i detaljno razrađenim šemama – organizovana je prekasno. Traženi konjanik već je bio odjahao. Izvor: Politika