Pravda

Piše: Petar Akopov To će biti poslednji izbori predsednika Rusije na kojima će učestvovati Putin. Ali, to uopšte ne znači da će on 2014. otići u penziju... Bezalternativnost Putina nije njegova zasluga ni u pozitivnom, ni negativnom smislu - ona je samo posledica uvođenja reda u Rusiji i rezultanta svega što je zemlju vratilo na njen put. Da, u Rusiji ne postoji problem biranja između različitih kandidata za šefa države - postoji samo referendum o poverenju Vladimiru Putinu. Uostalom, u zemlji koja je ogromna i komplikovana poput Rusije - i ne može biti istinske borbe za najvišu vlast jer se ona momentalno pretvara u smutu koja vodi građanskom ratu ili raspadu države. Uopšte ne zato što Rusija "nije dorasla do demokratije" ili što "vladajuća elita ne želi da prepusti vlast" - već naprosto stoga što takozvana "izborna demokratija sa tržišnom ekonomijom" funkcioniše samo u zapadnim zemljama gde poluge realne vlasti nalaze u rukama finansijsko-političke elite, a borba među političarima i partijama im je potrebna samo radi korekcije ovih ili onih pravaca politike. A u Rusiji je najviša vlast - tako je istorijski - ovaploćenje principa jedinonačalija, samodržavlja i vertikale koja se oslanja na narodno poverenje i zahvaljujući tome ograničava moć i samovolju elite. To se može zvati i monarhističkim principom, ali je važnije to što takvo ustrojstvo vlasti odgovara nacionalnom karakteru i nacionalnim interesima. Zbog ovakvog stanja stvari, kod nas šef države to prestaje da bude samo u tri slučaja: kada izgubi narodno poverenje, usled prevrata odozgo ili smrti. Poslednji slučaj smene vlasti usled smrti rukovodioca države kod nas se dogodio 1985. godine. Tada je Konstantina Černjenka nasledio Mihail Gorbačov. A njegovo odstranjivanje sa vlasti već je bilo plod prevrata odozgo do kojeg je došlo i usled toga što je Gorbačov bio potpuno izgubio poverenje naroda. Da bi bio eliminisan Gorbačov, naprosto je bila likvidirana država - Jeljcin je raspustio SSSR... Poslednja smena vlasti, do koje je došlo 2000. godine, može se podvesti pod prvi slučaj - Jeljcin je bio izgubio poverenje naroda još početkom devedesetih i mogao je izgubiti vlast još 1993, kada ga je Vrhovni sovjet bio svrgnuo. Međutim, on je iz konfrontacije u jesen 1993. izašao kao pobednik, a elita je učinila sve što je bilo potrebno da bude 1996. ponovo izabran za predsednika države. Potom se već ozbiljno bolesni Jeljcin konačno pretvorio u marionetu svog okruženja i oligarhije, ali je 1999. ipak uspeo da za svog naslednika odabere onoga ko je najmanje zavisio od oligarhijske elite. Tako je Putin postao predsednik koji se oslanjao i na avans narodnog poverenja i na podršku tadašnje vlasti. Putin već 17 godina rukovodi zemljom i kao predsednik i kao premijer i niko ne sumnja da je upravo on prva ličnost u državi. NJega su 2011, 2012. pokušali da zbace pomoću "narandžaste revolucije" koja je bila neuspeli pokušaj dela elite da izmeni pravac kretanja zemlje. Putin se održao jer je imao podršku većine stanovništva, a posle marta 2014. godine je njegov autoritet postao nesporan. Ovo ne znači da su sa Putinom svi u svemu saglasni: levica smatra pogrešnom njegovu ekonomsku politiku, liberalni deo elite se ne slaže sa njegovom tvrdom politikom odbrane nacionalnih interesa Rusije i Ruskog sveta. Uprkos svemu, čak i oni koji ga najmanje podnose shvataju da je njegova popularnost u narodu takva da niko nema nikakve šanse da ga pobedi ni u poštenoj ni u nepoštenoj izbornoj trci. Ali, šta to znači za samog Putina? Ogromnu, neljudsku odgovornost za zemlju, koju on svim snagama usmerava stabilnim putem razvoja. Kod Putina nema manije veličine i prilično je samokritičan. On ne precenjuje svoj doprinos jačanju Rusije. Ogromne razmere različitih problema - kako sistemskih tako i prolaznih - on vidi ne gore, nego bolje i od svojih najoštrijih kritičara. Za razliku od njih, on je u pilici da "eksperimentiše", jer je istovremeno u tri uloge: sa jedne strane je garant stabilnosti, a sa druge - modernizator i reformator... Među najvažnijim zadacima šefa države sve značajnije mesto zauzima spoljna politika... To se vidi i po borbi za Donbas i Ukrajinu, i po operaciji u Siriji, i po naoružavanju armije. Kako odvojiti zaštitu Ruskog sveta i od brige o nacionalnoj bezbednosti ili o geopolitičkim interesima? Kako razgraničiti zadatke preporoda odbrambeno-industrijskog kompleksa od stimulisanja ukupnog ekonomskog rasta, pogotovo što novo oružje često garantuje suverenitet? Po čemu je, konačno, borba sa terorističkom i ekstremističkom pretnjom unutar zemlje važnija od borbe sa njom u Siriji? Spregnutost svih pitanja i problema u glavi i srcu jednog čoveka - to i jeste iskustvo onoga koji Rukovodi. Strateško sagledavanje stvari nije poklon odozgo, već plod iskustva i nagomilanih znanja, što je važan oslonac u delovanju svakog državnika. Putinov rad za Rusiju neće se završiti 2024. godine - kakvu god on ulogu za sebe izabrao po završetku svog poslednjeg predsedničkog mandata. Možda će dotad integracija zemalja u Evroazijsku ekonomsku uniju stići do nivoa da će postati potrebno uvođenje položaja njenog predsednika. Možda će Putin (po)ostati lider Narodnog fronta, preobrazovanog u višepartijsku asocijaciju, odnosno - u superpartiju. A možda će biti nađena i neka druga forma Putinovog učešća u upravljanju zemljom. Jasno je da će on služiti zemlji do kraja svog života. On će nastaviti da je menja, jača i razvija. U skladu s predstavama o pravednosti koje ispoveda ruski narod. On će predati vlast i iskustvo onome ko delima dokaže i njemu i većini naroda da je dostojan da postane novi predsednik, novi državni Rukovodilac. Izvor: fakti.org