Pravda

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan optužio je pre nekoliko dana EU da nije bila „iskrena i poštena“, jer je „ostavila Tursku da čeka ispred njenih vrata“. On je ponovio da će njegova zemlja na referendumu odlučiti hoće li nastaviti put ka članstvu u toj organizaciji. Ove izjave turskog lidera podgrejale su spekulacije da Erdogan, udaljavanjem od Brisela, zapravo dugoročno planira stvaranje neke sopstvene „turske unije“. I zaista, kuda će to Turska, ako ne u EU? Novinar i diplomata Zlatko Dizdarević kaže da je to pitanje od milion dolara, na koje je teško odgovoriti iz niza razloga. „Pre svega, zato što ne verujem da je Erdogan čovek koji donosi konzistentne, dugoročne i definitivne odluke. Takođe, on je svestan toga da je u poziciji da može u svakom trenutku da sedi na više stolica, jer je Turska po svojoj geostrateškoj poziciji i situaciji, sviđalo se to nekome ili ne, veliki igrač i beskrajno bitna i Zapadu i Istoku. Mislim da on u ovom času vrši pritisak na Brisel, mada jako dobro zna da niti je EU danas ono što je bila ranije, niti je u mogućnosti da mu odgovori na neke njegove zahteve“, objašnjava Dizdarević. Prema njegovom uverenju, EU je napravila veliku grešku što nije prihvatila Tursku u svoje okrilje u vreme kada je to mogla — onda kada je ta država bila sekularna, ekonomski moćna i vrlo značajna. U politici, ističe Dizdarević, nema praznog prostora — ako nećete vi, hoće neko drugi — a samoj Turskoj je takav potez pomogao u otklizavanju ka pravcu koji apsolutno nije evropski. Zato, dodaje, najava referenduma nije iznenađenje. „Erdogan zna da Turska, ovakva kakva je, ne može formalno da bude primljena u EU iz niza razloga — unutrašnjeg karaktera, režima, načina na koji se on ponaša, ponovnog uvođenja smrtne kazne… Znajući da nema otvorena vrata u Briselu, on od toga pravi dobitak za sebe, sa izjavama i ponašanjem koje će na talasu populizma ojačati njegove snage unutar Turske. Međutim, bez obzira na to što Erdogan ima vrlo visoko mišljenje o poziciji Turske i samom sebi, ne verujem da može da okupi neke nove snage i neku novu regionalnu, međunarodnu asocijaciju oko sebe, koja bi uključivala Balkan, Bosnu i Hercegovinu, Sandžak, Kosovo, Albaniju i tako dalje. Ne mislim da se to može dugoročno izroditi u neku veliku koaliciju sa njim, a on će tamo nastaviti da balansira vodeći računa isključivo o svojim interesima“, kategoričan je Dizdarević. Kako kaže, turski lider ni u arapskom svetu nema jaku konekciju, jer Arapi nikada nisu bili previše bliski Turskoj, niti je Turska mogla na tim prostorima da nadvlada stare arapske centre, bez obzira na to kakva je tamo trenutna situacija. Da je Erdogan daleko od stvaranja neke sopstvene, „turske unije“, smatra i Vojislav Lalić, novinar, dugogodišnji dopisnik više srpskih medija iz Turske. „Erdogan govori da neće večito da čeka u predvorju Brisela, ali ne kaže — mi ćemo stvoriti svoju azijsku ili muslimansku uniju, kao što je jedan od njegovih prethodnika, Nekmetin Erbakan, pokušavao da okupi osam najvećih muslimanskih zemalja. NJega je 1997. godine upravo zbog takvih stavova armija oterala sa vlasti. Dakle, iako je i ranije bilo razmišljanja o zemljama Bliskog istoka i Severne Afrike da postanu neka vrsta carinske ili ekonomske unije, ta tema se u poslednje vreme ne poteže“, objašnjava Lalić. Istina, dodaje Lalić, Erdogan je dva puta do sada rekao da Ankara može da nađe alternativu i u Šangajskoj organizaciji, i da se njima pridruži. Međutim, turskom predsedniku nije lako da se odvoji od dosadašnjih tokova. „Turska je naoružanjem, taktički i strateški veoma vezana za NATO, i jedna je od najvećih karika Alijanse u tom delu sveta, pa tako nešto ne bi moglo da se desi bez težih posledica i većih lomova. Međutim, on definitivno ima neke neoosmanske ambicije i pokušava pošto-poto da se nametne kao lider u islamskom svetu. To je pokušao da iskoristi kad se pojavilo ’arapsko proleće‘, ali su to bile očigledno loše procene, jer su se zbog njegove podrške egipatskoj Muslimanskoj braći pojedine zemlje okrenule protiv Turske“, kaže Lalić. Turska, prema njegovom mišljenju, nikad nije imala tolike probleme sa susedima kao što ih danas ima Egiptom, Sirijom, Bagdadom, Libijom. Politika „nula neprijatelja u susedstvu“ svela se na nula prijatelja, jer su Erdoganu, kaže Lalić, najveći prijatelji u tom delu sveta Muslimanska braća i Hamas. Zlatko Dizdarević smatra da je ovo što turski predsednik sada radi potpuno u skladu sa njegovim mentalnim sklopom i političkom filozofijom sedenja na dve stolice. „On sedi na stolici NATO-a, bez obzira na to što formalno i operativno polako gubi kontakt i sa njima. Međutim, Alijansa nije spremna da ga se odrekne, a pogotovo na to nije spremna Amerika. On je čuvar južnog krila Alijanse, i oni će ga čuvati koliko god mogu, tim pre što odreći se Erdogana znači dodatno ga gurnuti u krilo Rusiji. Takođe mislim da je ovo što je sada potpisao sa Rusijom i Iranom u odnosu na Siriju neiskreno, jer on i dalje ima ogromne ambicije u vezi sa Sirijom, a nije u stanju da reši pitanje Kurda onako kako bi bilo normalno da se ono reši“, objašnjava Dizdarević. Kako kaže, ukoliko Erdogan nastavi sa ovakvom svojom unutrašnjom politikom i jednako neiskrenom spoljnom politikom, i dalje će ostati da pliva kao igrač na više razboja, ali će, po svojoj unutrašnjoj orijentaciji koju forsira u poslednje vreme, svakako predstavljati problem. Izvor: rs.sputniknews.com