Piše: Slobodan Antonić Na izbornoj listi Aleksandra Vučića nalaze se dve nominalno levičarske stranke: Vulinov Pokret socijalista i LJajićeva Socijademokratska partija Srbije. Čelnici tih „levičarskih“ stranaka već su bili, kao ministri, u Vučićevoj vladi. Ministar i potpredsednik Vučićeve vlade bio je, takođe, i čelnik još jedne nominalno levičarske („socijalističke“) partije, Ivica Dačić (SPS).
Kako bi slika režimske pseudolevice bila reljefnija, pobrinuo se i sam premijer. On je kandidovao na svojoj listi (na poziciji 28. – što će reći da svakako ulazi u skupštinu) još jednog lidera „levice“: vođu Pokreta radnika i seljaka, Zorana Dragišića. Dragišić je pristao da se nađe na listi SNS-a jer je, po njegovim rečima, „Aleksandar Vučić uspeo da preokrene, na bolje, poziciju Srbije u svetu, a posebno u regionu“.
Valjda se samo u Srbiji „levičarima“ mogu nazivati političari koji su glasali, ili pak podržali, široko smanjenje penzija i plata, uz dotacije od 10.000 evra krupnim (stranim) kapitalistima za samo jednog zaposlenog radnika („super-hik ekonomija“: uzmeš siromašnima da bi dao bogatima). Valjda samo u Srbiji „levičari“ podržavaju privatizaciju svega što postoji. Valjda su samo u Srbiji „levičari“ u vladi koja najavljuje masovna otpuštanja u javnom sektoru, uključujući čak i dve krucijalne društvene delatnosti – prosvetu i zdravstvo!
Ni „levica“ u opoziciji, nažalost, nije ništa bolja. „U Srbiji i Evropi jača desnica i zato je potrebno da u parlamentu bude leva, antinacionalistička opcija SDS-LDP-LSV“, izjavio je nedavno Nenad Čanak. Nominalno, Čankova stranka – Liga socijaldemokrata Vojvodine je „levičarska“. „Levičarska“ je, bar po nazivu, i partija Borisa Tadića – Socijaldemokratska stranka.
Ali ko u Srbiji, danas, samo ukoliko je zdravog razuma, smatra jednog vojvođanskog secesionistu i antisrpskog šovinistu, te kafanskog nasilnika i lokalnog bogatuna „levičarem“? Ko danas u Srbiji može za „levičara“ da drži političara za čijeg se predsednikovanja (2004–2012) odigrao najvažniji čin epske pljačke narodne imovine („privatizacija“), a tokom koje je srpska radnička klasa fizički smanjena za dve trećine (broj industrijskih radnika smanjen je sa 1,03 miliona na 0,3 miliona)?!
„Zašto se ti smatraš levičarem?“, upitao sam svog kolegu sa Univerziteta. On, inače – za razliku od mene, tipičnog predstavnika „akademskog proletarijata“ – ima privatnu firmu i imovinu koja vredi više stotina hiljada evra. A sve to zaradio je „opinion-mejkerskim“ i „istraživačkim“ projektima, rađenim za Vašington i Brisel. „Zato što sam antifašista!“, odgovorio mi je. „A ko su, molim te, ti `fašisti` u Srbiji protiv kojih si?“, upitao sam ga. „Nacionalisti i desničari, kao što si ti!“, poentirao je.
U Srbiji, izgleda, što više radite za Vašington i Brisel, sve češće počinjete da mislite o sebi kao o „levičaru“. Bojim se da kod nas, valjda, niko nije veći levičar nego ljudi poput Petra Lukovića, Sonje Biserko ili Nataše Kandić.
Ali, kriterijum za to – ko je istinski levičar u današnjoj Srbiji – vrlo je jednostavan i, rekao bih, samorazumljiv. Levičar je, svakako, onaj koji se, između ostalog, zalaže da država Srbija:
- izvrši renacionalizaciju preduzeća koja su pljačkaški privatizovana;
- strpa u zatvor razbojničke tajkune kao i političare koje su ovi korumpirali;
- aktivno radi na reindustrijalizaciji zemlje (i tako ojača radničku klasu);
- kontroliše bankarski sektor, a ne obrnuto;
- istinski obezbedi slobodu sindikalnog organizovanja u privatnim preduzećima;
- odmah prekine ucenjivački aranžman sa MMF-om (koji podrazumeva masovna otpuštanja i dalja smanjenja plata i penzija);
- poništi „Briselske sporazume“ (jer država koja, bez po muke, predaje sopstvenu teritoriju, sutra će, podjednako lako da belosvetskim razbojnicima preda sopstvene radnike); itd.
Istinsku levicu u Srbiji danas, dakle, ne čine salonski, autokolonijalni „levičari“ – koji vrhunac svog levičarstva vide u odbrani „prava pasa i ostalih životinja“, kao i prava „pripadnica i pripadnika LGBT populacije“. Istinsku levicu u Srbiji danas, takođe, ne čine kroatolevičari („zapadnobalkanski“ ili „regionalni“, „angažovani intelektualci“) – koji crkavaju od nostalgije za „Titoslavijom“, gde su se naši (eks)Srbi, zarad letovanja po Rovinju i kafenisanja po Stradunu, uredno i dobrovoljno odricali istorije, slavske ikone, jasenovačkih mučenika, Kosova i ćirilice.
Levica u Srbiji danas, očigledno, ne može biti na strani američkog agresora, niti na strani nemačkog neoimperijalizma; niti na strani angloameričke ideologije neoliberalnog kapitalizma; niti na strani neofašističke i rasističke hrvatske ili albanske politike.
Zapravo, danas u Srbiji, istinska (autentična) levica i istinska (autentična) desnica, onoliko koliko ova druga postoji, trebalo bi da imaju bar dva ista cilja:
1) jaku državu – koja bi nas mogla uspešno braniti od stranih ološ-političara, kao i od stranih ološ-kapitalista;
2) jak demokratski poredak, kao elementarnu garanciju da će običan svet („narod“, „radni ljudi“), imati presudni uticaj na ključne odluke koje se tiču ove teritorije i ovog stanovništva.
Srbiji je potrebna autentična levica, jednako kao i autentična desnica. Ako bi se obe, nakon predstojećih izbora, našle u parlamentu, izlazak iz ćorsokaka u kojem smo se obreli verovatno više ne bi izgledao tako dalek i tako nemoguć.
Izvor: Fond strateške kulture
