Piše: Dragana Trifković, direktor Centra za geostrateške studije
U obrazloženju je navedeno da agresivno delovanje Rusije u vezi sa vojnim provokacijama i dejstvima na periferiji teritorije NATO, kao i spremnost Rusije da ostvari svoje političke ciljeve upotrebom sile, predstavljaju fundamentalni izazov za Alijansu i izvor regionalne nestabilnosti koji ugrožava evroatlantsku bezbednost. Posle toga, u dokumentu je navedena opasnost od terorizma, posebno zbog destabilizovanog Bliskog Istoka i terorističkih organizacija koje dejstvuju na tom području kao što je takozvana Islamska država. Osim glavnih pretnji, navedeni su i drugi iazazovi i mogućnosti „nelegalna“ aneksija Krima, vojna pomoć Siriji od strane RF zatim potreba da se pomogne libijska „demokratija“ kao i neophodnost jačanja snaga u jugoistočnoj Evropi i neophodnost mirnog rešavanja konflikta u Ukrajini.
Anti-ruska propaganda NATO-a
Neupućeni bi, čitajući dokument NATO Alijanse, mogli da pomisle da je Rusija izvršila vojnu agresiju na druge suverene zemlje radi ostvarivanja svojih političkih ciljeva, poput Libije i Iraka npr, da je Rusija naoružala teroriste na Bliskom Istoku poput ISIL-a i „umerene“ opozicije u Siriji, ili da je Rusija izvršila državni urad u Ukrajini i izazavala konflikt. Delimično upućeni bi mogli da postave pitanje: Da li je Rusija razmestila svoje vojne baze po čitavom svetu? Agresivna ratna NATO organizacija, koja već godinama unazad širi bombama demokratiju po svetu, bez trunke ozbiljnosti i odgovornosti, drži lekcije o svojoj mirovnoj ulozi. Jedini zadatak NATO Alijanse od raspuštanja Varšavskog pakta, jeste kreiranje rata. Trenutna situacija je visoko rizična, jer SAD kroz NATO stvaraju tenzije na granici Rusije i Evrope.
Iako je iskustvo koje je Srbija imala sa NATO više nego tragično, srpske vlasti produbljuju saradnju sa ovom organizacijom. U prethodnoj godini je napravljen iskorak u saradnji Srbije i NATO kada je potpisan IPAP i SOFA sporazum i time saradnja naše zemlje sa NATO podignuta na najviši mogući nivo za zemlju koja nije članica tog pakta. Iako se srpske vlasti bezrezervno zaklinju u vojnu neutralnost, nemoguće je zauzimati takvu poziciju sa potpisanim dogovorima koji podrazumevaju slobodno kretanje NATO po teritoriji Srbije, pristup kako državnim tako i privatnim objektima, diplomatski imunitet za vojnike NATO pakta, dozvoljeno korišćenje infrastrukture i objekata bez ikakve nadoknade itd.
Srbija i NATO
Na nedavnom Samitu NATO u Varšavi, učestvovala je i srpska delegacija koju je predvodio ministar odbrane Zoran Đorđević. On je u svom obraćanju podvukao da je Srbija usmerena na saradnju sa Alijansom, bez obzira na nesporazume iz prošlosti, kao i o daljim prioritetima:
„Republika Srbija je i do sada doprinosila interoperabilnosti sa partnerima kroz razmenu informacija, razvijanje multilateralne saradnje, zajedničkim obukama, zajedničkim vežbama i učešćem u mirovnim misijama pod okriljem UN i EU. Pored toga, buduće učešće u nekoj od borbenih grupa EU jedan je od prioriteta kojim se Vojska Srbije trenutno bavi“. U novim uslovima evropske ali i svetske bezbednosti, Srbija bi morala da ima sasvim drugačiji pristup razvoju vojno-tehničke saradnje, ukoliko bi vlast uzimala u obzir novonastalu situaciju, i ukoliko bi mogla da predviđa. Umesto toga, mi idemo u drugu krajnost potezima koji su u suprotnosti sa interesima Srbije, ali i u suprotnosti sa glavnim svetskim pravcima. Srbija se suprotstavila NATO paktu, onda kada je ta organizacija bila na vrhuncu svoje moći. Danas kada se mnoge zemlje članice NATO suočavaju sa sve većim otporom građana prema Alijansi i kada je moć NATO u silaznoj fazi, rukovodstvo Srbije razvija strateško partnerstvo sa ovom organizacijom. Čak i ako izuzmemo zločinačku agresiju na Srbiju i 14 000 bačenih bombi, ostaje logično pitanje kakve koristi ima Srbija od razvoja saradnje sa NATO- u sadašnjim bezbednosnim uslovima, posebno imajuću u vidu činjenicu da ova organizacija vodi histeričnu anti-rusku propagandu i kreira konflikt evropskih zemalja članica sa Rusijom. Posebno moramo da imamo u vidu da NATO oraganizacija i SAD kao idejni tvorac i menadžer ove organizacije, igraju protiv srpskih interesa u regionu. Sada već neskriveno, SAD izgrađuju tzv. Vojsku Kosova sastavljenu od UČK terorističkih struktura sa ciljem da ih upotrebe u budućim planiranim konfliktima. Pored „Vojske Kosova“ SAD naoružavaju i Albaniju, ali i Hrvatsku, koja takođe svoju agresiju usmerava na Srbiju. Naoružavanje Hrvatske Vojske raketnim sistemima će izazavati poremećaj ravnoteže snaga u regionu.
Razvoj saradnje sa Rusijom na vojnom planu
Najbolje rešenje za Srbiju je istovremeno smanjivanje intenziteta saradnje sa NATO i razvoj vojno-tehničke saradnje sa Rusijom. To bi u praksi značilo raskidanje IPAP i SOFA sporazuma, smanjivanje broja vežbi Vojske Srbije sa NATO i povećanje broja vežbi sa ruskom armijom do istog nivoa koji se ustanovi sa zapadnim silama. Takođe, Srbija treba da prihvati ponudu Rusije o zajedničkom ulaganju u namensku industriju, kao i da napravi plan nabavke ruskog naoružanje, pre svega sistema PVO. Ovakvi potezi bi uravnotežili odnos snaga i interesa. Nova Vlada treba da formira posebne strukture za saradnju sa Rusijom, po uzoru na uspostavljene institucija za saradnju sa EU, kroz koje će se realizovati bilateralna saradnja.
Vlada Srbije još uvek nije formirana, i ne znamo plan rada, posebno na vojno-bezbednosnom polju, ali već sada je jasno da se manevarski prostor za vođenje dvolične politike sužava. Srbija u sadašnjim okolnostima, kada NATO direktno provocira Rusiju, ne može istovremno da učestvuje u provokacijama i da govori o vojnoj neutralnosti koju zasniva na praznim rečima. Posebno zato što je opoziciona DSS najavila da će početkom jesenjeg zasedanja podneti nacrt Zakona o vojnoj neutralnosti Skupštini Srbije. Time će jasno morati da se definiše šta znači vojna neutralnosti i u kojim okvirima po tom Zakonu može da se vodi izbalansirana politika podjednake vojne saradnje i sa istočnim i sa zapadnim silama.Takođe biće neophodno da se i drugi strateški dokumenti prilagode toj poziciji. Pitanje je međutim kako će SNS da prevaziđe sukob interesa između onoga što obećava NATO (kao npr. učešće u borbenim grupama EU), zvaničnog zastupanja politike vojne neutralnosti i unapređivanja vojno-tehničke saradnje sa Rusijom, koja je neophodna radi ostvarivanja proklamovane vojne neutralnosti.
Izvor: Pravda
